У РАЉАМА РЕЗОЛУЦИЈЕ

СРБИЈА И РАТ У УКРАЈИНИ

Шта значи то што је Србија на Генералној скупштини УН гласала за резолуцију коју су предложиле САД и 95 других држава о рату у Украјини?

Хитна специјална седница Генералне скупштине УН одржана од 28. фебруара до 2. марта ове године веома је редак догађај у животу светске организације и до сада је одржана само 11 пута. Према поглављу 5 Повеље УН, петнаесточлани Савет безбедности је тело које се у нормалним околностима бави питањима мира и безбедности у свету. У случају да Савет безбедности, услед неслагања, није у могућности да донесе одлуку, резолуцијом 377 од 3. новембра 1950. установљено је право Генералне скупштине да у року од 24 часа одржи хитну специјалну седницу на којој би разматрала то питање. Прва оваква седница одржана је због Суецке кризе од 1. до 10. новембра 1956, а десета, сазвана због израелско-палестинског сукоба, настављана је у чак 17 наврата и трајала је од 24. априла 1997. до 13. јуна 2018. године.

[restrict]

Ова најновија, једанаеста по реду, хитна специјална седница одржана је на основу резолуције 2623 коју су пред Савет безбедности изнеле Албанија и САД 27. фебруара. За резолуцију којом се сазива хитна специјална седница гласало је 11 чланица СБ (Албанија, Бразил, Француска, Габон, Гана, Ирска, Кенија, Мексико, Норвешка, Велика Британија и САД), против је била Русија, док су уздржани били Кина, Индија и Уједињени Арапски Емирати. Чињеница да је Русија, као стална чланица СБ која има право вета, гласала против нема никаквог утицаја на усвајање ове резолуције, јер је сазивање хитне специјалне седнице Генералне скупштине и осмишљено као лек за ситуацију у којој не постоји сагласност у Савету безбедности, па за њу не важи снага вета.

Пре него што почнемо да објашњавамо суштину седнице и резолуције која је на њој усвојена, важно је указати на лицемерје и двоструке стандарде Запада, али и на погрешну и опасну беневолентност Русије и Кине када су агресивни ратови у питању. Наиме, док је Запад у овој ситуацији заузео екстремно чврст став спрам руске интервенције у Украјини, агресивни ратови које су до сада водили САД и НАТО нису наилазили на овакав одговор за шта су заслужне пре свега Русија и Кина. Ако садашња трагична дешавања у Украјини нешто показују, онда је то чињеница да САД и њихови трансатлантски партнери имају пуну слободу да воде крваве ратове по читавом свету – од Србије, преко Авганистана, Ирака и Либије, до Сирије, наведимо само неке њихове интервенције – и то некажњени. Да поновимо, одговорност за ово у великој мери сносе и Русија, и Кина, а то да неко води агресивне ратове не амнестира агресивни рат неке друге стране, па макар то била и Русија. С том разликом што Русија у овом случају има убедљиве разлоге за покретање интервенције у Украјини који би тамошње сукобе и из руске, и из перспективе доброг дела света могли дефинисати као „праведни рат“, или макар „разумљив“ рат, чиме се у овом тексту нећемо бавити, као ни драматичном разликом у начину ратовања између актуелне руске операције и претходних (и садашњих) ратова трансатлантске алијансе.

 

ОСУДА ИЛИ ЖАЉЕЊЕ? Кулминација хитне специјалне седнице Генералне скупштине УН о сукобу у Украјини свакако је Резолуција ЕС-11/1 која, напоменимо то одмах, нема обавезујући карактер, за разлику од резолуција усвојених у Савету безбедности.

У тој резолуцији изражава се „жаљење“ (to deplore), али се не износи „осуда“ (to condemn) због руске интервенције у Украјини, како је то погрешно представљено у већини медија. У првој тачки резолуције наводи се да Генерална скупштина УН „потврђује своју посвећеност суверенитету, независности, јединству и територијалном интегритету Украјине у оквиру њених међународно признатих граница и територијалних вода“, да би се у другој тачки изразило „жаљење у најснажнијем облику због агресије Руске Федерације на Украјину уз кршење члана 2 Повеље“ УН и у тачки три „од Руске Федерације захтева моментални престанак употребе силе против Украјине и уздржавање од сваке будуће незаконите претње или употребе силе против било које државе чланице“ УН. У тачки четири се „захтева од Руске Федерације да одмах, у потпуности и безусловно повуче све своје војне снаге са територије Украјине у оквиру њених међународно признатих граница“. У тачки пет се поново изражава „жаљење“ због одлуке Русије да призна независност Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике. Једино помињање појма „осуде“ (to condemn) налази се у тачки 11, где се „осуђују сва кршења међународног хуманитарног права и кршења и злоупотребе људских права и позивају све стране (и Кијевске власти, дакле) да поштују међународно хуманитарно право“.

Чињеница је да се глагол „to deplore“ са енглеског на српски може превести и као „осуђивати“, али то у овом случају није тако. На то нас упућује и употреба глагола „to condemn“ у резолуцији, али и то да је, по писању западних медија, током консултација о нацрту резолуције, коју су заједнички предложили Албанија и САД уз подршку још 94 државе, реч „осуда“ замењена речју „жаљење“.

Мора се приметити да је, с руског гледишта, споран, а са западног становишта индикативан и избор речи за оно што се дешава у Украјини. Оно што Русија назива „специјалном операцијом“, што би с неутралног гледишта био „рат у Украјини“, у резолуцији се јасно и недвосмислено назива „агресијом“. То ову резолуцију упркос ублажавању терминологије са „осуде“ на „жаљење“ чини веома оштром, јер свеједно је да ли због нечега жалимо, или то осуђујемо, ако је реч о „агресији“.

 

ПОЗИЦИЈА СРБИЈЕ За Резолуцију ЕС-11/1 на седници Генералне скупштине гласала је 141 држава, док је против било њих пет, уздржаних је било 35 и одсутних 12. Да би се схватио значај овог гласања, пре свега треба видети ко је био против. Поред, наравно, Русије, у ту групу држава спадају и Белорусија (и сама оптужена у делу резолуције због своје „умешаности“), Северна Кореја (која тешко да може додатно угрозити своје односе са Западом), Еритреја (такође под америчким санкцијама и блиска с Русијом) и Сирија (која се спасла захваљујући руској војној интервенцији). У групи држава које нису присуствовале гласању су углавном земље које умногоме зависе од руске помоћи и подршке попут Азербејџана или Венецуеле. Сличан је састав и 35 уздржаних држава међу којима су Кина, Куба, Јужноафричка Република, Индија, Иран, Ирак, Алжир…

Највећу групу, оне који су гласали за резолуцију, треба поделити на два дела – на државе које апсолутно следе америчку политику према Русији и активно учествују у њој, и оне које имају добре односе с Русијом, али су процениле да им гласање за овакву, као што смо видели, суштински бенигну и импотентну резолуцију доноси мање штете од притисака и уцена којим су их подвргле САД. У првој групи су земље које је Москва ставила на листу 48 „непријатељских држава“. То су, поред САД, Велике Британије и чланица ЕУ, државе које су пристале на увођење санкција Русији попут Црне Горе, Северне Македоније, или Швајцарске. С друге стране, за резолуцију су гласали и Мексико, Бразил, Египат или Турска, који се противе увођењу било каквих санкција против Русије и труде се да очувају што је могуће боље односе с Москвом и у овим тешким временима. Међу њима је и Србија, рупа на „европском персијском тепиху“, када су санкције против Русије у питању.

Иако је Србија, како то и Драгомир Анђелковић сасвим исправно примећује, са моралног становишта морала да буде или „одсутна“, или „уздржана“ током гласања за резолуцију којом се изражава „жаљење“ због руске „агресије“, када већ сасвим реално нема моћи да буде отворено против, мора се признати да овај недвосмислено изнуђени потез није толико страшан колико се на први поглед чини. Иако бисмо били срећни да до тога није дошло, не морамо бити ни превише тужни због такве одлуке наших власти. Најпре због свега што смо горе навели – што резолуција нема никакав значај, осим оног симболичног и што се у њој не осуђује него жали, али и због тога што Москва разуме позицију и Србије и још деведесетак држава које су гласале за резолуцију, али не подржавају оштрије мере против Русије.

Став Србије јасно је изражен у образложењу шефа српске мисије при УН Немање Стевановића да се Београд не слаже са свим формулацијама изнетим у резолуцији, али да најискреније жали због свега што се догађа на истоку Европе, те да су и Русија, и Украјина за Србију пријатељске државе, а Срби и Русе и Украјинце сматрају братским народима, као и да је губитак живота сваког човека у Украјини истинска трагедија. Србија као држава која води принципијелну политику, али и због своје скорије историје, мора истицати приврженост поштовању начела територијалног интегритета и политичке независности држава. Овај став Москва разуме не због некакве безусловне љубави према Србији него јер је оправдан разумним и пажљивим одмеравањем онога што је тренутно у најбољем интересу ове земље.

Проблем може бити у томе да, као што Москва разуме наше садашње гласање за резолуцију и став Србије, разумети га може и Вашингтон. Међутим, опасно је што га Вашингтон може разумети као нашу слабост и прилику да појача притисак на Србију не би ли повукла потезе које нити би хтела, нити би смела да повуче. Као што смо видели из реаговања Москве, руска црвена линија у овом случају није подршка некој резолуцији него увођење санкција, и то не сме ни под каквим притиском да се учини. То би нас пак довело на руску листу непријатељских држава што би се могло поредити с приступањем Тројном пакту 25. марта 1941. За сада је све у реду, као што себи говори човек док пада са зграде у причи из култног француског филма „Мржња“. Да, за сада је све у реду, али имајмо на уму и то да није важан пад него приземљење. 

[/restrict]