ПОХОД ЗАПАДНОГ ИМПЕРИЈАЛИЗМА: БИТКА ЗА УКРАЈИНУ

Агресивна освајачка стратегија Сједињених Америчких Држава, активно реализована почев од 1989, постала је отворено провокативна и насилна. Њена последња жртва, у иначе дугом низу (Ирак, Авганистан, Либија, Сирија…) је Украјина

Седињене Америчке Државе, са својим инструментом доминације и војне агресије, званим Северноатлантски савез (НАТО), и са такође вазализованом Западном Европом – Европском економском заједницом, која је постала Европска унија (уговором из Мастрихта 1992), активно су реализовале своје освајачке стратегије почев од 1989. Ова веома агресивна освајачка стратегија убрзо је постала отворено провокативна и насилна. Њена последња жртва, у иначе дугом низу (Ирак, Авганистан, Либија, Сирија…) је Украјина. Али не смемо заборавити на њене почетке: 1991. нападнута је социјалистичка Југославија, подсећа нас Лиус Басурто, и то је уједно била прва насилна промена граница у Европи после 1945. године. „Југославију је кришом напала ’поново уједињена’ Немачка, следећи своје перфидне науме.“ Наравно, то не би било могуће без „империјалног“ одобрења, па и саучествовања Вашингтона. Југославија је, у том новом походу западног империјализма, коначно покорена и распарчана. Циљ је био апсолутна доминација Запада, и војна и економска: „Југословени, Совјети или Руси нису били мете само зато што су били комунисти“, уочава Басурта. Објашњење зашто је то тако пружа нам геополитика. Крајем 20. века „циљ Запада био је разбијање свих посткомунистичких земаља и простора Европе: да буду подјармљени, неутралисани, ослабљени и да се, на крају, над распарчаним деловима успостави тотална доминација“. Срби су десет година пружали отпор окупацији, да би на крају подлегли, 5. октобра 2000. И такву ослабљену Србију требало је поделити на неколико делова. Агресија на Југославију означила је низ кршења међународног права, завршно са сецесијом такозваног Косова. Међународно право је згажено и бачено у блато. Безакоње се наставља и данас, ултимативним захтевима Србији да призна лажну косовску НАТО парадржаву.

[restrict]

Атавистичка стратегија САД „Агресивна геополитичка стратегија САД–НАТО из 1989“, констатује Басурто, „заправо је деструктивна стратегија, стратегија распарчавања, која је тежила дробљењу Варшавског пакта, а потом и СССР-а, па чак и Руске Федерације. Не смемо заборавити ни ’спонтане’ центрифугалне покушаје, у малим балтичким републикама, у Украјини, Белорусији, Молдавији и самој Русији (оној Бориса Јељцина), укључујући и Чеченију исламистичког терора, у још увек слабом Закавказју данас и у совјетским земљама Средње Азије“.

Главна пронатовска структура у Украјини су неонацистичке формације и легије иностраних плаћеника. Симбол овог новог, „(не)светог савеза“ између либерализма и фашизма, који уопште није тако нов, могао би постати срдачан сусрет либералног филозофа – који није само филозоф већ пре свега НАТО активиста, увек „спреман да одложи перо и узме калашњиков у руке“ – Бернар-Анрија Левија с бившим командантом нацистичког батаљона „Ајдар“, уприличен недавно у Одеси

Стратегија САД 1989. баш као и данас представљала је „геополитички атавизам“, који су већ раније покренуле доминантне европске колонијалне силе. САД су им се, наравно, прикључиле касније и преузеле у њему вођство. „Овај глобални упад САД датира још од напада Запада на Кину 1839… Намера западних конклава била је да одлучују о судбини читавих земаља и о судбини њиховог становништва…“ Ово је само наставак старе колонијалне политике Запада. Агресивна, дивљачка политика представља саму себе увек у лепшем светлу, али је немогуће сакрити њену канибалску суштину. Намера те политике је поделити територије и народе, и успоставити тоталну контролу. А Русија је, са становишта Запада, „најуноснија некретнина“. И она треба да буде распарчана и подељена на неколико „независних“ република. Да Путин није предузео покрет у супротном смеру, руски „мајдан“, руска „обојена револуција“ била би неминовна. Судбина Русије била би запечаћена, „пузајућим“ примицањем Северноатлантске алијансе границама Русије и њеном наводном „демократизацијом“. Отуда потиче данашња бесомучна харанга против Русије и најновији талас хистеричне русофобије, које подстичу и шире западни медији. Ову стратегију су „већ деценијама разрађивали и најављивали амерички стратези“. Синтетизовао ју је, у наше време, један „Пољак који је постао Американац“ – Збигњев Бжежински.

