PUTINOVA GASNA RUBLJA

Energetska kriza dovodi do lančanih poskupljenja, a kad hrana i gorivo „odu u nebo“, ili ih ne bude uopšte, biće neizbežni socijalni i politički potresi s kojim će se najpre suočiti evropske zemlje

Odluka predsednika Rusije Vladimira Putina da, za države sa spiska neprijateljskih zemalja, plaćanje za isporuke gasa od sada bude u ruskim rubljama – potez je koji je iznenadio i uzdrmao zapadne krugove. Pale su u vodu sve „teorije“ i spekulacije da je navodno slaba Rusija spremna da moli „demokratski Zapad“ da ne odustaje od njenih energenata, jer joj je to poslednja – i jedina – šansa da preživi paklene sankcije, koje su joj nametnule te iste zapadne prestonice zbog intervencije u Ukrajini. Pokazalo se, međutim, da Putin ne samo što nije spreman da moli već je odlučan da isporuke plavog energenta obustavi odmah i za sve neprijateljske zemlje koje i dalje žele da se „junače“ prema Moskvi. „Isporučivati našu robu u EU i SAD i dobijati uplate u dolarima i evrima nema nikakvog smisla“, ukazao je ruski šef države i već samom tom izjavom ojačao rublju prema zapadnim valutama za više od 15 odsto. [/restrict]

Pokazalo se, takođe, da zapadni lideri zaista nisu slušali pažljivo Putina svih prethodnih godina, kada je upozoravao da će neprijateljska politika prema Moskvi imati teške i globalne posledice, pa su se oglušivali o sve njegove pozive na mir i saradnju, dogovor u ime zajedničke budućnosti. Odgovor je uvek bio samo jedan: Rusija nema pravo, niti snagu, da postavlja „demokratskom i civilizovanom svetu“ nikakve uslove i zahteve. I opet se pokazalo koliko nisu bili u pravu. Očigledno je da Kremlj ima i pravo i snagu da postavi bar jedan (verovatno tek prvi u nizu) uslov – da se za gas plaća u rubljama, ili ga neće biti.

VRTLOG EKONOMSKE NESTABILNOSTI A to je bolan udarac, pogotovo za Evropu, čija privreda i građani zavise 40 odsto od uvoza ruskog gasa i skoro 30 odsto od uvoza nafte, koju je za sada još uvek moguće plaćati u dolarima i evrima. Ali za gas moraju da spreme rublje, svi sa spiska neprijatelja Rusije. Već sada se vidi koliko je za Srbiju bilo važno ne naći se na ovom spisku – i kakva nam je zamka spremana – imajući u vidu da će transakcije u rubljama podići ionako previsoku cenu prirodnog gasa. Podleganje pritiscima za pridruživanje zapadnim sankcijama protiv Moskve dovelo bi našu zemlju u nemoguću poziciju i mogli bismo samo da konstatujemo da smo praktično ostali bez gasa. Kao što će se desiti mnogim evropskim zemljama koje su olako podržavale svaki antiruski korak u poslednjih osam godina, verujući valjda da su Putin i Rusija toliko slabi i beznačajni da mogu da budu idealna vreća za udaranje – koja prima udarce, a ne uzvraća.

A oni sami su u svojim očima izgledali veliki i moćni. Toliko veliki da su oboreni u nokdaun i pre nego što im je Putin uveo prave sankcije. Lančana poskupljenja energenata i hrane na čitavom Zapadu najbolja su tome potvrda. Šta se još može desiti kada potpuno stanu ruske isporuke, i kada od pet kuća ili fabrika dve ne budu imale grejanje i pogonsko gorivo, tek će se videti. A to će početi onog trenutka kada Evropa odbije da plaća gas u rubljama – tvrdeći da bi prihvatanjem takvog uslova podrivala svoje sopstvene sankcije. Neko će ih, pre ili kasnije, upitati: a zašto ste ih onda uvodili, ako ste znali da ćete sami sebe uvesti u ogroman vrtlog ekonomske nestabilnosti? A ako niste to znali, onda to još gore govori o vama. To je, što zna svaki površan posmatrač, omiljena Putinova taktika iz džudoa, da snagu protivnika upotrebi protiv njega samog. A onda mu zategne „kragnu“, da više ne može nikad da se izmigolji iz stiska. U tome je cela Putinova filozofija.

