СВЕТИОНИК – ДУГ ЈЕ КАО СИДРО У ТУЂОЈ ЛУЦИ

Своје потенцијале Србија може да усмери на бесцаринске зоне у лукама Бар и Солун. Међутим, Србији се не допушта да те потенцијале развија, јер је у очима хегемона виђена као ресурсна база сировина и јефтиних радника. У питању је агенда слична Плану Моргенто, који је припреман за Немачку после Другог светског рата, али се од њега одустало, па је примењен Маршалов план индустријског развоја

Живимо у земљи која откако зна за себе (и за земље из којих је настала) стално кубури с тим како да разреже порез оптималан, да би се напунио буџет, и да се, у теорији, буџет не би пунио задуживањем.

Ако државу замислимо као одрживо домаћинство, једино тако могу Србија и Црна Гора да опстану самосталне и суверене. Но да ли је живот одумируће форме зване држава уопште могућ ако оне нису управо презадужене?

Од смакнућа Николаја Чаушескуа 1989. у сусједној нам Румунију, преко Ирака Садама Хусеина, Либије Муамера ел Гадафија. Сирије Башара ел Асада… све нам говори да је по вође које је историја запамтила – погубно ако су своје земље жељели да ослободе дуга. Јер је дуг као сидро у туђој луци. Хтио би да пловиш, али си везан, па не можеш.

Када је зачет ђавољи дукат, како су била могућа несхватљиво велика историјска богаћења, зашто се Србија стално удаљавала од мора, зашто је све скупље у „копном заробљеним земљама“, колико вјеровати банкама а колико сламарици…? – питања су која се провлаче кроз интервју са проф. др Иваном Пајовићем, једним од наших најекспониранијих економиста с алтернативне информативне сцене.

Пазимо…

 [restrict]

Један од разлога протјеривања Јевреја из Шпаније 1492. био је, наводно, и тај што су се обогатили лихварењем, јер је каматарење хришћанима било забрањено. Да ли, с историјским одмаком, и пред слом парадигме, мислите да ће у Нормалном поретку, ако га човјечанство икад доживи, бити укинут интерес на позајмице?

Јевреји су из Шпаније протерани из много разлога. Поред оптужби за сарадњу са Маварима, за ширење куге тровањем бунара, за наводно спровођење ритуалних убистава… били су оптуживани и за лихварење против појединаца, али и против државе, јер су се чак и шпански краљеви задуживали код њих и на тај им начин предавали део власти. Познато је да су у 13. веку у Арагону узимали камату од 20%, у Кастиљи 33%, а у доба глади 1326. позајмљивали новац за куповину жита са 40% камате, под условом да су ови историјски подаци истинити.

Систем позајмица без интереса постоји у арапском свету. Ислам, као некада и католичка црква, забрањује камату. Међутим, њихове банке своју зараду остварују маржама на своје услуге. Интерес на позајмице неће бити укинут док год постоји институција комерцијалних банака.

Како економски протумачити иницијални парадокс, тј. чињеницу да је брод Васка да Гаме, који је пребродио големи пут од Португалије до Индије и назад, чак 60 пута исплатио трошкове финансирања мисије, тако што се вратио пун скупоцјених зачина? Чак и да су зачини тамо били бесплатни, бесконачни пут током кога од скорбута испадају зуби цијелој посади, додамо ли к томе и олује које су терет могле да сквасе а Да Гамину кору од ораха да потопе – како је толики подухват могао да постане „комерцијалан“?

Можда је тај парадокс само привидан. Да Гама је у Индију отпловио са три каравеле и помоћним бродом, а потом је тамо пловио још два пута, свакако не без великог разлога. У оно доба бибер је био скупљи од злата, тако да постоји вероватноћа такве велике исплативости путовања. Треба имати у виду да је он на пут кренуо са одређеним товаром који је успут продавао, а вратио се са великим товаром скупоцених зачина. Колико год ондашњи бродови у односу на данашње делују као љуска од ораха, они су имали капацитет да изврше задатке далеких путовања и да превезу хиљаде тона терета. Треба се сетити да је и наш Бокељ Иво Визин средином 19. века опловио свет у 30-метарском брику, једрењаку са два јарбола, прешавши 101.000 наутичких миља. Трговци старих времена примењивали су у трговини compaunding effect, започињући трговину с малим вредностима, непрекидно их повећавајући успутним трговинама по повољним ценама, све док се то не би претворило у право богатство.

