РАТОВИ У КУЛТУРИ: КАКО СЕ РЕГРУТУЈУ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ

РАЗГОВАРАО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ МИЛАН ТИМОТИЋ

С Мишом Ђурковићем, у наставку интервјуа, разговарали смо о манипулацијама помоћу операција под лажном заставом, наметању културних образаца и злоупотреби културе, о улози хуманитарних организација и фондација у данашњем друштву.

Миша Ђурковић, доктор филозофије, директор Института за европске студије, мислилац је и јавни делатник кога не треба нарочито представљати. Повод за овај разговор је двотомник „Тамни коридори моћи“ и „Мрачни коридори моћи“, који се, у издању „Катене мунди“, бави оним што се, популарно, мада помало непрецизно, зове конспирологијом.

Кренимо на конкретизацију приче о деловању тајних сила. Рецимо, конспиролошки појмови не могу без термина „операција под лажном заставом“. Још је Кафка говорио: „Све плови под лажном заставом.“ И тиме сте се бавили, па вас молим да наше читаоце упознате са суштином ове појаве, нарочито кад видимо да укронацисти убијају цивиле и то приписују руској војсци.

То су насилни, разорни, агресивни чинови, обично војне или паравојне операције и акције које влада, војска, или служба неке земље предузимају да би оствариле одређене безбедносне и политичке циљеве, а подмећу их неком другом актеру или држави. Читава конструкција се изводи тако да се за тај чин оптужи неки други актер и да то изазове његову осуду, а да се прави кривац никада не открије. Новија историја је већ препуна догађаја за које је доказано да су такве операције, као што су потапање брода Лузитанија, паљење Рајхстага, извођење операције Ајакс у Ирану, инцидент у заливу Тонкин, покољ у Болоњи и убиство Алда Мора као део система Гладио итд. И на нашим просторима су познати случајеви улице Васе Мискина и Мaркала у Сарајеву, или убиство Зорана Ђинђића, а постоји већ бројна литература и мноштво контроверзи које указују да је 11. септембар 2001. нека врста такве акције. Последња дешавања у арапском свету многе ауторе подстичу на хипотезу да је цело Арапско пролеће у основи америчка фолс флег акција. О овом феномену планирам посебно истраживање.

[restrict]

Искуство читавог XX века и почетак овог столећа дају нам богато утемељење за такав третман културе као бојног поља на коме се воде ратови за успостављање, одбрану, подривање и мењање културних образаца. Шта нам каже прича о „ратовима у култури“? Шта нам каже изјава шефа МИ6 Ричарда Мура да је рат у Украјини и борба за ЛГБТ „вредности“?

Владимир Волков наводи увиде Рожеа Микијелија који је у књизи „Субверзија“ још 1972. донео следећи закључак: „Док је, на почетку, психолошко оружје било само део ратне опреме, и као такво само се понекад користило, као допуна рата, али се најчешће држало у резерви, у XX веку на сцену ступа рат који је, у основи психолошки и у коме су војне операције само привезак, односно допуна, којој се прибегава само као помоћном средству главне акције.“ Коначно, наша стварност у којој Немачка као доминантна сила у Европској унији, која је у ХХ веку три пута војно покушавала да нас порази, поставља пред српске власти као експлицитан услов за наставак процеса интеграције у ЕУ „промену свести“, говори о колико актуелној теми се ради.

Други пример који изванредно илуструје дубину захвата и методе које се за наметање културних образаца користе јесте промовисање ЛГБТ идеологије. Бриселске бирократе, али и други центри глобалне и регионалне моћи, усмеравају разне врсте притисака на мале државе како би им ЛГБТ агенду наметнуле као приоритетно питање, док у исто време захтевају да се комплетан однос друштва, институција, медија и просвете према том склопу питања радикално промени. Свуда се на силу намећу наводни Закони против дискриминације који заправо служе као покриће за дискриминисање традиционалне, нехомосексуалне популације, и за увођење вербалног деликта на основу ког слободно изношење „политички некоректног“ мишљења о узроцима и третману хомосексуализма подлеже законској казни. Но ово су само неки од многобројних примера како се обрасци уносе са стране и копирају у разним, потпуно различитим друштвеним и историјским основама.

