RATOVI U KULTURI: KAKO SE REGRUTUJU INTELEKTUALCI

RAZGOVARAO VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
FOTOGRAFIJE MILAN TIMOTIĆ

S Mišom Đurkovićem, u nastavku intervjua, razgovarali smo o manipulacijama pomoću operacija pod lažnom zastavom, nametanju kulturnih obrazaca i zloupotrebi kulture, o ulozi humanitarnih organizacija i fondacija u današnjem društvu.

Miša Đurković, doktor filozofije, direktor Instituta za evropske studije, mislilac je i javni delatnik koga ne treba naročito predstavljati. Povod za ovaj razgovor je dvotomnik „Tamni koridori moći“ i „Mračni koridori moći“, koji se, u izdanju „Katene mundi“, bavi onim što se, popularno, mada pomalo neprecizno, zove konspirologijom.

Krenimo na konkretizaciju priče o delovanju tajnih sila. Recimo, konspirološki pojmovi ne mogu bez termina „operacija pod lažnom zastavom“. Još je Kafka govorio: „Sve plovi pod lažnom zastavom.“ I time ste se bavili, pa vas molim da naše čitaoce upoznate sa suštinom ove pojave, naročito kad vidimo da ukronacisti ubijaju civile i to pripisuju ruskoj vojsci.

To su nasilni, razorni, agresivni činovi, obično vojne ili paravojne operacije i akcije koje vlada, vojska, ili služba neke zemlje preduzimaju da bi ostvarile određene bezbednosne i političke ciljeve, a podmeću ih nekom drugom akteru ili državi. Čitava konstrukcija se izvodi tako da se za taj čin optuži neki drugi akter i da to izazove njegovu osudu, a da se pravi krivac nikada ne otkrije. Novija istorija je već prepuna događaja za koje je dokazano da su takve operacije, kao što su potapanje broda Luzitanija, paljenje Rajhstaga, izvođenje operacije Ajaks u Iranu, incident u zalivu Tonkin, pokolj u Bolonji i ubistvo Alda Mora kao deo sistema Gladio itd. I na našim prostorima su poznati slučajevi ulice Vase Miskina i Markala u Sarajevu, ili ubistvo Zorana Đinđića, a postoji već brojna literatura i mnoštvo kontroverzi koje ukazuju da je 11. septembar 2001. neka vrsta takve akcije. Poslednja dešavanja u arapskom svetu mnoge autore podstiču na hipotezu da je celo Arapsko proleće u osnovi američka fols fleg akcija. O ovom fenomenu planiram posebno istraživanje.

[restrict]

Iskustvo čitavog XX veka i početak ovog stoleća daju nam bogato utemeljenje za takav tretman kulture kao bojnog polja na kome se vode ratovi za uspostavljanje, odbranu, podrivanje i menjanje kulturnih obrazaca. Šta nam kaže priča o „ratovima u kulturi“? Šta nam kaže izjava šefa MI6 Ričarda Mura da je rat u Ukrajini i borba za LGBT „vrednosti“?

Vladimir Volkov navodi uvide Rožea Mikijelija koji je u knjizi „Subverzija“ još 1972. doneo sledeći zaključak: „Dok je, na početku, psihološko oružje bilo samo deo ratne opreme, i kao takvo samo se ponekad koristilo, kao dopuna rata, ali se najčešće držalo u rezervi, u XX veku na scenu stupa rat koji je, u osnovi psihološki i u kome su vojne operacije samo privezak, odnosno dopuna, kojoj se pribegava samo kao pomoćnom sredstvu glavne akcije.“ Konačno, naša stvarnost u kojoj Nemačka kao dominantna sila u Evropskoj uniji, koja je u HH veku tri puta vojno pokušavala da nas porazi, postavlja pred srpske vlasti kao eksplicitan uslov za nastavak procesa integracije u EU „promenu svesti“, govori o koliko aktuelnoj temi se radi.

Drugi primer koji izvanredno ilustruje dubinu zahvata i metode koje se za nametanje kulturnih obrazaca koriste jeste promovisanje LGBT ideologije. Briselske birokrate, ali i drugi centri globalne i regionalne moći, usmeravaju razne vrste pritisaka na male države kako bi im LGBT agendu nametnule kao prioritetno pitanje, dok u isto vreme zahtevaju da se kompletan odnos društva, institucija, medija i prosvete prema tom sklopu pitanja radikalno promeni. Svuda se na silu nameću navodni Zakoni protiv diskriminacije koji zapravo služe kao pokriće za diskriminisanje tradicionalne, nehomoseksualne populacije, i za uvođenje verbalnog delikta na osnovu kog slobodno iznošenje „politički nekorektnog“ mišljenja o uzrocima i tretmanu homoseksualizma podleže zakonskoj kazni. No ovo su samo neki od mnogobrojnih primera kako se obrasci unose sa strane i kopiraju u raznim, potpuno različitim društvenim i istorijskim osnovama.

Vaša velika tema je i uloga tajnih službi u finansiranju različitih projekata u obrazovanju i kulturi. I kod nas je izašla knjiga Franses Stonor Saunders, o ulozi američkih obaveštajaca u hladnom ratu u oblasti kulture.

Još 1970-ih u štampi su se pojavile informacije o tome kako je CIA sponzorisala razne organizacije i časopise kao što su „Kongres za kulturnu slobodu“ ili „Enkaunter“. Međutim, u poslednjih dvadesetak godina objavljen je niz izvanrednih studija koje su polazeći od dostupnog arhivskog materijala rekonstruisale stvarnu meru u kojoj je američka obaveštajna zajednica raširila svoju delatnost kroz delovanje u umetnostima i kulturi. Tu treba izdvojiti knjige Ejpija o političkoj kulturi američkog imperijalizma, zatim Hjua Vilforda „Moćni Vurlicer“ i pionirsku monografiju Stonor Saundersove „Ko je platio gajdaša?“

Prva u oči pada činjenica da je CIA velikim delom preuzela ne samo prethodno razvijeni model Kominterne već i osnovnu ciljnu grupu preko koje se uticaj vrši, pa čak i konkretne aktere. Naime, pisac Artur Kestler je direktno i svesno krajem 1930-ih radio u Parizu kao deo tima Mincenberga i Ota Kaca, da bi nakon razočaranja u staljinizam i objavljivanja svog poznatog romana o čistkama „Pomrčina u podne“ polako vrlo svesno prešao u suprotni tabor. On je jedan od šest autora koji su 1949. objavili manifestnu zbirku eseja „Bog koji je pao“. U pitanju su svedočanstva bivših saputnika koji su se razočarali u komunističku praksu. Tako je počeo javni proces u kome su pripadnici takozvane nekomunističke levice promenili stranu u Hladnom ratu i postali osnova za američku hladnoratovsku propagandu, ali i kulturnu politiku prema trećim zemljama.

Humanitarne fondacije su samo oružje u velikom ratu za um čovečanstva. I time ste se bavili. Možete li razoružati našu skepsu koja ipak veruje da humanitarci ne mogu biti zločinci?

Nakon što je CIA tokom 1970-ih prošla kroz vrlo teška vremena usled brojnih skandala i istrage Čerčovog komiteta, bilo je neophodno da se nađe novi model za obavljanje istih poslova, posebno jer se ulazilo u finalnu fazu Hladnog rata. Dok je ranije CIA organizovala niz navodno nezavisnih fondacija preko kojih je podržavala rad svojih pulena, 1983. stvoren je mnogo jednostavniji model rada. Osnovana je Nacionalna zadužbina za demokratiju koja funkcioniše kao posebno telo, indirektno povezano sa Stejt departmentom. Ono dobija velike svote novca od Kongresa, a zatim ih raspoređuje partijskim fondacijama, ali i direktno raznim nevladinim akterima u državama koje su predmet obrade. Sponzorišu se razne NVO, portali i drugi projekti namenjeni za izbore, demokratiju, ljudska prava, promovisanje LGBT modela življenja, otvorenog tržišta za korporacije, podrivanje porodice, separatizam itd. Danas NED deluje u više od 90 zemalja sveta s veoma sličnom agendom i identičnim modelom vrednosti i poželjnih društvenih prioriteta. U Srbiji je NED tokom 2012. investirao milion dolara u rad dvadesetak organizacija.

Američko i rusko iskustvo pokazuju neophodnost jasnog polaženja od nacionalnog interesa i državnog razloga koji se zakonski moraju odrediti. Iz te perspektive gledano, svako spoljašnje finansiranje kulturnih aktivnosti u nekoj zemlji mora biti prijavljeno, nadgledano i praćeno kao potencijalna bezbednosna pretnja državi. Ako ova pretpostavka u nekoj zemlji ne postoji i nije ustavno i zakonski institucionalizovana, javni i kulturni prostor u toj zemlji postaće predmet strateške invazije kulturnih i informativnih agenata stranih sila i predatorskih korporacija. Bez adekvatne odbrane oni će kao u slučaju Srbije u potpunosti zagospodariti javnim prostorom, a zatim i državnim institucijama, što će koristiti za nametanje i ukorenjivanje obrazaca, modela, vrednosti i zakonskih rešenja koji pomažu njihove interese, ali razaraju interese zemlje objekta i njene populacije.

Kakva je uloga „svetih oligarha“ u oblikovanju agende kojom se bave obrazovne ustanove? To jest da li je „humanitarizam poslednji stadijum kapitalizma“?

Treba čitati članak Rejmonda Molija iz 1956. godine pod nazivom „Biheviorizam na Harvardu: Uticaj Fordove fondacije na harvardsku školu poslovne administracije“. Ovaj pisac koncizno objašnjava razloge za korporativno promovisanje čuvene psihološke teorije biheviorizma. Ljudi se tretiraju kao zamorčići („pokusni kunići“), stavljaju se pod kontrolu i nad njima se sprovode svakojake vrste eksperimenata, kako bi se istražilo njihovo ponašanje, reagovanje na određene impulse, podsticaje, nadražaje, uglavnom iracionalnog tipa. Zanimljivim mehanizmom takvi eksperimenti koje je doktor Staufer sa svojim ekipama sprovodio na vojnicima, regrutima i gostima u državnim institutima, prebačeni su u civilni prostor, i sprovode se nad kupcima u korist marketinških eksperata. „Tako staro pravilo po kome je kupac vrhovno biće koje je uvek u pravu više neće biti poštovano. On treba da postane zamorac sa mnogim drugim građanima koji su ranije bili formalno slobodni.“ Pisac takođe ukazuje na neverovatnu navalu biheviorista na pravne fakultete i čudnih sudskih mišljenja izgrađenih na određenoj sociologiji (a ne pravu) koje smo videli poslednjih godina. Sada se ova moda seli na prostor biznisa.

Štetni uticaj ovog metoda i pristupa istraživač ovog fenomena Vormser ilustruje slučajem studije „Američki vojnik“, koja je urađena pod okriljem Istraživačkog saveta za društvene nauke. Osnovna ideja je bila da treba anketirati vojnike i na osnovu njihovih stavova, želja, potreba i ideja, predložiti reformu vojske, prilagoditi sistem mobilizacije i otpuštanja, dužinu služenja vojnog roka, odnose u vojsci, način života itd. Karnegijeva fondacija je sve finansirala, a navodno je anketirano oko pola miliona vojnika. Uz podršku fondacija i ovog saveta, autori su se infiltrirali u vojne vrhove i počeli da promovišu takvu reformu vojske.

Vormser ukazuje na to da je ovo ludilo, suprotno iskustvu ratovanja i načelima vojne organizacije, dovelo do pada borbene gotovosti američke vojske i nepripremljenosti za Korejski rat. Neverovatno je zaista da je neko mogao da definiše da se vojne odluke donose na osnovu onoga što se tokom procesa anketiranja utvrdi da vojnici žele – Vormser ukazuje na problem naučne vrednosti ovog nastojanja da se vojne odluke opravdaju „istraživanjem javnog mnjenja“ među vojnicima!?

Koje su zajedničke osobine delatnika NVO sektora i intelektualaca u službi fondacija Imperije?

Navedimo ih taksativno, udžbenički:

1. Isti ljudi rade za više od jedne organizacije izuzete od poreza, često i kod donatora i kod onog ko dobija donaciju. 2. Zajednička podrška ili kontrola koju daju vrše nekoliko fondacija nad institucijama koje dobijaju fondove, naročito nad „kliring“ kućama, organizacijama ili nad savetima i udruženjima za nauku, obrazovanje i javne poslove. 3. Dodeljivanje grantova koje treba dopuniti, ili davanje obećanja da će se oni dodeliti samo ako stigne podrška i od drugih aktera. 4. Slučajevi kada personal u jednoj fondaciji radi istovremeno ili kratko nakon odlaska u instituciji koju podržava prethodna fondacija u kojoj su radili. 5. Rad zaposlenih u fondaciji (članovi borda ili menadžeri), u savetodavnim telima vlade koja nadgledaju vladinu politiku trošenja u oblastima koje su važne za filantropiju fondacija.

Znači, pred nama nije prava nego lažna društvena nauka, sredstvo za ispiranje mozgova, kojim krupni kapital postiže svoje društvene ciljeve.

Zašto to rade?

Moralni relativizam se uzima kao osnova za društveni inženjering. Takva naučna i društvena metafizika posebno štetne posledice izaziva na sledeća tri polja, na koja ukazuje Vormser: 1. polje morala i vrednosti, 2. javno mnjenje i 3. formiranje lidera. No zanimljiva je i generalna strategija delovanja fondacija, koja je, kako ovaj autor ukazuje, potpuno izvitoperavanje principa delovanja građanskog društva, privatne inicijative, zadrugarstva, asocijacija, koje je Tokvil u svoje vreme uzdizao kao osnovu demokratije, decentralizacije i preduzetništva u Americi. Sadašnje fondacije su, tvrdi Vormser, oligopolski organizovane, s monopolom i kontrolom prostora kao osnovnim ciljem delovanja. Dok su ranija udruženja nastojala da pokriju neki nepokriven prostor, da daju novu inicijativu, da obuhvate zainteresovane aktere oko nekog projekta, tadašnja Rokfelerova fondacija je od 1931. do 1954. godine podržala istraživanja o seksu posebnog komiteta Nacionalnog istraživačkog saveta sa 1.755.000 dolara. Čuveni šarlatan Kinsi je u periodu 1941–1949. za svoja istraživanja od njih dobio 414.000 dolara. Ovaj primer pokazuje kako se s relativno malo sredstava može napraviti radikalni uticaj na svet seksualnih navika i morala.

Dva Kinsijeva izveštaja o seksualnom ponašanju muškaraca (1948) i žena (1954), urađena i objavljena uz zdušnu pomoć Rokfelerove fondacije, predstavljaju jedan od najvažnijih momenata u vrednosnoj, moralnoj, seksualnoj i svakoj drugoj orijentaciji čovečanstva u XX veku. Kakav je bio Kinsijev uticaj na američko društvo? 

To su ona čuvena „empirijska istraživanja“ koja su konstatovala da u ukupnoj populaciji navodno postoji deset posto homoseksualaca, da pedofilija nije štetno ponašanje itd. Već 1953. Frigudova piše da se njegovi nalazi citiraju u sudskim odlukama i u udžbenicima i da se propagandno šire čitavom teritorijom SAD. Vormser navodi i istraživača Hobsa iz knjige „Društveni problemi i scijentizam“: Kinsijevi nalazi o seksualnom ponašanju su predstavljani na časovima i predavanjima na koledžima, citirali su ih doktori medicine, pozdravljali su ih psihijatri, radio-programi su tvrdili da su ovi nalazi osnova za reformu kompletnog našeg seksualnog ponašanja i moralnog koda, a šireni su i u studentskim časopisima. Hobs je ukazao na to da je Kinsi ismejavao društveno odobrene obrasce seksualnog ponašanja kao racionalizacije, dok je društveno osuđene obrasce seksualnog ponašanja nazivao normalnim ili normalnim kod ljudskih životinja. Za Kinsija su sve moralne norme puke konstrukcije koje je društvo napravilo i neke bi brzo trebalo ukinuti. Sve su to običaji koje društvo zahteva. Homoseksualnost je za njega pak sasvim ispravno ponašanje. Kako Hobs pokazuje, u drugom tomu izveštaja tvrdi se da mi prigovaramo osobi koja zloupotrebljava decu jer smo uslovljeni i formirani tako da osuđujemo tu vrstu zloupotrebe, a da pak deca koja su bila predmet takve prakse postaju navodno uzrujana samo zbog toga što njihovi roditelji imaju staromodne odnose prema takvoj praksi. Dakle, roditelji su najodgovorniji za patnje dece jer prave nepotrebnu gužvu oko toga!? Kinsi je takođe spreman da tvrdi kako takva (pedofilska) praksa navodne zloupotrebe dece zapravo korisno dođe deci u kasnijem socioseksualnom razvoju!?

Kinsi je sva svoja istraživanja i direktne napade na prihvaćene tradicionalne oblike seksualnog ponašanja predstavljao u formi empirijske nauke koja navodno potvrđuje premise i teze poput ovih gore. Tako je podsticao značaj predbračnog seksa za žene, pluralizam njihovog seksualnog iskustva itd. Ovaj obol naučnih teza, i podrška ozbiljnih fondacija učinile su tako radikalan tekst toliko proširenim i prihvaćenim. I tu se pojavljuje model zahteva da se društveni obrasci ponašanja menjaju samo na osnovu empirijskih istraživanja.

Dakle, ako jednom broju ljudi, odnosno njihovim nagonima smetaju nasleđeni moralni i religiozni okviri, po Kinsiju bi ih trebalo ukinuti. No da li bismo ukinuli određene članove krivičnog zakona, ako uočimo da se neko krivično delo često upražnjava, pita se Vormser. I dalje, da li bismo ako vidimo da većina ljudi ne poštuje zakone o vernosti i prevari, brzini vožnje, ispravnom glasanju, krađi, izbegavanju poreza itd., bili spremni da ukinemo zakone? Dakle, da li u društvu u kome korupcija postaje široko prihvaćena i upražnjavana, treba to prihvatiti kao normalno, kako bi sledilo iz Kinsijeve logike, ili se boriti protiv korupcije? Isto se odnosi i na druge etičke koncepte poput patriotizma, poštovanja starijih i tolerancije disidenata. Cilj je, naravno, sve osnove naše judeohrišćanske civilizacije i morala učiniti relativnim.

Kako, u senci fondacijske priče, izgleda naučni rad u Srbiji na univerzitetu i na institutima? Da li je, kako kažete, sistem visokog obrazovanja, kao i nauka, van domašaja interesovanja bilo kog političara u državi i zašto ih se ne tiče naša nauka? Kako fondacije inkorporiraju svoje agende?

Država ti daje novac, platu, i ne traži ništa od tebe. Ne traži da zastupaš njene interese, identitet, moralne i patriotske vrednosti itd. I što bi to neko od zaposlenih u visokom obrazovanju i institutima zastupao kad ga za to ne plaćaju (a plaćaju ga da nešto radi, šta on misli da treba i može) ako nema u sebi etički odnos prema najvišim identitetskim vrednostima? Onda on ide na tržište, jer hoće još više novca, ili hoće više da putuje, ili hoće više priznanja a taj novac imaju fondacije. Zato on potpuno prilagodi svoj rad onome što traže te fondacije i onda imate situaciju da se 90 odsto ljudi u nauci okrene upravo fondacijama, odnosno, novom, zapadnom, postmodernom komunizmu. Komunizam je ovde 1945. uvođen tenkovima, a danas je korupcija sistem preko koga fondacije, ali i razni drugi igrači, suštinski podrivaju i identitete i suverenitete i biološki opstanak naroda kojima pripadamo.

Na kraju ovog razgovora – ima li vaš rad efekta? Kako su prošli „Tamni koridori moći“, čije je ovo sada drugo izdanje? 

Možda najveće priznanje za autora je što su razni uvidi, izrazi, prilazi ili sentence iz knjige bukvalno ušli u narod i postali deo uobičajenog diskursa prilikom bavljenja fenomenima koji su u njoj obrađeni. U nizu prilika čitao sam razne autore ili nepoznate ljude koji govore o „tamnim koridorima moći“ kao ustaljenoj metafori i metodu za razumevanje politike i zakulisnih oblika praktikovanja moći. S druge strane, ceo njen pravac ciljano ide direktno protiv političke korektnosti i svega onoga što obeležava univerzitetsku i akademsku scenu. Tako sam doživeo da npr. Florijan Biber, koji knjigu očigledno nije pročitao, o meni u bečkom „Standardu“ govori kao o teoretičaru zavere.  Što se tiče tema koje su u njoj pokrenute i obrađene, lako možemo da vidimo da su proteklih devet burnih godina ne samo potvrdile važnost njihove tematizacije i predložene metodologije već i konkretnih teza, uvida i upozorenja. Od značaja konspirologije, preko širenja LGBT+ agende, totalitarnog delovanja novih trockista, nastavka konstruktivističkog ludila koje pokušava da gradi veštačke identitete kolektiva, ali i pojedinaca, sve veće uloge porodičnog zakonodavstva kao predmeta fundamentalnog sukoba u zapadnim društvima, zatim sve izraženijeg položaja elita i njihovog odvajanja od naroda, do masovnog širenja ofanzivnog i defanzivnog autoritarizma po svetu. U međuvremenu sam dosta radio i na dovođenju kod nas u goste nekih od najzanimljivijih autora koji rade na sličnim fenomenima, pa su nas posetili i Andrej Fursov, glavni autor na području kriptoistorije u Rusiji, i Stiven Baskervil, vodeće ime za politike razvoda, autor sjajne knjige „Nove politike seksa“. Kolega Slobodan G. Marković organizovao je izvanrednu konferenciju o slobodnom zidarstvu sa impresivnim zbornikom radova. Osnovni razlog novog objavljivanja „Tamnih koridora moći“ je to što knjige gotovo da nema više u knjižarama. Intervencije u osnovni tekst su minimalne i uglavnom se svode na ubacivanje zanimljivih referenci i vremensko prilagođavanje tamo gde je moguće i potrebno.

Istim ili sličnim temama bavio sam se na različite načine u tekstovima, knjigama i publicistici koji su došli posle ove. Zahvaljujući tome komesar za ravnopravnost Srbije proglasio me je za diskriminatora LGBT zajednice. No važnije od toga je što sam ovde ustanovljenu metodologiju primenjivao i na neke druge teme. Tako su „Koridori“ dobili svoj legitiman drugi deo, odnosno nastavak, a to je knjiga „Mračni koridori moći“ koja izlazi u isto vreme kad i novo izdanje ove knjige.

[/restrict]