Чиме се може објаснити колонизаторска природа доминантно католичке и протестантске цивилизације? Зашто Русија није таманила сибирске домороце као што су Европљани Индијанце? Зашто средњовјековна Кина није колонизовала острвску Азију или источну Африку до које је добродила прије свих Европљана?

Проф. др Иван Пајовић

Нисам уверен да је конфесија хришћанства уско повезана са колонизаторском природом. Русија је без сумње колонизовала огромна пространства и она су данас интегрални део Руске Федерације. Пространства Далеког истока и Сибира била су или слабо насељена или потпуно пуста, а тамошњи становници мирољубиви и подложни асимилацији, коју је руска држава плански спроводила. То је покушавала и са ратоборним кавкаским народима и народима Централне Азије, али са мање успеха. Такође, нису сви Европљани таманили Индијанце. Постоји црна легенда о шпанским конкистадорима као крволоцима. Истина је другачија, Шпанци су домицилне народе покрштавали, цивилизовали и асимиловали, а не уништавали. Данас у Мексику око два милиона људи говори дијалектом народа Астека, за које црна легенда говори да су екстерминисани.

Данашња Кина је савремени колонизатор из више разлога: под окупацијом држи нпр. Ујгуре и Тибетанце, а Африку, Централну Азију, али и друге регионе у свету поставља у финансијско-кредитну зависност, што је специфични облик неоколонијализма. Тема је веома опсежна и разуђена и проткана је пропагандним легендама које су далеко од истине.

Како тумачите постепено повлачење историјске Србије од мора, од времена цара Душана, до данашњих дана?

Сматрам да је Србија плански потискивана од мора намером одређених центара моћи, некадашњих великих сила, а данашњег хегемона, све из страха да не постане привезак руске политике избијања на топла мора. Доказа је пуно, нпр. потискивање Србије из ослобођеног Драча 1912. године. Један од најсвежијих доказа је и присилно удаљавање Црне Горе од Србије коришћењем разних средстава, пре свега политичких и медијских. Инструмент те подле политике је потенцирање тзв. црногорске нације, тзв. црногорске цркве и црногорског језика.

Србија спада у невелику групу landlocked земаља – земаља заробљених копном. Оне плаћају најскупљи увоз – јер долази копном, и најскупљи извоз – јер одлази копном. Колико је данас тешко Србији?

Земаља без мора на свету има 48, а неке од њих су веома богате, као нпр. Швајцарска или Луксембург, али то су изузеци. Углавном се ради о хендикепираним земљама, из разлога који се помиње у питању, али и из неких других. Море је такође извор прихода од туризма за многе земље, чак и наше најближе суседе. За неке земље, као што је Исланд, море је велики извор прихода од риболова.

Србија може своје потенцијале да усмери на бесцаринске зоне у лукама Бар и Солун. Међутим, Србији се не допушта да те потенцијале развија, јер је у очима хегемона виђена као ресурсна база сировина и јефтиних радника. У питању је агенда слична Плану Моргенто, који је припреман за Немачку после Другог светског рата, али се од њега одустало, па је примењен Маршалов план индустријског развоја. Србији је, просто речено, забрањено да се развија и самостално експлоатише сопствене природне ресурсе. Како каже једна песмица: „Док нам други судбу кроји, ми на своме нисмо своји…!“

Како да на српски преведемо тежњу званичне Србије да економски излаз потражи финансирањем из свог џепа пута према луци Драч, умјесто да излаз види тамо гдје је најближе, најлогичније и најјефтиније, преко луке Бар?

Ауто-пут од Драча ка Нишу је балканска via militaris трансверзала искључиво потребна војсци данашњег хегемона за могуће брзо пребацивање трупа од Јадранског до Црног мора. Тај пут чак може на одређени начин да користи пројекту званом „Велика Албанија“. Сигурно је да он није намењен никаквом економском развоју нити Србије, нити Албаније. Гради се из српског џепа јер је то вид „пореза“ хегемону, који то очекује од својих вазала и сателита.

Што да чини с уштеђеним парама, ако их има, обичан човјек који наслућује скори слом нама знаног монетарног система? Колико у процентима да вјерује банци, а колико сламарици?

Банкама новац не треба давати и нема се разлога веровати, јер више не дају никакву камату на орочене штедне депозите. Данас је и новац у сламарици у опасности од повећане стопе инфлације, али и од могућег потпуног монетарног слома.

Спас за чување веће своте је у инвестиционом злату и некретнинама.

Пред нама је могућа ера дигиталног новца која би потпуно променила изглед света какав смо до сада знали. Звучи застрашујуће. И јесте застрашујуће.      

 [/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *