С ЛИГЊОМ У ГРЛУ

СВЕТИОНИК

Кључне речи: др Даница Грујичић, Француска 7, проф. Јерков, St Marco’s Place, три српска писца и смрт, спомен–плочица у хотелу Касина на Теразијама, вино Pro Corde

р Даница Грујичић почастила ме тиме што је пристала на позив да у Клубу књижевника, Француска 7, попричамо о мом здравственом проблему. Да ли је била сриједа или петак, не сјећам се, али да су лигње биле трополушо у оба тањира – јесу. Биле су одличне.

И сад, да не бисмо одмах о злој срећи због које сам у Београд долетио 1970. чим сам се родио, причали смо мало о политици, не само зато што је др Грујичић била предсједнички кандидат на изборима 2012. године него зато што обоје желимо Србији самосталност и сувереност, здраво здравство, осовљено школство и независно судство – као предуслове крштеног живота. Пили смо у то име црногорски вранац Pro corde. Ја сам се руководио мудрошћу обалног сликара Воја Станића да ако је једна чаша овог вина добра за срце, онда су двије боље. Али је Дана попила тек чашу, како и налаже рецепт за дуговјечност. 

[restrict]

Нажалост, др Грујичић ми је рекла, поштено, да она не би да ми оперише кичму јер не може да гарантује успијех.

Али ја дебото пропадам, помислио сам. С лигњом у грлу.

Питао сам да ли ми, у теорији, има спаса напољу?

Лакнуло ми је кад је др Грујичић рекла да нема. Јер би, да може, операција коштала више него да сам свих Срба SMS миљеник.

Но што је то што нарочито годи кичми чију електронику ваља замислити као громом спаљен Гордијев чвор? То је пливање.

Гдје може да живи српски писац да би га Бог погледао? У Боки Которској.

Чиме то писац себи може да науди више него што цијело љето пливања може здрављу да помогне? Вишесатним свакодневним писањем.

Писање је шејтански посао, каже Селимовић.

Знао је за врага, тај Србин. Као и Павић, ликом тачан по скулптури из Ташмајданског парка.

Требало је да прођем онај, Боже ме прости, ружан споменик патријарху Павлу и да се састанем са професором Јерковом у оближњем St Marco’s Place након литургије у Цркви Св. Марка.

Проф. Јерков је дошао раније и заузео сто. Изљубили смо се трипут, јер бијаше то, кад и сусрет са др Грујичић, у вријеме оно, прије короне.

Причали смо о томе што нас једино занима, о српској књижевности. Поменули смо уз кафу многа имена, како то обично бива, али и многе идеје. Знали смо обојица да колективно гријеше сви који више причају о људима а мање о идејама.

Причали смо и о трима великим писцима који су се ућутали јер годинама раде на новим романима.

Не би ме изненадило, рекао је проф. Јерков, ако би ме неко сада позвао и казао да су сва тројица од синоћ покојници.

У, помислио сам.

Како је могуће да неко тако хладнокрвно – колико на метар од споменика патријарху Павлу, на два метра од цркве, и на три метра од споменика Милораду Павићу – каже како га не би изненадило ако би му когод сада јавио да су умрла три велика српска писца?

Имаће томе вјечност откако сам, одушевљен предавањем, упитао професора Јеркова у слушаоници бр. 33 на Филолошком факултету, како је могуће да се студенту жедном писања он, Јерков, тумач и критичар, нађе на страни?

Једноставно, рекао је. Потребно је само да напишите добру причу.

Може ли бити тежег савјета, питам данас, а онда сам, са двадесетак година, поскочио! Постаћу писац. Ништа лакше! Потребно је само да напишем добру причу.

А заправо, ништа теже од датог ми упутства.

Временом је проф. Јерков само додавао лекције.

Дјело није готово,

Говорио је екавицом као врач свих књижевних тумачења,

Све док из дела не бисте пожелели да избаците макар зарез а камоли тачку.

У тежњи да родим дјело одакле не бих пожелио да избацим ни зарез, родио сам роман Лутајући Бокељ и добио море награда и море издања и у новогодишњем броју тада респектабилног НИН-а видио само насловницу Лутајућег Бокеља како резимира књижевну 2007. годину.

Поменуо сам проф. Јеркову током разговора анегдоту у вези с тим како је све почело. А почело је сторијом Дуга професора Јеркова коју је у мојој првој књизи објавила Матица српска, 1998.

Смјешкао се и климао главом, добри и вишеслојни Еј Џеј. Све је тако: да би млад човјек једног дана постао писац, потребно је да напише добру причу. Ону од које отпадају трепавице и очи повраћају вид, да се врати једном, и још једном, на већ прочитану истину или сцену, или опис, или радњу…

Плашим се да би нови пак роман могао да ме остави у столици. Казао сам искрено професору Јеркову.

Поглед ми је пао на вјенчани прстен.

Током седам дугих секунди наизмјеничних погледа у обје зенице, нико није трепнуо.

Казао сам да ме сједање убија, упркос пливању, а врх српске неурохирургије не савјетује операцију.

Нови је роман отворио мој ум за четири прста.

Главом је, гле, већ кренуо да излази напоље.

Замишљен је као сложен систем који треба да запљусне домаћу књижевност онеобиченим сликама послије којих више нема питања излази ли или не излази ли српска књижевност на море.

На крају седме оне секунде професор је Јерков трепнуо једним оком док другим није. Као да је Нефертит?

Устукнуо сам.

Нисам знао како је трепнуо а да другу обрву подигао није.

Биће да се извјештио читајући поваздан Андрића као што Светогорци читају Псалтир, или се извјештио љубећи само најчаробније од свих магичних прича мештра Милорада Павића.

Ако је цена да умрете због труда у вези са маестралним књижевним делом, онда је цена вредна тога труда. Рекао ми је у очи проф. Јерков.

Професоре, да умрем? Уздигао сам, па спустио обрве. Мимика на овом нивоу више није играла никакву улогу. Професор је с лицем као да га је конобар премазивао ледом, казао хладно:

Да.

Дугорочно гледано, важно је само дело.

Гледао сам милог професора седам дугих секунди.

Срце ме забољело.

Имао сам о свему да поразмислим док сам с бројачем корака у телефону ходао по равном све до Теразија, до хотела Касина, собе 308, испред које ме дочекала спомен-плочица с ћириличким натписом: „У овој соби борави Никола Маловић, награђивани српски писац из Боке Которске.“

Откопчао сам кошуљу, окачио је на офингер, и остао у пругастоплавој поткошуљи. Узео сам из фрижидера флашицу вина Pro Corde и отворио прозор с повлашћеним погледом на хотел Москву.

[/restrict]