Ваша велика тема је и улога тајних служби у финансирању различитих пројеката у образовању и култури. И код нас је изашла књига Франсес Стонор Саундерс, о улози америчких обавештајаца у хладном рату у области културе.

Још 1970-их у штампи су се појавиле информације о томе како је ЦИА спонзорисала разне организације и часописе као што су „Конгрес за културну слободу“ или „Енкаунтер“. Међутим, у последњих двадесетак година објављен је низ изванредних студија које су полазећи од доступног архивског материјала реконструисале стварну меру у којој је америчка обавештајна заједница раширила своју делатност кроз деловање у уметностима и култури. Ту треба издвојити књиге Ејпија о политичкој култури америчког империјализма, затим Хјуа Вилфорда „Моћни Вурлицер“ и пионирску монографију Стонор Саундерсове „Ко је платио гајдаша?“

Прва у очи пада чињеница да је ЦИА великим делом преузела не само претходно развијени модел Коминтерне већ и основну циљну групу преко које се утицај врши, па чак и конкретне актере. Наиме, писац Артур Кестлер је директно и свесно крајем 1930-их радио у Паризу као део тима Минценберга и Ота Каца, да би након разочарања у стаљинизам и објављивања свог познатог романа о чисткама „Помрчина у подне“ полако врло свесно прешао у супротни табор. Он је један од шест аутора који су 1949. објавили манифестну збирку есеја „Бог који је пао“. У питању су сведочанства бивших сапутника који су се разочарали у комунистичку праксу. Тако је почео јавни процес у коме су припадници такозване некомунистичке левице променили страну у Хладном рату и постали основа за америчку хладноратовску пропаганду, али и културну политику према трећим земљама.

Хуманитарне фондације су само оружје у великом рату за ум човечанства. И тиме сте се бавили. Можете ли разоружати нашу скепсу која ипак верује да хуманитарци не могу бити злочинци?

Након што је ЦИА током 1970-их прошла кроз врло тешка времена услед бројних скандала и истраге Черчовог комитета, било је неопходно да се нађе нови модел за обављање истих послова, посебно јер се улазило у финалну фазу Хладног рата. Док је раније ЦИА организовала низ наводно независних фондација преко којих је подржавала рад својих пулена, 1983. створен је много једноставнији модел рада. Основана је Национална задужбина за демократију која функционише као посебно тело, индиректно повезано са Стејт департментом. Оно добија велике своте новца од Конгреса, а затим их распоређује партијским фондацијама, али и директно разним невладиним актерима у државама које су предмет обраде. Спонзоришу се разне НВО, портали и други пројекти намењени за изборе, демократију, људска права, промовисање ЛГБТ модела живљења, отвореног тржишта за корпорације, подривање породице, сепаратизам итд. Данас НЕД делује у више од 90 земаља света с веома сличном агендом и идентичним моделом вредности и пожељних друштвених приоритета. У Србији је НЕД током 2012. инвестирао милион долара у рад двадесетак организација.

Америчко и руско искуство показују неопходност јасног полажења од националног интереса и државног разлога који се законски морају одредити. Из те перспективе гледано, свако спољашње финансирање културних активности у некој земљи мора бити пријављено, надгледано и праћено као потенцијална безбедносна претња држави. Ако ова претпоставка у некој земљи не постоји и није уставно и законски институционализована, јавни и културни простор у тој земљи постаће предмет стратешке инвазије културних и информативних агената страних сила и предаторских корпорација. Без адекватне одбране они ће као у случају Србије у потпуности загосподарити јавним простором, а затим и државним институцијама, што ће користити за наметање и укорењивање образаца, модела, вредности и законских решења који помажу њихове интересе, али разарају интересе земље објекта и њене популације.