Зато руске војне операције у Украјини нису никакав „рат Русије против Украјине“, нити представљају инвазију на једну независну земљу. У првом реду, данашња Украјина уопште није независна земља. Она је потпуно зависна од НАТО-а (САД). И сада је реч о уклањању свих НАТО и прозападних структура у Украјини како би се обезбедила сигурност Русије. Главна пронатовска структура у Украјини су неонацистичке формације и легије иностраних плаћеника. Симбол овог новог, „(не)светог савеза“ између либерализма и фашизма, који уопште није тако нов, могао би постати срдачан сусрет либералног филозофа – који није само филозоф већ пре свега НАТО-активиста, увек „спреман да одложи перо и узме калашњиков у руке“ – Бернар-Анрија Левија с бившим командантом нацистичког батаљона „Ајдар“, уприличен недавно у Одеси. Ипак, овај савез либерала и нациста датира одраније. Давно је потврђен, на Балкану и на Балтику. Још пре: он датира од 1945. године. Отуда западни (либерални) медији остају слепи за нацистичке злочине, не само у Украјини већ и у Чилеу (Пиноче), у Грчкој, у Колумбији, у Југославији итд.

Тихи ревизионизам Запада Томе је претходио тихи ревизионизам, који је у почетку гурао у страну, потом и „заборављао“ или негирао стварни исход Другог светског рата. Ревизионизам је убрзо постао веома гласан, кроз одлуке Европског парламента којим се умањује улога СССР-а у борби против нацизма, изједначавају комунизам и фашизам, Стаљин и Хитлер. „Стога је неопходно подсетити се управо на ову крупну историјску чињеницу, победу над нацистичком Немачком, и инсистирати на томе да Европа–ЕУ, данас вазализована од стране Сједињених Држава, престане са својим ревизионизмом, па чак и са својим историјским негационизмом, који деценијама покушава да прикрије или минимизира чињеницу да је коначни пораз нацистичке Немачке, која је побеђена најпре у Русији, затим у целом СССР-у и, коначно, у читавој Европи, заиста представљао херојски подвиг совјетских Руса“.

Двадесет седам милиона мртвих Совјета била је веома висока цена коју је СССР платио за победу у Другом светском рату. „Победио је Велики совјетски отаџбински рат, а ова победа је ослободила СССР, затим Источну, Средњу, Јужну Европу, Балкан и коначно Немачку, победивши у бици за Берлин, и присилила Хитлера на самоубиство, а нацистички режим на коначну капитулацију.“ А то је нешто што Русији Европа, европски народи, према речима које се приписују маршалу Жукову, никад неће опростити. Које земље данас чине „Запад“? Запад све до данас не престаје да држи лекције свим народима света о „људским правима и демократији“ и издаје се за јединог браниоца демократије и слободе. А то су махом исте оне земље које су чиниле хитлеровску коалицију. Године 1941. није само Хитлерова Немачка напала Совјетски Савез; била је то широка европска коалиција, налик на ону ранију, Наполеонову, која се устремила на Русију и поделу руског плена. Земље Западне Европе чине и данас њену расистичку и колонијалну основу, са „придруженим“, односно вазализованим чланицама, чији глас се ионако не чује.

