ПРОМЕТЕЈ НОВОГ ДОБА И КАЗНА НОВИХ БОГОВА

ВРХОВНИ СУД ОДБИО АСАНЖА

Врховни суд Велике Британије је одбио да Џулијану Асанжу омогући жалбу на одлуку о екстрадицији Сједињеним Државама. Пријава господина Асанжа није правно заснована, објаснио је портпарол суда. Шта даље?

Аустралијски новинар Џулијан Асанж је већ неколико година у британском затвору Белмарш. САД су га оптужиле за шпијунажу и захтевају да им буде изручен. Иако се недвосмислено ради о новинару, Американци га сматрају за шпијуна. Ево где се назиру процеп и провалија епских размера. Новинар или шпијун, које ли је?

Асанж је водио „Викиликс“, отворену информативну платформу где је објавио материјале који доказују директну умешаност Сједињених Држава у ратне злочине. Американцима се то није свидело па су решили да га ућуткају. Па да, неко ће рећи, али ипак је он баратао тајним материјалима… Но суштина тог шпијунског питања је следећа. Шпијуни раде за стране силе, зар не? За коју то страну силу ради, или је радио Асанж? То ни Американци ни било ко други нису успели ни да спомену на неком од многих суђења. Асанж није радио ни за Русе, ни за Кинезе, ни за Папуа Нову Гвинеју, ни за Коза ностру. Да јесте, чуло би се. Асанж је, дакле, шпијунирао, односно бавио се истраживачким, новинарским послом у име јавности, у корист свих нас.

[restrict]

ХРОНОЛОГИЈА ЈЕДНОГ ПРОЦЕСА Да видимо како то све тренутно изгледа.

Судија локалног суда (magistrate court) у Лондону Ванеса Бараицер је одбила амерички захтев за екстрадицију Асанжа. Било је то јануара 2021, а на основу здравственог стања оптуженог и доста строгих услова живота у америчким затворима. Постојала је и основана сумња да ће Асанж тамо покушати самоубиство. Та је одлука у јавности бурно поздрављена мада је промућурни бивши британски дипломата, шкотски публициста и Асанжов пријатељ Крег Мари већ тада позивао на узбуну. Његова је логика била следећа: судија Бараицер је очигледно задовољна доказним поступком и логиком, а екстрадицију је одбила на основу техничког детаља – здравља и безбедности. Поставља се, међутим, питање да таква пресуда успоставља правни преседан којим се рад независних новинара практично ставља ван закона. Јер ако данас можемо да Аустралијанца из Британије испоручимо Америци, то онда важи за било ког новинара било где на свету било када.

Како било, амерички адвокати су уложили жалбу Врховном суду. Том приликом су изнели и нова уверавања која нису постојала у првостепеном поступку. На изненађење многих, Врховни суд је та нова уверавања прихватио и жалбу је усвојио. Било је то децембра 2021. године.

На ту и такву одлуку Врховног суда Асанжов правни тим је најавио жалбу. Та жалба је правно заснована на томе што дотичне америчке, додатне гаранције нису биле дате у првостепеном суђењу. Виши суд је узео жалбу у обзир и проследио је Врховном суду с препоруком да се ради о важном правном питању које треба размотрити.

Врховни суд је, међутим, изразио мишљење да се овде чак не ради о правно заснованом питању, да нема о чему да се расправља и одбио је да Асанжу омогући право на жалбу.

Предмет сада иде министру правде Прити Пател, а одбрана има четири недеље да изложи свој случај против екстрадиције. Они ће засновати случај на принципијелним ставовима о слободи говора које заступа и либерални део Конзервативне партије. Прити Пател пак није позната као велики поштовалац либералних вредности и слободе говора, тако да је тешко претпоставити да ће она то узети у обзир. Вероватније је да ће то потписати и вратити судији Бараицер и првостепеном суду на извршење.

