ПОЛИТИКА ГОЛОГ ШТАПА

НАША ТЕМА – РАТ У УКРАЈИНИ

СРБИЈА НА ЕУ ПУТУ

Стављајући пред Србију, током преговарања, све новије и све теже услове за њено придружење, ЕУ је, заједно с прекоатлантским савезником, показала своје праве намере, потпуно занемарујући српске националне интересе

Нова ситуација у Украјини почела је да извлачи на чистину и прилике у другим деловима света, нарочито на Балкану. А поново су све очи уперене у Србију, која се нашла у врло деликатном положају. Иако је и сама доживела агресију најмоћније војне коалиције у лику НАТО-а, уз кршење свих међународних норми и прописа, од ње се очекивало да се сврста на страну оних који су нас 78 дана бомбардовали.

Суочена с властитим „геополитичким изазовима“, попут статуса Косова и Метохије и босанскохерцеговачког ентитета Републике Српске, уједно следећи своју војну неутралност, Србија се веома балансирано изјаснила поводом догађаја у Украјини – за територијални интегритет међународно признатих земаља, али се, следећи властити национални интерес, определила да не уводи санкције Русији, иако је то Запад од ње не само очекивао већ и захтевао.

[restrict]

Такав став наишао је на одобравање и на истоку и на западу, бар званично, мада су се појавили и ставови незадовољства, нарочито кроз изјаве политичких званичника из Европе и Америке. Известилац Европског парламента за Србију Владимир Билчик појаснио је тек изнети став Европске уније да ће реаговати санкцијама према Русији и да то очекује и од држава које желе да им се придруже, наглашавајући да је избор Србије да се не придружи европским санкцијама Руској Федерацији одлучујућа спољнополитичка одлука за много шире односе ЕУ и Србије. Сличну оцену дао је бивши амбасадор САД на Косову Филип Коснет, оцењујући да је јасно да је председник Србије Александар Вучић изабрао руског председника Владимира Путина уместо Запада.

Најдиректнији је ипак био наш стари знанац Карл Билт, нескривени мрзитељ православља, с констатацијом да се Србија овим ставом дефакто дисквалификовала из ЕУ процеса приступања. „Не би требало да буде места за нове ЕУ чланове који не деле наше основне вредности и интересе“, категоричан је Билт.

А што се тиче европских интеграција, вреди поменути да од 27 држава ЕУ њих 22 признаје део српске територије (КиМ) као независну државу, што је и главни разлог зашто Србија и ЕУ одавно немају усклађену политику о многим питањима, укључујући санкције према Русији, која је у најкључнијим тренуцима стала уз Србију и заштитила је у међународним институцијама.

 

ДЕФИЦИТ ШАРГАРЕПА Политика проширења ЕУ дуго је сматрана као највеће достигнуће процеса европских интеграција, што је кулминирало у проширењу на земље Централне и Источне Европе 2004. године, када је чак десет држава добило статус пуноправног члана. Што се тиче Балкана, тј. Западног Балкана, како у ЕУ „крсте“ простор са земљама које још нису чланице ЕУ, ствар је нешто компликованија и показало се да је главна метода ЕУ за нова прикључења, политика условљавања, нама позната кроз синтагму „штапа и шаргарепе“, доживела неуспех.

У научним анализама је већ запажено да су међународне финансијске институције, ЕУ, САД, НАТО стекли репутацију великих условљивача. За разлику од санкција, које су несумњиво негативан инструмент с обзиром на то да њихова примена представља казну за актера који се не придржава одређених правила, условљавање се може схватити двоструко: као награда и као казна.

Научни сарадник у Институту за политичке студије Јелена Тодоровић Лазић, која се бави и стратегијама проширења Европске уније, у својим анализама објашњава да корпа „шаргарепе“ подразумева јавне похвале, финансијске бенефиције, признање државе, одређени облик сарадње с неком међународном организацијом, пријем у чланство… док су на „штапу“ укидање финансијске помоћи, прекид свих или само појединих облика нематеријалне помоћи, прекид сарадње и као последња опција – могућност употребе силе (што смо ми све доживели). Није тешко закључити да је Србија више била на удару „штапа“ него „шаргарепе“.

Имајући у виду наслеђе ратова на простору бивше Југославије (што је подразумевало сарадњу с Међународним трибуналом за злочине почињене на простору бивше Југославије), проблеме суверености (БиХ, КиМ, Македонија, па и СЦГ док је функционисала као државна заједница), економске прилике у региону…, лествица за чланство држава Западног Балкана у ЕУ постављена је много више него што је то био случај у претходном проширењу. Да не улазимо превише у детаље, попут регионалног приступа од 1997. године, после завршетка ратова на простору бивше Југославије, али без изгледа приближавања ЕУ, да би после 1999. и НАТО агресије био замењен Процесом стабилизације и придруживања који ће, поред унапређених старих инструмената, државама Западног Балкана дати могућност приближавања ЕУ, наравно, не одступајући од политике условљавања као идеје водиље.