Da je Zapad šokiran odlukom „slabog Putina“, morao je da prizna i antiputinski nemački „Špigl“. Kako kažu, to je izazvalo nervozu na energetskim tržištima Evrope. Putinov manevar s „gasnom rubljom“, ocenjuje nemački magazin, zabrinuo je i dezorijentisao vrhove evropskih energetskih kompanija, čime je ruski lider „ošinuo Zapad“ i zaobišao njegove sankcije. Kako se navodi, Moskva na ovaj način želi da ojača rublju, a nemački eksperti pretpostavljaju da će centralna Banka Rusije biti posrednik u transakcijama zamene dolara i evra u rusku valutu. Nakon prvobitnog šoka i potonuća rublje zbog „najvećih sankcija u istoriji sveta“, pokazalo se ipak da se rublja gotovo oporavila nakon Putinovog poteza. Situacija je još uvek krhka, što se vidi iz velikog „razmaka“ između prodajnog i kupovnog kursa rublje, ali upravo to će omogućiti Moskvi još veće profite, što potpuno obesmišljava sankcije.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen istakla je, međutim, da EU ne namerava da plaća za ruski gas u rubljama i time unela još više nesigurnosti i neizvesnosti u čitav proces. „To bi bio pokušaj da se zaobiđu sankcije. Mi nećemo dozvoliti da se zaobiđu naše restrikcije“, poručila je šefica EK. Time dolazimo do trenutka istine – ako ne bude „evropskih rubalja“, neće biti ni gasa za EU. I, naravno, ako ne bude u međuvremenu nekog dogovora koji bi razmrsio ovu situaciju, ali je to u ovom trenutku malo verovatno, jer se vojnoj operaciji u Ukrajini ne nazire kraj. A nije izvesno da će zapadne sankcije Rusiji biti ukinute čak i kada se ratna dejstva okončaju, jer Amerika za to nema nikakav interes. Obustava isporuka gasa Evropi udariće u prvom trenutku po ruskom budžetu, sve do momenta dok Moskva ne pronađe alternativne pravce isporuka, ali će udar po Evropi biti mnogo bolniji.

„MENJAČNICA PORED KREMLJA“ Ako Moskva godišnje isporuči Evropi oko 200 milijardi kubnih metara gasa, a Vašington će svojim tečnim energentom moći da nadomesti, kako je najavljeno, oko 15 milijardi, onda je očigledno da postoji velika „gasna rupa“ koja će ostati da zjapi. I koja će usisavati evropske ekonomije i budžete – sve dok ih potpuno ne iscedi. Teško je verovati da bi bilo ko, poput Katara, Azerbejdžana ili nekog trećeg, mogao da nadomesti ove isporuke, tim pre što ne postoje gasovodi kojima tolike količine gasa mogu da stignu. O preskupim kapacitetima za tečni prirodni gas da se ne govori. Jednostavnije rečeno, Evropa će ostati bez gasa ako ne bude želela da ga plaća u rubljama. A ona to danas ne želi.

Sve će to dovesti do pogoršanja energetske krize za države s „Putinovog spiska“ neprijateljskih zemalja, dok će one koje nisu uvele sankcije Rusiji – ako ostanu dosledne i ne podlegnu pritiscima – moći da uživaju velike pogodnosti. Pod uslovom, naravno, da neko veštački ne prekine slobodan dotok gasa, što ne treba isključiti. Tek sada se vidi zašto je Moskva toliko insistirala, recimo, na gasovodu „Turski tok“, koji zaobilazi Ukrajinu i može biti uništen u ratnim dejstvima. I koji ka Srbiji, Mađarskoj i drugim evropskim zemljama ide preko teritorija Turske i Bugarske, koje se nalaze relativno daleko od ratne pozornice. To se pogotovo odnosi na Tursku, koja ne namerava da uvodi Moskvi nikakve sankcije i koja može da bude među zemljama koje će iz svega ovoga izaći s najmanjim gubicima i relativno ojačana u poređenju s drugima. Postaje mnogo jasniji i smisao – najpre proameričke revolucije, a zatim i ruske intervencije u Siriji – čime je Putin osujetio izgradnju gasovoda kojim bi se, pod patronatom Vašingtona, energent iz Katara otpremao na Zapad.

Kriza u Ukrajini i potresi na energetskom tržištu dovešće (i već dovode) ne samo do porasta cene goriva za građanstvo i privredu već i do lančanih poskupljenja, što se najpre odražava na cene prehrambenih proizvoda. A kad hrana i gorivo „odu u nebo“, ili još gore ako ih ne bude uopšte, neće biti moguće izbeći krupne socijalne i političke potrese. S time će se najpre suočiti evropske zemlje, nenaviknute na odricanja. Vlade će biti stavljene pred izbor – da li da i dalje „ne dozvoljavaju Putinu da zaobilazi njihove restrikcije“, ili da ipak pronađu neku „menjačnicu pored Kremlja“ i zamole Putina da obnovi isporuke. Taj scenario bi mogao da se očekuje krajem godine, kad zima zakuca na vrata praznih gasnih i naftnih skladišta, fabričkih hala i hladnih stanova.

DVE OPCIJE ZA EVROPU Zapadni lideri, naprosto, veruju da će „hrabri ukrajinski hlopci“ slomiti Putinove ofanzive pre zime i da će Moskva biti prinuđena da kapitulira. To je veoma rizičan scenario, jer ništa za sada ne ukazuje da bi nešto tako moglo da se desi. Naprotiv, realnije je da će se specijalna vojna operacija Oružanih snaga RF nastaviti i u narednim mesecima i da će otpor nacionalističkih snaga u Kijevu biti lomljen polako, ali sistematično i sa što manje žrtava, pre svega civilnih. Upravo zato je teško očekivati da bi sve moglo brzo da se završi, osim u slučaju dogovorenog prekida ruske intervencije i velikih ustupaka Kijeva. I ko zna, možda upravo želja za ruskim gasom podstakne evropske lidere da ubrzaju krah svog nacionalističkog ukrajinskog čeda. U suprotnom, imaju samo dve opcije – da trpe nestašice, ili da dohvate puške u ruke i pridruže se „ukrajinskim saveznicima“ na bojnom polju. A to je scenario koji vodi sve nas pravo u propast.

[/restrict]