ПОВРАТАК ДРЖАВА-ТВРЂАВА

ОБЗОРЈЕ НОВОГ СВЕТА

Да ли смо сведоци краха глобалистичког пројекта и почетка ренесансе државне суверености?

У најновијем врло инспиративном тексту Драган Бисенић је нову руску државу, која се рађа из војне интервенције у Украјини, описао синтагмом „Тврђава Русија“.

 

ОПСАДНИ МЕНТАЛИТЕТ Синтагма „Тврђава Русија“ на први поглед личи на позајмицу из појмовника западне русофобије, јер претварање Русије у „тврђаву“ асоцира на тезу Арнолда Тојнбија о тзв. опсадном менталитету Руса. Такав менталитет је наводно подједнако био својствен оријенталној Московској Русији Ивана Грозног, вестернизованој Империји Петра Великог и Стаљиновом Совјетском Савезу. Опсадни менталитет, који се пре свега изражава кроз стални страх друштва од спољног непријатеља и унутрашње издаје, формира тзв. мобилизаторска држава, која опстаје само док успешно „мобилише грађанство за све могуће ’кампање’, ’битке’ и ’победе’“. Иако примећује да је „менталитет опсаде стар колико и историја деспотизма“, енглески историчар закључује како је он „у Русији практикован са тоталитарном доследношћу која вероватно по строгости заостаје само за ликуршким (спартанским) милитаризмом.“

[restrict]

У случају руског војног успеха у Украјини, а он би морао да буде известан пошто је за Русију судбоносан колико и Стаљинградска битка, у историју би отишла, заједно са петовековном хегемонијом западне цивилизације, и русофобија као њен производ и политичко-идеолошки инструмент. Стога синтагму „Тврђава Русија“, којом чини се Бисенић успешно описује карактер нове Русије, не треба тумачити у анахроним семантичким оквирима русофобије, већ у вези с феноменима и трендовима света који је почео да се помаља на хоризонту после Путиновог преласка Рубикона 24. фебруара 2022. године.

 

ПРАВО ДРЖАВЕ НА РАТ Самоодбрамбени рат који је Русија покренула у Украјини представља војну демонстрацију суверенистичке политике једне велике силе, па би победоносно окончање ове интервенције означило почетак краха политичке, правне и економске глобализације. Уколико би садржину плана глобалистичког уређења света требало да објаснимо само у неколико речи, онда је најпрецизније рећи да глобализација представља пренос власти с националних држава на наднационалне институције у циљу успостављања светске владе или Кантовом речју „међународне државе“ (civitas gentium). Ако се, како примећује Слободан Владушић, „Мегалополис појављује као право првенства мултинационалних компанија у односу на суверене државе“ (Књижевност и коментари), онда руска војна интервенција у Украјини спроведена против воље „Мегалополиса“, оличеног у НАТО-у као његовој војсци, није ништа друго него велика ренесанса државне суверености после више од три деценије њене планске ерозије.

Држава у историји најчешће настаје као превасходно војна организација, безброј је примера таквог настанка државе, од античке Спарте преко германских раних средњовековних држава до нововековних српских држава. Следствено, лишавање државе права на вођење рата (ius belli gerendi), као најважнијег атрибута спољне државне суверености, пресудно је у процесу развлашћивања националне државе и последичне суверенизације наднационалних институција. Отуда није случајно што су и најстарији глобалистички планови за успостављање европске или светске владе оправдавани заводљивом идејом „вечног мира“. Кажњавање војних и политичких руководилаца РСК, РС и Србије због тога што су се дрзнули да ратом, као суверенистичким инструментом, бране право на самоопредељење народа, било је пресудно за успостављање постхладноратовске униполарности. У глобалистичкој визији рат може да води само војска тзв. међународне заједнице, односно НАТО, а не и националне државе. Војна интервенција Русије у Украјини враћа националној држави отето право на вођење рата.

 

НЕУТРАЛИЗАЦИЈА ПОЛИТИКЕ Одузимање држави права на вођење рата има за циљ не само десуверенизацију државе већ, речју Карла Шмита, и „неутрализацију политике“, поништавањем њене суштине која није ништа друго него свест о пријатељима и непријатељима. Као последица десуверенизације и неутрализације државе дошло је у бројним земљама, међу којима је и Србија, до декриминализације издаје, уз пратећу постмодернистичку друштвену релативизацију верности. Један од водећих противника суверене националне државе, угледни новинар и близак сарадник Винстона Черчила, мађарски Јевреј Емери Ривс говорио је како је „модерна Бастиља држава-нација, без обзира да ли су тамничари конзервативци, либерали или социјалисти“ (The Anatomy of Peace). Ако суверена држава њене противнике опомиње на тврђаву, онда је Јегор Холмогоров био у праву када је говорио да издаја националне државе наликује издаји опкољене тврђаве, која се по правилу извршава тако што се непријатељу отворе врата да продре у тврђаву.

 

ФЕБРУАРСКА КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА Путинова одлука од 24. фебруара вратила је на велика врата у историју суверену државу-тврђаву. Тачно пре 125 година започела је Фебруарска револуција (23. фебруара по јулијанском календару) која је не само насилно укинула последње православно царство већ је с њом отпочела политичка епоха америчке хегемоније у Европи, а у оквиру ње епоха слабљења класичне нововековне суверене државе европског типа. Енгелс је пре тога био уверен да ће „државну машинерију“ једног дана сместити у „Музеј антиквитета, одмах поред точка који се окреће и бронзане секире“ (Порекло породице, приватне својине и државе). Из угла руске акције денацификације и декомунизације Украјине изгледа да ће у музеј антиквитета уместо државе отићи идеја светске владе, јер су глобалисти економским санкцијама против Русије сами почели да руше свој свет.   

[/restrict]