Неопходно је инсистирати на томе да Европа–ЕУ, данас вазализована од стране Сједињених Држава, престане са својим ревизионизмом, па чак и са својим историјским негационизмом, који деценијама покушава да прикрије или умањи чињеницу да је коначни пораз нацистичке Немачке, која је побеђена најпре у Русији, затим у целом СССР-у и, коначно, у читавој Европи, заиста представљао херојски подвиг совјетских Руса

Сценарио за то је постављен много раније: на Бечком конгресу 1814–1815. и готово је пресликан, уз извесне модификације 1918, с петнаест мировних уговора склопљених за пет година, између 1918. и 1923, а затим поново 1945. У свом карикатуралном виду, све се поновило и 1989. године, са Совјетским Савезом који се распадао. Иста „злочиначка манија европских сила да деле територије које се на њиховој мапи смaтрају за terra nullius спроведена је и на Берлинској конференцији 1884–1885, где је читава Африка, осим Етиопије и Либерије, хладно и ’законито’ припала европским силама“. Овај „поклон“ је Европи дала сама Европа, увек „жељна нових колонијалних освајања, нових колонија, нових извора природних богатстава и нових тржишта…“

Привидна победа, без испаљеног метка Није тешко закључити шта је изазвало данашњи рат у Украјини. „Руси, који су престали да буду комунисти, сада су малтретирани и постали су жртве метода хибридног рата само зато што су наставили да буду Руси, зато што имају превелику земљу (од 17.125.191 км² и више од 146 милиона становника) и зато што су доживели потпуни препород почев од 2000-их“. Управо те чињенице неподношљиво иритирају амерички империјализам и његове европске вазале.

Сједињене Државе данас представљају „посрнулу империју“. Године 1989. ова империја је још теоретисала о „крају историје“, кроз уста једног Фукујаме. Он је био творац умоболне и бесмислене „теорије о универзалној и вечној победи Сједињених Држава и Запада под влашћу Вашингтона“.

Распад СССР-а представљен је као велика победа Запада добијена без рата, без иједног испаљеног метка. У стварности, био је то догађај „охрабриван, инспирисан и подстакнут од стране Вашингтона, после дуготрајног процеса препуног интрига, завера, корупције, лажи, деловања двоструких агената, издаје и интензивног западног лобирања…“

Распад СССР-а проглашен је за „глобалну победу САД и њених западноевропских сателитских држава, и победу капиталистичког система који је, заправо, већ ушао у своју неолибералну и финансијску еру почев од 1980-их“. БДП постсовјетске Русије преполовио се око 1997, као резултат шок-терапије која је водила, путем „транзиције“, у „тржишну економију“ и „универзални капитализам“. Овај пад десио се за мање од шест година и био је, по својим ефектима, како примећује Басурто, гори од последица рата или пандемије.

Пијанство од успеха Самозадовољство и тријумфализам Запада, у првом реду САД, довели су до „охолости, ексцеса, опијености (геополитичком) моћи, која означава претечу свих преступа, сваког насиља, свих злоупотреба, свих злочина“. Русија је, међутим, и даље „превелика и опет превише моћна“. Уз то, њена моћ је почела изнова да расте. А то је једноставно недопустиво за Вашингтон и његове империјалистичке претензије. Агресивна америчка империја сада је очигледно у опадању и спремна је да уради било шта, чак да доведе свет на руб нуклеарног рата, како би зауставила или макар само успорила њену декаденцију. Рат је, како примећује Басурто, одувек био добар начин за хегемонију. Европа, ЕУ–НАТО, није у стању да схвати да је конфронтација с Русијом чини много рањивијом и много више зависном од Вашингтона. „ЕУ је Вашингтон већ приморао да се дистанцира од моћне Кине, земље с највећим светским БДП-ом према паритету куповне моћи (ППП). Европа–ЕУ се већ налази у трајној деиндустријализацији, у наглом индустријском паду, изузев Немачке и њеног залеђа“. На пример, Француска је 2001. имала отприлике половину индустријских капацитета Немачке, али већ 2021. француска индустрија износи једва трећину немачке. ЕУ је данас зависна од трговине са Источном Азијом, с Кином и – с Русијом. Интерес САД је да има Европу као савезника, али искључиво „једну ослабљену Европу, Европу која престаје да буде стратешки такмац или да јој прети конкуренцијом“.