Подсетимо да је жалба којом се Врховни суд до сада бавио била америчка жалба на оригиналну пресуду о неизручењу. Сада ће и сам Асанж имати право на жалбу која ће највероватније бити заснована на следећим тачкама, објашњава нам Крег Мари: „Злоупотреба закона о екстрадицији који специфично забрањује екстрадицију из политичких разлога; Кршење повеље Уједињених нација о правима човека, члан 10 који се односи на слободу говора; Злоупотреба акта о шпијунажи Сједињених Држава; Употреба лажног, плаћеног сведочења једног осведоченог преваранта који је од тада (време сведочења у овом случају) признао да је лагао; Недостатак доказа за оптужбу о хаковању компјутера.“ Врховни суд, додајмо, није разматрао ниједну од ових тачака.

Предмет се, дакле, вероватно враћа на првостепени суд код судије Бараицер, чији је посао да оптуженог испоручи Америци. Да подсетимо, судија је одбила могућност изручења из здравствених и безбедносних разлога који су сада намирени. Мимо тога, она је пресудила у корист оптужбе.

Асанж је сада у прилици да уложи сопствену жалбу на оригиналну пресуду првостепеног суда. За оптуженог то значи још годину дана у затвору Белмарш, али, сматра Крег Мари, зато ће неки виши суд у овој земљи, не само првостепени, моћи да чује овај предмет и да одлучи да ли заиста ова земља жели да изврши екстрадицију новинара због тога што је објавио доказе о систематичном чињењу ратних злочина државе која захтева изручење.

 

ПРЕДНОСТИ АМЕРИЧКОГ СУДА Лондонски коментатор Александар Меркурис, иначе правник, наводи, међутим, да је британски правни систем залупио врата у лице Асанжу и да је његова жалба која ће бити заснована на политичкој природи оптужби против њега осуђена на неуспех. Меркурис даље оцењује да Асанж има веће шансе пред америчким судом с поротом, што је најважније. Та порота ће бити селективно бирана, али је ипак порота. Меркурис верује да ће Асанж у Америци моћи да се ослони на устав и јако правно окружење које ради искључиво на случајевима појединца против државног апарата. Шансе у Америци су врло мале, али их у Британији скоро нема, коментарише британски правни стручњак, на шта ми са чуђењем можемо да констатујемо да изгледа да је читав британски правни систем под притиском спољне силе (САД) и у околностима које не могу да гарантују непристрасно суђење.

Коментаришући одлуку Врховног суда, Мари примећује да је оваква правна процедура врло згодна за британски Форин офис, јер олакшава екстрадицију у земље са сумњивом репутацијом очувања људских права. Наиме, Американцима је омогућено да дипломатске гаранције уведу у правни поступак тек на нивоу жалбе Врховном суду, у тренутку када није потребан доказни материјал. Ради се на реч и поверење. Елем, када, на пример, Саудијска Арабија, која је колико јуче погубила 81 особу, затражи нечију екстрадицију, само треба да пред Врховним судом изнесе дипломатска уверавања да ће се лепо понашати према дотичном. Ту је онда британски правни систем завршио посао, и могли би сви заједно с Понтијем Пилатом да оперу руке и мирно спавају. Да ли ће Саудијци обезглавити 81 или 82 особе, ко ће сад то да броји? Нама треба њихова нафта, а њима наше оружје да бомбардују Јемен. Зашто овакве правне трице и кучине да спречавају сјајне пословне подухвате? Можда ће и Асанж завршити у Гвантанаму, но шта да радимо, живот је то.

То би заиста био врхунац, да Аустралијанац који је утамничен у Британији буде испоручен Америци због међународног деловања и да буде утамничен у Гвантанаму који је на Куби. Шта ће даље бити остаје да се види. Смисао и импликације случаја далеко превазилазе судбину једног човека и једног правног случаја.

 

КОРПОРАТИВНИ МЕДИЈИ И СЛОБОДА ГОВОРА Једна од простих чињеница коју су многи коментатори приметили је зависност судског процеса и правног система од страних и политичких интереса. Оној госпођи Јустицији што држи кантар у руци и представља правду очи су повезане како би судила ни по бабу, ни по стричевима. Да ли је то тако и у Асанжовом случају? Није – слажу се независни коментатори. Па добро, није баш тако – примећују ови што раде за плату при корпоративним медијима – само ћути и ради шта ти се каже, биће све у реду.

И ту се појављује још један процеп, још једна провалија која ће се у будућности само више ширити у правцу два непомирљива пола. Друштвене мреже против корпоративних медија. Грађанин-новинар с камером и микрофоном у руци (мобилни телефон) против професионалца који на лице места долази комбијем, с налогом, тонцем и камерманом.

Поред ове микроподеле у оквиру једне друштвене заједнице постају све јасније и макроподеле на глобалне полове. Запад је избацио руске телевизије и програме са својих таласа а Руси су им узвратили истом или сличном мером. Имају Руси свој Фејсбук (ВК) па сад и свој Мекдоналдс који се зове Ујка Вања. Никаква штета ни за једно ни за друго.

Но да се вратимо на импликације случаја Асанж за слободу говора у Британији. Слобода је или апсолутна, или је нема. Слобода коју вам даје министар (за слободу?) и није нека слобода.

Ето тако је прошле недеље, британски министар за образовање, Надим Захави изјавио у парламенту да је неприхватљиво да професори универзитета јавно изражавају мишљење у вези с украјинском кризом које није компатибилно са ставом владе. Обећао је (прети) да ће се томе стати на крај. Потпуно је исто говорио док је пре неколико месеци био министар за инјекције. Стил, то је сам човек!

Министру се, дакле, не свиђа да се научноистраживачки радници слободно баве својим послом и да после још јавно изражавају своје мишљење. Дивота. Треба сви заједно да изражавају његово, министрово мишљење, зар не? И још, универзитете треба казнити за такво понашање.

Универзитете треба казнити? Не знамо да ли је неко можда приметио, али Британија чак и није ни у каквом рату, нарочито не против Русије. Истовремено, количина бесмислене пропаганде која се дневно пумпа у популацију је застрашујућих размера, тако да су шансе да мислиш или кажеш нешто мимо званичне верзије доста велике уколико си икада у животу прочитао барем једну књигу или путовао до Калеа у Француској (најближа тачка Британији с оне стране Ламанша).

У таквој атмосфери јавног линча и параноје замислите шта дотични Захави мисли о Џулијану Асанжу. Но то не би требало да има било какве везе са судским процесом јер, као што сви знамо, правосудни систем је потпуно независан. Да, независан, видели смо овде горе шта о томе мисле локални правни стручњаци.

Министар образовања позива на кажњавање универзитета. На шта ли само позивају министар војни и министар полиције? Све фин неки свет.

Истовремено, не можемо да не приметимо, да с друге стране континента Руси као да имају нешто другачију политику. Руска новинарка Марина Овсјаникова се, наиме, појавила с плакатом на којем је писало „зауставите рат“ на енглеском и још понешто на руском. Емисија је заустављена и дотична госпођа је предата правосудним органима. Земља је у рату, добро. Читамо после да је изведена пред судију (прекршајног?) који ју је казнио са 280 долара. Претпостављамо да је то четвртина или петина њене плате. Рецимо. После тога је госпођа изашла из суднице и видимо да је на степеницама давала интервјуе колегама новинарима. Толико смо видели из овдашње перспективе. Да ли ће Овсјаникова и даље одговарати пред руским законом – видећемо. Затвор? Са занимањем пратимо.

Шта би Надим Захави на то рекао? Да професор универзитета, на пример, дође на телевизију и каже да су НАТО експанзија на исток и мешетарење криви за овај рат. Чини нам се да у култури поништавања нема новчаних казни. Одмах се губе посао и право на глас. Слобода говора? Да питамо Џулијана Асанжа.

И за крај, радосна вест. Џулијан Асанж се жени! Свадба Џулијана и Стеле Морис, мајке двоје његове деце, заказана је за неколико недеља. Биће то у затворском окружењу како сад ствари стоје.

Прометеј је украо ватру боговима и подарио је људима. Осветлио пећине и мозгове. Кажњен је тако што му орлови и дан-данас кљуцају јетру која се непрестано обнавља како би муке биле што веће. Незахвална је ствар помагати људима. Пркосити боговима. Па опет, нема ни већег изазова.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *