РУСОФОБНИ НАТОФИЛИ: Београдски натофанатици негодују што Путин и Лавров толико енергично подсећају светску јавност на НАТО агресију на СРЈ

ФРАНЦУСКИ председник Макрон оштро је реаговао на појаву две карикатуре које ја на друштвене мреже поставила руска Амбасада у Паризу.

Амбасадор Русије Алексеј Мешков позван је на разговор у Министарство спољних послова. У Београду учестало, и то на телевизијама са националном фреквенцијом, Владимира Путина називају Адолфом Хитлером и ником ништа. Нема ни протеста из руских дипломатских кругова. И добро је што нема јер се тако показује поштовање слободе говора у нашој земљи. Додуше уз изостанак основне одговорности и квалификованости актера које захтева и нуди ова слобода. Често се слобода говора упражњава у одсуству слободе мисли. То се више него јасно види на друштвеним мрежама. Срби се, како је својевремено рекао Стеван Сремац, не сналазе добро у демократским дијалозима. Да би доказали своју толеранцију и демократичност они често пређу на страну противника заборавивши на своје основно становиште. Очигледно нас та слабост с временом није напустила.

Тако маса натофила просто преплављује наш медијски простор. Често потпуно у складу са антируском и антисрпском уређивачком политиком преко две трећине медија у Србији.

ПРАТИТЕ “ПЕЧАТ” НА ФЕЈСБУКУ 

Иначе, то је више него обрнуто сразмерно расположењу и уверењу српског народа и грађана Србије. Нема ту никакве равнотеже ставова. Натофили и русофоби су у београдским и луксембуршким медијима убедљиво превагнули. Наседа се на њихову смишљену кукњаву да су у мањини и угрожени. Пропагандно обучени и плаћени, они ућуткују образоване и уверене. Њихове “мисаоне” операције не могу да досегну до разликовања узрока од последице.

ПОЈАВНИ облици натофила се час исказују као борбени покличи, отворени напади на руски и српски народ и њихове масовне православне заблуде, час су то жестоки напади на СПЦ и њене епископе, патријарха, час су то тобоже објективни извештаји из Украјине и “побуњене” и “антиратне” Русије, час су то отворене подршке украјинским нацистима…

Неки од минорних политичара, праћених обилатом медијском пажњом, онако брутални и подгојени, наступају тако да је просто невероватно да су заборавили да са собом понесу црне униформе дивизије “Принц Еуген”. Не би било никакво изненађење да позову на организовање добровољаца из Србије за помоћ “Азову” и “православној браћи” која ексклузивно живе само на две локације, на Цетињу и делом у Украјини. У Русији и Србији “православне браће” нема.

Мада би се по њиховим бројним тврдњама о успесима и контраударима и “пуш бековима” хваљене НАТО наоружане украјинске армије и уз, како кажу, “масовна страдања на десетине хиљада руских војника” могло закључити да су нацисти поново на 60 километара пред Москвом. И да је Петроград пред опсадом. А Путин одавно “сатеран у ћошак”. Па, ако је већ тако, шта ћемо им онда ми.

ПРАТИТЕ “ПЕЧАТ” НА ТЕЛЕГРАМУ  

А и што би било ко са стране био осетљив на поређења са Хитлером. Овде су се та поређења већ уврежила. Почело је са Слободаном Милошевићем, наставило преко других, до Александра Вучића, а продужава се са Путином. Најбољи су сведок за то безбројне карикатуре мржње усмерене на српске државнике које нас годинама просто преплављују.

А сва та потпуно неоснована поређења служе само томе да се прави Адолф Хитлер и немачки нацизам и фашизам и његове паклене последице “нормализују” и буду потпуно замагљени. Зато и нема препознавања очигледног симболичког и суштинског нацизма у несрећној Украјини. И не само у њој. Не види се тамо где га има, а помно се тражи тамо где га нема. Он се све више третира као нека нормална европска идеологија равноправна либерализму. Брутални нацизам се медијски именује у “пркосни национализам” који је био спреман као запета пушка да збрише са лица земље и Донбас и Луганск, учлани се у НАТО и здруженим снагама јурне на Крим. И да на непосредној граници запрети Русији и целом свету биолошким, биохемијским и нуклеарним оружјем. Морају се установити и критички разумети прави узроци неког ратног конфликта, да бисмо се искрено могли морално згражавати над његовим последицама.

ЧЕСТО се од београдских натофила и натофанатика може чути велико негодовање због тога што Путин и Лавров толико енергично подсећају светску јавност на разбијање Југославије и војну НАТО агресију. То они тумаче као неко натегнуто пригодно алиби помињање. Да поседују било какво знање, а оно се не стиче на курсевима обуке, они би морали знати да су у руској јавности и политици поменути догађаји имали преломни карактер и били фактор отрежњења. Преко двадесет година су га тако третирали и Солжењицин и руски историчари на челу са Наталијом Нарочницком и сви значајни руски писци, патријарси и епископи Руске православне цркве и наравно – Путин.

Била је то за све њих поука. А нама је био и јесте трагичан догађај који се вероватно не би десио да Русија није поново била у смутном времену. Тако да ми на Русију не гледамо само кроз смањену или повећану цену енергената. То је показала и наша државна политика одбијајући да уведе санкције руском народу.

А Александру Вучићу је очигледно суђено да буде под сталном вишегодишњом сумњом: од тога да ће издати Косово и Републику Српску до тога да ће сада издати Русију па одмах затим и Кину. И саму Србију. И да ће то урадити пре или после избора. И тако већ пуну деценију.

ПОКАЗАЛО се још једном да смо суверена, војно неутрална, слободна држава у којој живи непокорен народ.

А да бисмо објаснили зашто због тога испаштамо и шта се све дешава у данас потпуно инфериорној и окупираној Европи призовимо у помоћ нама иначе несклоног великог чешког писца Милана Кундеру:

“Нова Европа рођена је из једног огромног пораза, ком нема равног у њеној историји; први пут, Европа је била потучена, Европа као таква, читава Европа. Потучена прво лудилом свог сопственог зла отеловљеног у нацистичкој Немачкој и потом ослобођена с једног краја од стране Америке, а с другог, од стране Русије. Ослобођена и окупирана… Ниједна земља Европе није се ослободила сопственим снагама. (Ниједна? Једна ипак јесте. Југославија.

Својом сопственом партизанском војском. Зато је 1999. године било неопходно недељама и недељама бомбардовати српске градове: да би се, а постериори, и у том делу Европе наметнуо статус побеђеног)”.

Срећом тај статус побеђеног с пуним правом нисмо прихватили те отуд и оволики бес наших русофоба, натофила и београдских аутошовиниста.

Извор: Вечерње новости

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.