Пад СССР-а, који се одиграо истовремено с распадом Југославије, створио је геополитички вакуум у коме су отворена два национална питања, руско и српско, примећује Басурто. Заправо, ово нису пука национална питања. И Србија и Русија су данас угрожене. Србија је много драматичније угрожена, али пред Русијом стоји озбиљна претња. Ипак, руско питање „није само питање изградње новог економског, макроекономског, релевантног и ефикасног модела, који интегрише одговоре на социјално питање руског народа, погођеног у својим социјалним и економским правима и животном стандарду 1990. године“. То је, пре свега, поново постављено национално питање за најмање 25 милиона Руса који су остали ван Руске Федерације 1991. године, раштрканих у осталих 14 ентитета, који постају „независни“. За њих Запад никад није показао ни трунке разумевања, баш као ни за Србе у отцепљеним југословенским републикама, за разлику од албанске мањине на Косову. Напротив, у том простору Запад је подстицао русофобију.

Сједињене Државе данас представљају „посрнулу империју“. Године 1989. ова империја је још теоретисала о „крају историје“, кроз уста једног Фукујаме. Он је био творац умоболне и бесмислене „теорије о универзалној и вечној победи Сједињених Држава и Запада под влашћу Вашингтона“

Ђавољи шегрти из Вашингтона и Брисела Имају ли Руси право да живе у безбедној држави? Руси се данас боре за право да живе у држави која неће бити угрожена америчким нуклеарним оружјем постављеним на руској граници. Запад је у Украјини починио озбиљну грешку. Реч је о „покушајима Запада да реше руско питање окруживањем, какво представља најављена анексија Украјине од стране НАТО-а и ЕУ“. Запад није схватио да такви покушаји воде директно у рат, са Путином или без њега и са било којом другом гарнитуром на власти у Кремљу. Москва је, уосталом, покушала да све реши мирним путем – преговорима, упућивањем оправданих руских захтева о сопственој безбедности Западу, али се за овај покушај унапред знало да ће бити одбијен.

Украјина је требало да постане „мостобран и нуклеарни ’ован’ за НАТО“. Оваква Украјина, која гаји дубоке везе с неонацистима, са својом провокативном, авантуристичком, па чак и злочиначком политиком према руском и русофоном становништву, постала је „озбиљна претња Русији“. Русија је одлучила да елиминише ту претњу денацификацијом и демилитаризацијом Украјине. „Ђавољи шегрти и паликуће у Вашингтону и Бриселу сместа су ступили у акцију“, констатује Басурто. „Цела планета могла би да експлодира, а пре тога Европа.“ Вашингтон је у овој бици одлучан да ратује „до последњег Украјинца“.

Онај ко је одрастао, онај ко има очи да види и уши да чује, добро зна да је ово истина. До ње уопште није тешко доћи. Али ту истину је потребно сакрити по сваку цену, широм НАТО-а, односно америчких доминиона. Њу је, на пример, изрекао угледни хрватски економиста и политиколог Славко Кулић, који је сместа постао предмет невиђене харанге која се против њега води у Хрватској. Рат у Украјини, према Кулићу, испровоцирао је западни империјализам. Украјински, баш као и амерички народ, за то није крив јер о томе не зна ништа.

Све то већ предуго траје. Дуго смо чекали да Русија устане, и она је најзад устала. А „овде је“, сматра Кулић, „реч о сукобу наметнутом од олигархије из Вашингтона, која је по мом мишљењу патолошка, без икакве културне димензије, с обзиром на то шта ради другим народима…“ Вође великих народа показују планетарну незрелост када се сукобљавају преко леђа трећих. Сада страда украјински народ, ни крив ни дужан. Страдаће, и то веома тешко, и Европа. „Ако неко говори да је Русија, ’ничим изазвана’, покренула агресију на Украјину, онда га ја питам како то да је НАТО својим ракетама дошао на руске границе и како то да се до сада о томе ћутало, укључујући и код нас у Хрватској.“ Неко ће за то, опомиње Кулић, морати да сноси историјску одговорност.

 

„Агресивна геополитичка стратегија САД–НАТО из 1989. заправо је деструктивна стратегија, стратегија распарчавања, која је тежила дробљењу Варшавског пакта, а потом и СССР-а, па чак и Руске Федерације. Не смемо заборавити ни ’спонтане’ центрифугалне покушаје, у малим балтичким републикама, у Украјини, Белорусији, Молдавији и самој Русији (оној Бориса Јељцина), укључујући и Чеченију исламистичког терора, у још увек слабом Закавказју данас и у совјетским земљама Средње Азије“

Лиус Басурто

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *