Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Први председник Републике Српске Радован Караџић писао је за “Вечерње новости” о једном сусрету са председником СРЈ Слободаном Милошевићем и амбасадором САД Вореном Цимерманом.
– Према ранијем договору отишао сам у Београд на састанак са председником Слободаном Милошевићем и амбасадором САД Вореном Цимерманом, одвојено. Цимерман се срео са мном у договорено време.
Кад сам изложио суштину онога што је договорено, запазио сам код амбасадора Цимермана не само одсуство одушевљења какво сам ја имао, него чак и незадовољство.
– Мени се чини да је ово комадање.
– Никако – одговорио сам, пребацујући себи да нисам добро представио споразум.
– Никако, далеко је више комадање Југославије, јер нема споразума, а имали смо ратове. У Босни смо се договорили о унутрашњој реорганизацији и нема рата.
– Свеједно, мени то изгледа као комадање.
Остатак разговора је безначајан, јер сам ја одустао од убеђивања личности коју само куртоазно информишем, иако није учесник преговора. Договорили смо се да се видимо и у Сарајеву кад Цимерман дође у посету. До излаза из амбасаде дуж ходника и степеница, пратио ме један од средњих службеника амбасаде који је одлично говорио српски и студирао је код нас, чак и у Бањалуци. Неважно ћаскање завршило се на самом излазу његовим питањем:
– Хоћете ли видети Милошевића?
– Свакако. Да и њему објасним споразум.
– Треба да знате да ће он… бити убијен – рекао ми је Американац.
Запањио сам се и упитао:
– Шта? Ко ће га убити – питао сам, пропуштајући да упитам зашто.
– Убиће га Си-Ај-Еј (ЦИА).
– Шалите се. Па ви то не радите – рекао сам.
– Ми не, али неке службе и оперативци… Уосталом, видећете – одговорио је.
Већ сам био напољу, пренеражен, али одлучан да се саберем и размислим. Сабирање је било муњевито. Није ме упозорио да му не кажем, иако нас је у то време морао сматрати савезницима. У то време још увек нисмо имали сукобе, осим неких разлика у погледима.
Дакле, жели да му ја то кажем. Зашто? Да тиме услови и моје и његово понашање. Ако заиста хоће да га убију, неизбежно ће убити и мене. Пре него што проговорим, јер таква се тајна не говори ни Милошевићевом непријатељу. Такође, он не може знати да ја ово нећу рећи некоме другом или оставити написмено да се објави ако се то деси. При томе, све то ми је испричао на стубишту, које нико не снима, тако да би ако се то не деси лако демантовали. Једини закључак је био – то се неће десити, а сврха је да му ја кажем и да то утиче и на његово и на моје понашање и на међусобно поверење, јер председник Милошевић не би могао веровати Србину коме један Американац поверава такву страшну тајну. Моја одлука је – то нећу рећи никоме – чак ни Јовици Станишићу, јер би он морао да забележи и проследи… чак ни својој жени да се не забрине. Ово први пут саопштавам.
