У ЗАМКАМА ПОЛИТИКЕ

У ПЕРО У ВЕТАР

Узалуд се кријем, жмурим: извештаји са бојних поља, планетарних и општинских, засипају ме као одроњена земља. Слаба вајда што се не бавим политиком, кад се она бави мноме. Принудна упућеност брзо прелази у гадљивост, али и гађење гради некакав однос. До равнодушности никако да се узвинем

Аако се пробудим, јад и несрећа политике. Шта је урадио овај, шта је рекао онај, докле су стигли они, какву су нову гадост смислили ови. На располагању су ми две предизборне кампање, на Балкану и у западној Европи. Безвољно, а ипак, из даљине, умешан: дочујем понешто и на једно уво, колико да ми се поквари дан. Наоштрени и бесни, на све стране, реже. Ко ће кога, не мислећи на оно што долази после. Узалуд се кријем, жмурим: извештаји са бојних поља, планетарних и општинских, засипају ме као одроњена земља. Слаба вајда што се не бавим политиком, кад се она бави мноме.

Принудна упућеност брзо прелази у гадљивост, али и гађење гради некакав однос. До равнодушности никако да се узвинем. Из Београда сам побегао за време суђења Шесторици. Ко их се данас сећа? Учествовао сам, пун поноса, у обнови Демократске странке, имајући на уму видовиту душевност Љубе Давидовића и Милана Грола. Шта је остало од њиховог завештања, и од саме странке? Грешка, утолико бесмисленија што ме сама власт никада није занимала. Ваљда је и сама политика једна велика погрешка, чију цену плаћају мали, недужни људи.

[restrict]

У Украјини је то до бола видљиво. Изазивачи сукоба стоје по страни, пуни сажаљивости према избеглицама, према мајкама са децом у наручју. Ни лук јели, ни лук мирисали. Годинама су гомилали потпалу, а кад је ватра букнула, стоје као потресени човекољупци. Они су, забога, само указивали на могућег подметача пожара, омраженог Владимира Путина, као што су, пре тога, упирали прст на Аљендеа, Садама Хусеина, Гадафија, Чавеза, Моралеса, Асада и Милошевића, тврдоглаве чудаке неповерљиве према благодатима евроатлантске демократије. Њих да смакну, па ће народима гранути сунце слободе. А и ти народи, кад се право узме, понекад не знају шта раде. Били мислити за кога гласају! Кључеви мудро организованог друштва су у рукама западних достојанственика, треба само пресликати модел. Ноам Чомски тврди да 90% Американаца не учествује у демократском одлучивању, али то је усамљено приватно мишљење. Чомски је увек био на своју руку. Господари планете великодушно нуде свој универзални проналазак, силом ако не иде милом. Ко ће им стати на пут? Ко ће их привести к познанију права? Пола милиона деце у Ираку животом је платило њихову акцију увођења Месопотамије у модерно доба. И још тврде да се то исплатило. Кадија, као тужилац и судија, препливао је океан и настанио се у Северној Америци. У Слободном свету његова слаткоречива реторика је, преко послушних медија, убедила мале људе да живе у најбољем од свих светова, и једино их поскупљење бензина може навести да у то посумњају.

И сада бих, као потенцијални гласач, требало да некога од њих узмем озбиљно. У самој ствари, више их гледам него што их слушам. Судим према спољашњем изгледу. Програми су им разменљиви. Нико не обећава „крв, зној и сузе“ британског премијера на почетку Другог светског рата. Ко ће једном, било којем народу, изменити историјски усуд? Нека се загледа у прошлост, наслутиће будућност, и разумети садашњост. Нико нас у трпљењу не може одменити.

Обмањујући нас изборним обећањима, кандидати и себе лажу. Дограбити се власти, па после ће видети. Биће како може и мора. Само да заседну, да одахну. Стало им је, нарочито ако су некад окусили слађани колач, па им се, о сурова судбино, уживање измакло. Нису ни за шта друго, запустили су професију, ако су је и имали. Неки ни студије нису завршили, напустили после другог семестра, а онда се докопали сумњивих диплома, титула и доктората. Јавно добро? Што да не, ако иде само од себе. Даваће благослов, отвараће производне погоне, па ће, са мало среће, и сами видети неку вајду.

У митингашкој разјарености родољубље лепо звучи а ништа не кошта. Помаже освајању прижељкиваног места под сунцем. Поред толиких конкурената, и то не само из супротног табора, лако се пада у очајање. Гледате их, па вас ухвати сажаљење. И они су људи. Има их и симпатичних, а још више лукавих, заташкавају грамзиво властољубље, а саможивост протурају под велом алтруистичког идеализма. Најгласнији су мрзовољни насртљивци, бржи у говору него у мишљењу. Кад запну, понављају последњу реч, или реченицу, док не смисле шта ће даље. Надвикују се, као у холу Берзе. Курс се мења из минута у минут, трче са мобилним телефонима као са ручним бомбама. Утврђују цену какаоа, а плантажу биљака из чијег се зрна добија мирисни прах никад нису видели.

Ругобна работа, и ружни работници. Брајан Клаас, у недавно објављеној књизи Corruptible (Покварењаци, Кварљиви) изокреће крилатицу о лошем утицају власти на њене носиоце. Не квари власт човека него покварењак загађује њу. С обзиром на нечасна средства примењивана у борби за освајање положаја, то се и могло очекивати: корупција је добила широк простор за деловање. Власт мути памет, велика моћ умањује способност правилног сагледавања стварности.

Хијерархијско устројство управљања људским заједницама је релативно нова појава; поглавице, деспоти и председници су заокрет у друштвеном развоју. За борбу су квалификовани појединци опседнути вољом за освајање моћи, нарцисоидни и искомплексирани усамљеници, а изгледа да улогу игра и један хромозом, жедан силе и господарења још у мајчиној утроби.

У свету, па и код нас, пада у очи низак интелектуални и духовни ниво вршилаца високих функција. Много незналица, медиокритета, надух празноглаваца. Пустош и празнина, чак и у једној Француској, некадашњем златном еталону интелектуалне живородности. Средином прошлог века, кад сам први пут долазио у додир са културним светиоником Европе, Француска је имала десетак одличних песника, од Клодела, Сен-Џона Перса, Елијара, Арагона, Кеноа, Гијвика, Сипервјела, до Ренеа Шара, Понжа и Превера. Данас нема ниједног. Као да се, накратко, остварује Фукујамино предсказање краја историје. А шта је крај ако не одустајање од онога што нас превазилази? Време је ћудљива сила, ношена узлетима и падовима, а ми, његове играчке, час повлашћени корисници, час колатералне жртве. Шекспир је, и о томе, рекао све што се има рећи:

Време је родитељ и гробар свих људи,

Даје нам оно што хоће а не оно за чим срце жуди.

(Тако у мом препеву; у изворнику рима је убојитија: grave – crave.)

Да, време је јадно. Слушам, ово што говоре о Русији, и не могу ушима да верујем. Питам се да ли уопште знају како се шта зове. Украјина им је Икрен; Британци знају да земља са Кијевом као престоницом носи назив borderland, али се уздржавају да кажу уз чију границу се крајина протеже.

Тако је, кад главну реч воде најгори. Они бољи, и најбољи, овом времену нису потребни. Како их отргнути од редовних послова? Равнодушни према освајању испразних каријера, не дају се упрегнути у кола. Шта вреди што су паметни, образовани и честити, кад одбијају да служе? Демократија, на срећу или нажалост, даје право свакоме да изиђе на позоришне даске, да понуди оно што има. Можда би требало саставити неку испитну комисију, сачињену од психијатара, социолога, полицијских експерата, мудрих сељака и радника, са задатком да процењује побуде претендената на управљачка места. Тиме би се, ваљда, одстранили болесни и амбициозни мегаломани. Или би и такву комисију неко успео да корумпира?

Свет углавном зна с ким има посла. Све је више апстинената. Пре неколико година, једне недеље, овде, у Француској, замолих старијег сина да ме одвезе до гласачког места. Пред школском зградом рекох му: „Хајдемо заједно, и ти си на бирачком списку.“ „Нека, немој, чекаћу те у ауту.“ Изгледа да се млади, данас, рађају са завршеним Факултетом политичких наука.

Аристотел, у Етици, политику види као племениту вештину развијања пријатељских веза између житеља полиса. Део наше опозиције развија све осим пријатељства. Аристотел је, иначе, представио људско биће као зоон политикон. Многи данашњи активисти су из ове синтагме присвојили једино први део – нетрпељиву и злоћудну животињу.   

[/restrict]