Каква је улога „светих олигарха“ у обликовању агенде којом се баве образовне установе? То јест да ли је „хуманитаризам последњи стадијум капитализма“?

Треба читати чланак Рејмонда Молија из 1956. године под називом „Бихевиоризам на Харварду: Утицај Фордове фондације на харвардску школу пословне администрације“. Овај писац концизно објашњава разлоге за корпоративно промовисање чувене психолошке теорије бихевиоризма. Људи се третирају као заморчићи („покусни кунићи“), стављају се под контролу и над њима се спроводе свакојаке врсте експеримената, како би се истражило њихово понашање, реаговање на одређене импулсе, подстицаје, надражаје, углавном ирационалног типа. Занимљивим механизмом такви експерименти које је доктор Стауфер са својим екипама спроводио на војницима, регрутима и гостима у државним институтима, пребачени су у цивилни простор, и спроводе се над купцима у корист маркетиншких експерата. „Тако старо правило по коме је купац врховно биће које је увек у праву више неће бити поштовано. Он треба да постане заморац са многим другим грађанима који су раније били формално слободни.“ Писац такође указује на невероватну навалу бихевиориста на правне факултете и чудних судских мишљења изграђених на одређеној социологији (а не праву) које смо видели последњих година. Сада се ова мода сели на простор бизниса.

Штетни утицај овог метода и приступа истраживач овог феномена Вормсер илуструје случајем студије „Амерички војник“, која је урађена под окриљем Истраживачког савета за друштвене науке. Основна идеја је била да треба анкетирати војнике и на основу њихових ставова, жеља, потреба и идеја, предложити реформу војске, прилагодити систем мобилизације и отпуштања, дужину служења војног рока, односе у војсци, начин живота итд. Карнегијева фондација је све финансирала, а наводно је анкетирано око пола милиона војника. Уз подршку фондација и овог савета, аутори су се инфилтрирали у војне врхове и почели да промовишу такву реформу војске.

Вормсер указује на то да је ово лудило, супротно искуству ратовања и начелима војне организације, довело до пада борбене готовости америчке војске и неприпремљености за Корејски рат. Невероватно је заиста да је неко могао да дефинише да се војне одлуке доносе на основу онога што се током процеса анкетирања утврди да војници желе – Вормсер указује на проблем научне вредности овог настојања да се војне одлуке оправдају „истраживањем јавног мњења“ међу војницима!?

Које су заједничке особине делатника НВО сектора и интелектуалаца у служби фондација Империје?

Наведимо их таксативно, уџбенички:

1. Исти људи раде за више од једне организације изузете од пореза, често и код донатора и код оног ко добија донацију. 2. Заједничка подршка или контрола коју дају врше неколико фондација над институцијама које добијају фондове, нарочито над „клиринг“ кућама, организацијама или над саветима и удружењима за науку, образовање и јавне послове. 3. Додељивање грантова које треба допунити, или давање обећања да ће се они доделити само ако стигне подршка и од других актера. 4. Случајеви када персонал у једној фондацији ради истовремено или кратко након одласка у институцији коју подржава претходна фондација у којој су радили. 5. Рад запослених у фондацији (чланови борда или менаџери), у саветодавним телима владе која надгледају владину политику трошења у областима које су важне за филантропију фондација.

Значи, пред нама није права него лажна друштвена наука, средство за испирање мозгова, којим крупни капитал постиже своје друштвене циљеве.

Зашто то раде?

Морални релативизам се узима као основа за друштвени инжењеринг. Таква научна и друштвена метафизика посебно штетне последице изазива на следећа три поља, на која указује Вормсер: 1. поље морала и вредности, 2. јавно мњење и 3. формирање лидера. Но занимљива је и генерална стратегија деловања фондација, која је, како овај аутор указује, потпуно извитоперавање принципа деловања грађанског друштва, приватне иницијативе, задругарства, асоцијација, које је Токвил у своје време уздизао као основу демократије, децентрализације и предузетништва у Америци. Садашње фондације су, тврди Вормсер, олигополски организоване, с монополом и контролом простора као основним циљем деловања. Док су ранија удружења настојала да покрију неки непокривен простор, да дају нову иницијативу, да обухвате заинтересоване актере око неког пројекта, тадашња Рокфелерова фондација је од 1931. до 1954. године подржала истраживања о сексу посебног комитета Националног истраживачког савета са 1.755.000 долара. Чувени шарлатан Кинси је у периоду 1941–1949. за своја истраживања од њих добио 414.000 долара. Овај пример показује како се с релативно мало средстава може направити радикални утицај на свет сексуалних навика и морала.

Два Кинсијева извештаја о сексуалном понашању мушкараца (1948) и жена (1954), урађена и објављена уз здушну помоћ Рокфелерове фондације, представљају један од најважнијих момената у вредносној, моралној, сексуалној и свакој другој оријентацији човечанства у XX веку. Какав је био Кинсијев утицај на америчко друштво? 

То су она чувена „емпиријска истраживања“ која су констатовала да у укупној популацији наводно постоји десет посто хомосексуалаца, да педофилија није штетно понашање итд. Већ 1953. Фригудова пише да се његови налази цитирају у судским одлукама и у уџбеницима и да се пропагандно шире читавом територијом САД. Вормсер наводи и истраживача Хобса из књиге „Друштвени проблеми и сцијентизам“: Кинсијеви налази о сексуалном понашању су представљани на часовима и предавањима на колеџима, цитирали су их доктори медицине, поздрављали су их психијатри, радио-програми су тврдили да су ови налази основа за реформу комплетног нашег сексуалног понашања и моралног кода, а ширени су и у студентским часописима. Хобс је указао на то да је Кинси исмејавао друштвено одобрене обрасце сексуалног понашања као рационализације, док је друштвено осуђене обрасце сексуалног понашања називао нормалним или нормалним код људских животиња. За Кинсија су све моралне норме пуке конструкције које је друштво направило и неке би брзо требало укинути. Све су то обичаји које друштво захтева. Хомосексуалност је за њега пак сасвим исправно понашање. Како Хобс показује, у другом тому извештаја тврди се да ми приговарамо особи која злоупотребљава децу јер смо условљени и формирани тако да осуђујемо ту врсту злоупотребе, а да пак деца која су била предмет такве праксе постају наводно узрујана само због тога што њихови родитељи имају старомодне односе према таквој пракси. Дакле, родитељи су најодговорнији за патње деце јер праве непотребну гужву око тога!? Кинси је такође спреман да тврди како таква (педофилска) пракса наводне злоупотребе деце заправо корисно дође деци у каснијем социосексуалном развоју!?

Кинси је сва своја истраживања и директне нападе на прихваћене традиционалне облике сексуалног понашања представљао у форми емпиријске науке која наводно потврђује премисе и тезе попут ових горе. Тако је подстицао значај предбрачног секса за жене, плурализам њиховог сексуалног искуства итд. Овај обол научних теза, и подршка озбиљних фондација учиниле су тако радикалан текст толико проширеним и прихваћеним. И ту се појављује модел захтева да се друштвени обрасци понашања мењају само на основу емпиријских истраживања.

Дакле, ако једном броју људи, односно њиховим нагонима сметају наслеђени морални и религиозни оквири, по Кинсију би их требало укинути. Но да ли бисмо укинули одређене чланове кривичног закона, ако уочимо да се неко кривично дело често упражњава, пита се Вормсер. И даље, да ли бисмо ако видимо да већина људи не поштује законе о верности и превари, брзини вожње, исправном гласању, крађи, избегавању пореза итд., били спремни да укинемо законе? Дакле, да ли у друштву у коме корупција постаје широко прихваћена и упражњавана, треба то прихватити као нормално, како би следило из Кинсијеве логике, или се борити против корупције? Исто се односи и на друге етичке концепте попут патриотизма, поштовања старијих и толеранције дисидената. Циљ је, наравно, све основе наше јудеохришћанске цивилизације и морала учинити релативним.

