РУСОФОБИЈА У СПОРТУ И СРПСКИ КАЗНЕНИ ПРЕСЕДАН

СПОРТСКИ ТРИБУНАЛ ЗА РУСИЈУ

Свесни да немају могућности а ни било какву намеру да се војно умешају у сукоб на страни Украјине, коју су годинама наоружавали и хуш кали на братску Русију, западни центри моћи покренули су, преко телевизија, друштвен их мрежа и других информационих канала, кампању бесомучне дезинформац ије, дехуманизације и сатанизације, својеврсни психолошки рат незапамћених размера и интензитета, који има за циљ да се руски народ деморалише и постепено окрене против сопственог руководства.

Као што се и могло претпоставити, руска војна интервенција у Украјини покренула је силовит талас дириговане антируске хистерије у ономе што се деценијама уназад, нетачно, крајње тенденциозно и еуфемистички, назива „међународном заједницом“, а што заправо представља јавно мњење под контролом западних, евроатлантских сила.

[restrict]

РУСОФОБИЈА НА СПО-РТСКИМ ТЕРЕНИМА Западна пропаганда одавно је креирала наратив о Русији као локалном силеџији и медведоликом агресору који из чисте, крвожедне обести покреће ратове у суседним, мирољубивим државама, док су руском председнику Владимиру Путину медијски нацртани брчићи и кукасти крст који га изједначавају с Хитлером. Свесни да немају могућности а ни било какву намеру да се војно умешају у сукоб на страни Украјине, коју су годинама наоружавали и хушкали на братску Русију, западни центри моћи покренули су, преко телевизија, друштвених мрежа и других информационих канала, кампању бесомучне дезинформације, дехуманизације и сатанизације, својеврсни психолошки рат незапамћених размера и интензитета, који има за циљ да се руски народ деморалише и постепено окрене против сопственог руководства, али и да се у остатку западноцентричног света створи усијана атмосфера која захтева кажњавање и изолацију највеће земље на планети.

Поред руских економских интереса и руске културе на удару се, међу првима, нашао и руски спорт, који је означен као једна од главних мета за искаљивање беса пословично русофобичне јавности у западним земљама. Само неколико сати након што је Русија покренула своје војне операције Уефа је обавестила забринуту светску јавност да јој је одузела престижно домаћинство финалног меча Лиге шампиона, а које је требало да буде одржано у мају у Санкт Петербургу, и да га је, у договору с француским председником Макроном, преселила у Париз. Одмах после тога огласио се председник Фудбалског савеза Пољске Цезари Кулеша, који је објавио да његова земља, из протеста због руске агресије, нема намеру да игра с Русијом мечеве баража за Светско првенство који су заказани за 24. март. Сличан став заузели су и фудбалски савези Шведске и Чешке који би, по распореду, могли да играју с победником тог меча у одлучујећем мечу баража.

Један од најбољих светских фудбалера и капитен репрезентације Пољске Роберт Левандовски подржао је овакву одлуку свог савеза а на свом твитер профилу објавио је следеће редове: „Ово је исправна одлука. Не могу ни да замислим да играм меч против репрезентације Русије у ситуацији у којој та земља врши оружану агресију на Украјину. Руски фудбалери и навијачи нису одговорни за ово што се догађа, али не можемо да се правимо као да се ништа не дешава.“ Да ли је потребно посебно напоменути да је и Фудбалски савез Енглеске такође саопштио да неће, ни под којим условима, играти утакмице с Русијом? Британска министарка културе Надин Дорис поздравила је ову иницијативу да се Русија елиминише из свих такмичења и спортова, констатујући да се „не сме дозволити Русији да злоупотребљава спортске и културне манифестације на светској сцени како би легитимизовала свој неиспровоциран напад с предумишљајем на једну суверену и демократску државу“.

Чини се да је у овом тренутку светска фудбалска организација Фифа најближа соломонском решењу да се мечеви ипак играју на неутралном терену и без публике, као и да Русија наступи без интонирања химне и без државних обележја, али даљи развој ситуације на украјинском ратишту и последична ескалација антируске пропагандне реторике могу лако довести и до тога да се Русија потпуно искључи из борбе за одлазак на Светско првенство у Катару. У кошаркашкој Евролиги мечеви руских клубова су такође експресно отказани а њихов статус је суспендован, Формула 1 одјавила је аутомобилску трку у Сочију, док је Међународна тениска федерација отказала све турнире који до краја године треба да буду одржани у Русији.

Притисак није мимоишао ни руске олигархе који су власници клубова у Европи, па је Роман Абрамович био принуђен да се, због опште перцепције његових пријатељских односа с Владимиром Путином, јавно повуче из управљања лондонским Челсијем. Дакле, Абрамович је напрасно постао персона нон грата у Енглеској, иако је Челсију донео две титуле првака Европе, али саудијски принц Мухамед бин Салман, за кога постоје врло озбиљне индиције да је наредио убиство и касапљење новинара Џамала Кашогија у саудијском конзулату у Истанбулу, остаје савршено морално прихватљив за британску јавност као нови власник Њукасла.

СРПСКИ СЦЕНАРИО ЗА РУСЕ Слушајући о свим овим силним спроведеним и тек најављеним забранама, санкцијама и искључењима, српски љубитељи спорта не могу да се отму утиску болног и мучног дежавија. Стиче се утисак да је ова стратегија спортске изолације и жигосања Русије својевремено увежбавана управо на нама, као на „малим Русима“, баш као и многе друге антируске мере и тактике испољавања западне меке моћи. Када је почетком деведесетих отпочео крвави распад Југославије, светски моћници су, противно свим дотадашњим праксама и правилима, спровели спортске санкције искључиво према једној од зараћених страна у југословенском грађанском рату, српско-црногорској.

Фудбалска репрезентација СР Југославије у последњем тренутку физички је враћена, крајње безосећајно, због санкција с Европског првенства 1992. у Шведској, иако су лица наших играча већ била одштампана у легендарном Панинијевом албуму са самолепљивим сличицама, а наша замена Данска, коју смо победили у квалификационој групи, успела је, у окрутној иронији судбине, на крају и да освоји турнир. Памтимо врло добро и то како је изгледало када је Партизан у кошарци био принуђен да игра своје домаће мечеве у шпанској Фуенлабради, што је био до тада незапамћен спортски подвиг, нарочито имајући у виду како је завршен, а читава та херојска, шампионска прича овековечена је у емотивном документарном филму шпанске телевизије „Партизан из Фуенлабраде“.

Да није било спортских санкција и принудног измештања домаћег терена с београдске Маракане у Софију, постоји врло висок степен вероватноће да би и Црвена звезда, тадашњи европски клупски првак у фудбалу, успела да елиминише Сампдорију и да се пласира у друго узастопно финале Купа шампиона, овог пута против Кројфове Барселоне. А о томе како би спектакуларно изгледао меч српске кошаркашке репрезентације, са Дивцем, Ђорђевићем, Даниловићем, Паспаљем и осталим нашим асовима, против америчког Дрим тима на олимпијади 1992. у Барселони боље је и не размишљати и фантазирати превише.

Иако су нас тадашње неправде и трауме очеличиле и на неки чудан начин помогле да у нашим спортистима проради добро познати „српски“ инат, који је неизоставан део свих наших каснијих успеха и победа, ипак остају велика празнина и накнадни жал што смо због тих неколико година изолације и спортског ембарга остали ускраћени за бројне успехе и успомене, а многи од наших најбољих спортиста нису успели да свој мукотрпни рад, труд и богомдани таленат на адекватан начин валоризују индивидуалним медаљама и освојеним титулама у колективним спортовима.

Можемо само да саосећамо с руским спортистима и да се надамо да неће доживети сличну, вишегодишњу изолацију, односно да ће се рат у Украјини брзо окончати и да неће бити принуђени да још дуго буду жртве и таоци западне патолошке русофобије и лоших историјских околности. Занимљиво је да се „српски“ преседан у спортским санкцијама није од тада примењивао ни на једну другу нацију или државу, без обзира на учешће у ратним операцијама.

Нико није санкционисао америчке спортисте због инвазије на Ирак 2003, није било никаквог избацивања саудијских екипа из азијске фудбалске Лиге шампиона због хуманитарне катастрофе у Јемену, никоме није падало на памет да тера Израел да своје мечеве игра на неутралном терену због бројних злочина над Палестинцима, а ни Азербејџан ни Јерменија нису сносили никакве „спортске“ консеквенце због рата у Нагорно Карабаху. Нико, осим својевремено Срба и сада Руса. У руском случају, ова нова серија најављених забрана надовезује се на допинг аферу због које је Русија на прошлогодишњим олимпијским играма наступала без државних симбола.

Многи спортски радници и навијачи у Русији сматрали су да је још тада требало жестоко реаговати и иступити из МОК-а и свих других спортских организација и федерација које служе као геополитичка тољага у рукама западних глобалиста. Очигледно је да је огроман део светског спортског естаблишмента и бирократије, без обзира на растући удео спонзорстава и финансијских донација који долазе с Истока, и даље под чврстом контролом западних центара моћи. Случај Ђоковић сасвим огољено показује колико безобзирни и цинични могу да буду у спровођењу своје агенде, не обазирући се чак ни да оставе барем привид једнакости, поштења и правичности.

Ако је Русија уласком у Украјину чврсто одлучила да, како сматра филозоф Александар Дугин, направи потпуни раскид са западном „империјом лажи“, како је назива Путин, онда тај прекид треба свакако да се пренесе и на спортску сферу, јер даљим учешћем у спортским манифестацијама и такмичењима под западном доминацијом само даје непотребан легитимитет беспризорном остракизму и понижавању кроз које данас пролази. Заједно с Кином, она мора, паралелно с новом мултиполарном политичком, економском и безбедносном архитектуром света, изградити и нови глобални спортски систем који ће функционисати у такмичарском духу истинског фер-плеја и међусобног поштовања и достојанственог уважавања свих његових учесника.

[/restrict]