СФРЈ је била прва држава која је потписала Споразум о трговини и сарадњи са ЕЕЗ још 1970. године, тако да је по томе била испред земаља Централне и Источне Европе које су тек након слома комунизма потписале такву врсту споразума. После 20 година та ће се позиција преокренути када је, с избијањем сукоба на територијама република бивше Југославије (Хрватска, БиХ), тај споразум суспендован и уведен пакет санкција Србији (и Црној Гори) од којих су неке (економске) остале све до 2000. године и обарања режима Слободан Милошевића. Др Тодоровић Лазић наводи да је све то време ЕУ држала шаргарепу – укидања санкција и добијања пуне економске помоћи само градовима и општинама у којима је на власти била опозиција, док је осталима био услов успостављање демократског политичког система, односно смена власти с Милошевићем на челу.

СРЈ постаје пуноправни члан процеса стабилизације и придруживања одмах након петооктобарских промена – новембра 2000. на самиту у Загребу, а 2003. године на Самиту у Солуну државе Западног Балкана су добиле „перспективу“ потенцијалних чланица. Међутим, процес условљавања/изнуђивања не завршава се тада, већ само постаје интензивнији и уочљивији.

Посебан и кључни услов за напредак у процесу стабилизације и придруживања био је сарадња с Хашким трибуналом. Нарочито је америчка помоћ била детерминисана сарадњом с Трибуналом. Пример за то је испоручивање бившег председника СРЈ Слободана Милошевића Хагу, 28. јуна 2001. – на Видовдан, у последњем тренутку пред истицање рока за добијање америчке економске помоћи.

И надаље, од добијања Студије изводљивости, која представља први корак у процесу стабилизације и придруживања, па све до потписивања Споразума о придруживању, свака етапа пута ка ЕУ је била праћена проценом сарадње с Хашким трибуналом.

 

ЧЕТРНАЕСТ ГЕНЕРАЛСКИХ ГЛАВА Прва следећа „шаргарепа“ била је 2005. године (у тренутку док Србија и Црна Гора још увек чине државну заједницу) у виду позитивне оцене Студије изводљивости, али тек после испоручивања 14 генерала Хагу. Одмах потом уследио је нови „штап“ – суспензија преговора о споразуму о стабилизацији и придруживању маја 2006. пошто је оцењено да Србија не сарађује довољно с Трибуналом будући да шесторица оптужених, с Ратком Младићем и Радованом Караџићем на челу, нису испоручени. Суспензија преговора трајала је све до средине 2007. када је Србија испоручила још два генерала – Здравка Толимира и Властимира Ђорђевића, што је у ЕУ протумачено као предузимање конкретне акције у сарадњи с Трибуналом.

Наредни став ЕУ зависио је од унутрашњих политичких прилика у Србији; кулминација је била 2008. када је на председничким изборима победио Борис Тадић, чему је три дана раније претходила „шаргарепа“ у виду почетка преговора о визној либерализацији, да би убрзо уследили проглашење независности јужне српске покрајине и пад владе Војислава Коштунице.

Одуговлачење ЕУ у прихватању нових чланова углавном се приписује ставу да је пријем 12 земаља 2004. и 2007. и још једне 2013. представљао превелико оптерећење за ЕУ која није у стању да се носи с новим, додатним чланицама. Осим тога, кризе с којима се суочава и сама Унија ставиле су питање проширења у други план.

Са становишта евроинтеграција политика условљавања помоћу „штапа“ и „шаргарепе“ више се не односи на пријем у чланство ЕУ, већ на „перспективу“ тог пута. Што ће рећи – „не липши магарче до зелене траве“.

Штавише, поред низа услова везаних за унутрашњу политику што се огледа у многобројним поглављима која се све спорије и све теже отварају, ту је и оно под ознаком 35, а односи се на статус јужне српске покрајине Косова и Метохије.

Ако пренебрегнемо бројне испуњене услове са српске стране, од којих је најважнији Бриселски споразум, чији главни део о Заједници српских општина Приштина не намерава да спроведе а емисари ЕУ, с придруженим америчким изасланицима, не инсистирају превише на њему, тежња ЕУ и Запада, уопште, усмерена је на правно обавезујући акт између Београда и Приштине, што неки европски и амерички званичници отворено и недвосмислено сматрају признањем самопроглашеног Косова као државе. То је, по свему судећи, услов свих услова.

Будући да је чланство у ЕУ ионако у далекој перспективи, ако не и потпуно неизгледно, на Србији је да процени шта јој је важније, баш у складу с националним интересима, како је наглашено и поводом изјашњења о Украјини. Пример Македоније је веома поучан. Све је испунила, а ништа није добила.

[/restrict]