Како, у сенци фондацијске приче, изгледа научни рад у Србији на универзитету и на институтима? Да ли је, како кажете, систем високог образовања, као и наука, ван домашаја интересовања било ког политичара у држави и зашто их се не тиче наша наука? Како фондације инкорпорирају своје агенде?

Држава ти даје новац, плату, и не тражи ништа од тебе. Не тражи да заступаш њене интересе, идентитет, моралне и патриотске вредности итд. И што би то неко од запослених у високом образовању и институтима заступао кад га за то не плаћају (а плаћају га да нешто ради, шта он мисли да треба и може) ако нема у себи етички однос према највишим идентитетским вредностима? Онда он иде на тржиште, јер хоће још више новца, или хоће више да путује, или хоће више признања а тај новац имају фондације. Зато он потпуно прилагоди свој рад ономе што траже те фондације и онда имате ситуацију да се 90 одсто људи у науци окрене управо фондацијама, односно, новом, западном, постмодерном комунизму. Комунизам је овде 1945. увођен тенковима, а данас је корупција систем преко кога фондације, али и разни други играчи, суштински подривају и идентитете и суверенитете и биолошки опстанак народа којима припадамо.

На крају овог разговора – има ли ваш рад ефекта? Како су прошли „Тамни коридори моћи“, чије је ово сада друго издање? 

Можда највеће признање за аутора је што су разни увиди, изрази, прилази или сентенце из књиге буквално ушли у народ и постали део уобичајеног дискурса приликом бављења феноменима који су у њој обрађени. У низу прилика читао сам разне ауторе или непознате људе који говоре о „тамним коридорима моћи“ као устаљеној метафори и методу за разумевање политике и закулисних облика практиковања моћи. С друге стране, цео њен правац циљано иде директно против политичке коректности и свега онога што обележава универзитетску и академску сцену. Тако сам доживео да нпр. Флоријан Бибер, који књигу очигледно није прочитао, о мени у бечком „Стандарду“ говори као о теоретичару завере.  Што се тиче тема које су у њој покренуте и обрађене, лако можемо да видимо да су протеклих девет бурних година не само потврдиле важност њихове тематизације и предложене методологије већ и конкретних теза, увида и упозорења. Од значаја конспирологије, преко ширења ЛГБТ+ агенде, тоталитарног деловања нових троцкиста, наставка конструктивистичког лудила које покушава да гради вештачке идентитете колектива, али и појединаца, све веће улоге породичног законодавства као предмета фундаменталног сукоба у западним друштвима, затим све израженијег положаја елита и њиховог одвајања од народа, до масовног ширења офанзивног и дефанзивног ауторитаризма по свету. У међувремену сам доста радио и на довођењу код нас у госте неких од најзанимљивијих аутора који раде на сличним феноменима, па су нас посетили и Андреј Фурсов, главни аутор на подручју криптоисторије у Русији, и Стивен Баскервил, водеће име за политике развода, аутор сјајне књиге „Нове политике секса“. Колега Слободан Г. Марковић организовао је изванредну конференцију о слободном зидарству са импресивним зборником радова. Основни разлог новог објављивања „Тамних коридора моћи“ је то што књиге готово да нема више у књижарама. Интервенције у основни текст су минималне и углавном се своде на убацивање занимљивих референци и временско прилагођавање тамо где је могуће и потребно.

Истим или сличним темама бавио сам се на различите начине у текстовима, књигама и публицистици који су дошли после ове. Захваљујући томе комесар за равноправност Србије прогласио ме је за дискриминатора ЛГБТ заједнице. Но важније од тога је што сам овде установљену методологију примењивао и на неке друге теме. Тако су „Коридори“ добили свој легитиман други део, односно наставак, а то је књига „Мрачни коридори моћи“ која излази у исто време кад и ново издање ове књиге.

[/restrict]