ОДНОС СУСЕДНИХ ЗЕМАЉА ТОКОМ НАТО АГРЕСИЈЕ

АГРЕСИЈА НА СРЈ, 23 ГОДИНЕ ПОСЛЕ – ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ 

Обележавајући 23. годишњицу НАТО агресије, у свести нашег народа је присутно и велико разочарање и болно сећање на безрезервно сврставање и укључивање у ту агресију свих суседа бивше Југославије, осим пријатељске Грчке. И бивше југословенске републике активно су се сврстале на страну агресора

Уместо да као суседи притекну у помоћ, тадашње владе суседних земаља и бивших југословенских република безрезервно су, а неке и с видним одушевљењем, стале на страну немилосрдног агресора. „Ми смо с вама“, одјекивало је из званичних канцеларија наведених земаља, уз пружање свестране подршке и помоћи агресору.

Подршка суседних земаља разрађена је у току припрема за агресију, када су утврђени улога и задаци сваке од њих. Сходно томе, тадашње владе или парламенти суседних земаља су, на захтев НАТО-а и САД, одмах после почетка агресије дали сагласност на неометано коришћење њиховог ваздушног простора и војних аеродрома, с тим што су Румунија и Бугарска дале на коришћење и своју путну и железничку инфраструктуру. Поред сарадње и помоћи на војном плану, НАТО је од суседних земаља и бивших југословенских република захтевао стриктно спровођење санкција, пропагандну подршку медија према циљевима агресије и посебно неутралисање ставова и утицаја српских медија, пре свега РТС-а, у току агресије.

[restrict]

Сврставајући се безрезервно на страну агресора, Мађарска је све своје потенцијале ставила на услугу НАТО-у, осим спремности слања својих војника на Косово и Метохију. Румунија је, поред уступања свог ваздушног простора и аеродрома, била укључена и у иницијативу за формирање тзв. балканских снага за брзе интервенције (заједно с Бугарском, Македонијом и Албанијом). Један од задатака тих снага је требало да буде њихово ангажовање у склопу евентуалне копнене операције против Србије (СРЈ). Бугарска је, поред уступања свог ваздушног простора, прихватила размештај логистичких јединица НАТО-а, без ограничења.

Једна од најактивнијих и најдиректнијих учесница у припремама и извођењу агресије била је Албанија, која је била центар за прихват, обуку, наоружавање и слање албанских терориста за нападе на Косово и Метохију. С албанске стране је у току агресије извршен и неуспели покушај војне копнене операције на Србију (познате битке на Кошарама и Паштрику) терористичке ОВК, у сарадњи и уз подршку албанске војске и НАТО авијације.

Македонска влада је, поред уступања свог ваздушног простора и аеродрома, прихватила и размештање снага НАТО-а на својој територији. Амерички и војници других НАТО земаља из Посматрачке мисије УН, која је била распоређена у Македонији на основу одлуке УН, и чији је мандат истекао 28. фебруара 1999, остали су у Македонији и после тог рока и ставили се у службу припрема агресије и њеног извођења. С приближавањем агресије, број НАТО војника је повећаван, тако да их је, уочи њеног почетка, у Македонији било 16.500, док је у току агресије њихов број нарастао на 20.000. 

 

ЗЕМЉЕ ПРВЕ ЛИНИЈЕ ФРОНТА Сврставање суседних земаља на страну агресора је, у великој мери, олакшавало ратни поход НАТО-а против наше земље, јер су омогућени напади из свих праваца, повећавајући изненадност и ефикасност удара, смањујући истовремено опасност од сопствених губитака у људству и техници. За српски народ је то значило константну изложеност ракетама и бомбама агресора, повећан број жртава и огромна материјална разарања. На самиту НАТО-а, одржаном у Вашингтону, крајем априла 1999, поводом 50. годишњице оснивања, „земље прве линије фронта“ добиле су велике похвале и признање за свој допринос у агресији. Званичници НАТО-а изразили су очекивање и инсистирање да те земље остану доследне на том курсу до краја агресије, што су оне ревносно и учиниле.

Владе суседних земаља и бивших југословенских република су се, такође, активно и ревносно укључиле у агресију, како због вазалног односа према САД и НАТО-у, тако и због жеље да на несрећи српског народа остваре неке своје себичне интересе и циљеве. То се посебно односи на њихову тежњу да под што повољнијим условима обезбеде чланство у НАТО-у и Европској унији. Таква политика наишла је, међутим, на критику и значајан отпор у народу појединих суседних земаља који нису желели да у историји буду забележени као саучесници у злочинима НАТО-а над пријатељским народом Србије. Према тадашњем испитивању јавног мњења, чак 70 одсто Мађара било је против тога да НАТО користи мађарски ваздушни простор, аеродроме и војне базе за нападе на Србију (СРЈ). У интелектуалним и опозиционим круговима Мађарске чуле су се оштре осуде агресије и учешћа Мађарске у њој.

Када је у питању Румунија, њен тадашњи председник Емил Константинеску је у једној изјави рекао да је став Румуније према НАТО бомбардовању Србије (СРЈ) „одређен њеним европским опредељењем да ступи у НАТО и Европску унију“. Осећања румунског народа, с којим српски народ у својој историји није никада ратовао, била су сасвим друкчија. У једној анкети, спроведеној на самом почетку агресије, око 94 одсто Румуна се изјаснило против агресије и учешћа Румуније у њој, са захтевом за хитну обуставу рата против Србије (СРЈ). Само један одсто Румуна је одобравао агресију и учешће Румуније. Један од најистакнутијих румунских писаца Франуш Негу, у коментару за лист „Журнал национал“, уз осуду званичног става Румуније, написао је: „Ми од сада заувек немамо права да осуђујемо Јуду“, додајући да је румунска влада издала српски народ „и без тридесет сребрњака“.

Док је бугарска влада безрезервно стала на страну агресора, 70 одсто њених грађана изјаснило се против агресије и учешћа Бугарске у њој. У Софији и другим већим градовима одржавани су често масовни протести грађана, на којима је осуђивана агресија на Србију и учешће Бугарске у њој. Више од 200 генерала, адмирала и виших официра бугарске армије, у резервном саставу, у изјави за јавност, оштро су осудили бомбардовање Србије, истичући да је тим нападом извршен „крвави државно-терористички акт, који се према Повељи УН и другим нормама међународног права квалификује као агресија“.

Већи или мањи отпори НАТО агресији постојали су и у бившим југословенским републикама, а нарочито у Македонији. Док је званична македонска власт јавно говорила о наводној неутралности Македоније, све време је сервилно служила НАТО агресору. Већина македонског народа је, међутим, била уз српски народ. Масовни скупови протеста против агресије одржавани су у Скопљу и другим већим градовима. Поред припадника српског народа, у тим протестима је учествовало и много грађана македонске националности, укључујући истакнуте интелектуалце и бројне уметнике. На масовном протесту у Скопљу, непосредно после почетка агресије, лидер Демократске партије Срба Драгиша Милетић рекао је: „Онај ко је дозволио долазак НАТО снага у Македонију, издао је македонски народ.“ Протестима се придружила и Социјалистичка партија Македоније, која је осудила агресију и захтевала хитан престанак бомбардовања. Македонска влада, којој нису одговарали протести грађана, настојала је да репресивним мерама сузбије тај отпор.

Недвосмислено сврставање словеначке власти на страну агресора одражавало је, у почетку, осећање већине јавног мњења, јер је, према спроведеној анкети, 64 одсто грађана дало подршку агресији. Међутим, с одвијањем агресије, талас сумњи у њене праве мотиве и све већи протести у многим земљама подстакли су и део словеначке интелектуалне елите и јавног мњења да се супротставе бомбардовању Србије (СРЈ). За разлику од словеначког државног врха и дела медија, који су наставили да до краја доследно буду на страни агресора, растао је број Словенаца који су били против. Међу њима је било више угледних словеначких научника, хуманиста и младих људи, који су, поред осуде агресије, осуђивали директно учешће Словеније у њој. Најактивнији појединац у осуди агресије био је, свакако, лидер Словеначке националне странке Змаго Јелинчич, који је својим ангажовањем допринео ширењу истине о злочинима агресора над народом Србије. Протестима доброг дела словеначког народа придружио се и Независни синдикат Словеније.

 

ХРВАТСКО ЦВЕЋЕ ЗА АГРЕСОРЕ Када се ради о односу Хрватске, остаје забележено да је вече првих напада на Србију (СРЈ) пропраћено видним одушевљењем грађана Загреба. Према извештавању српских медија, у појединим градским деловима је испаљивање првих бомби и ракета од стране НАТО-а на Србију (СРЈ) поздрављено рафалном паљбом, а у ресторанима се, међу пријатељима, радосно наздрављало агресору. Акцију НАТО-а су подржале све иоле утицајне политичке партије и политичке институције. Тадашњи потпредседник ХДЗ-а Ивица Пашалић у једној изјави крајем априла је рекао да „Хрватска мора искористити тренутак када се свет обрачунава са нашим непријатељем, како би трајно ојачала свој међународни положај“. Мањи, или већи отпори агресији постојали су у редовима релативно малобројне српске заједнице у Хрватској, која је још лечила тешке ране од трагичног грађанског рата и прогона Срба у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ 1995. године.

Бошњаци и Хрвати у Федерацији Босне и Херцеговине су све време активно и великодушно подржавали агресију, јер су у њој видели ефикасно средство за коначно разбијање преосталог дела Југославије. Они су полазили и од процене да ће агресија на Србију (СРЈ), истовремено, допринети слабљењу позиције Републике Српске, те ићи у прилог јачању позиција Федерације и изградњи унитарне БиХ. Одлуку о безрезервном пружању помоћи агресору и сарадњи с њим представници муслиманско-хрватске Федерације донели су без консултације с представницима српског народа, у заједничким органима БиХ, што је супротно Дејтонском споразуму и Уставу БиХ. Срби и руководство Републике Српске, уз испољавање братске солидарности и оданости српском народу, најоштрије су осуђивали агресију и, у мери у којој је то било могуће, пружали несебичну подршку и помоћ.

 

ПРИЈАТЕЉСТВО ЗА ПАМЋЕЊЕ За разлику од безрезервног сврставања режима суседних земаља и бивших југословенских република на страну агресора, званична Грчка није подржала агресију, нити је у њој учествовала, а достојанствени и поносни грчки народ био је све време срцем и душом уз народ Србије. Веран принципима правде и правичности, грчки народ је, без оклевања, храбро и јединствено стао на страну одбране народа Србије. Почетак НАТО агресије и експлозију првих ракета и бомби над Србијом (СРЈ) грчки народ је доживео као велику неправду и најтежи вид злочина. Грчки народ је био јединствен, како у најоштријој осуди агресије, тако и у испољавању искрене солидарности и пружању свестране подршке и помоћи братском народу Србије. Та осећања су делиле и бројне јавне личности, представници политичких партија, синдиката, образовних, научних и културних институција.

Већ трећег дана од почетка агресије организоване су прве, спонтане и масовне демонстрације широм Грчке, посебно у Атини, Солуну, Пиреју, Аргостолију, на острвима Крфу, Криту и Родосу. Учесници тих демонстрација носили су бројне транспаренте, на којима је најчешће писало: „НАТО напоље с Балкана“, „Даље руке од Србије“, „Америка – убица народа“, Клинтоне, фашисто и убицо“. За време демонстрација у Атини глумци у популарном атинском Театру Хипократ прекинули су представу и у знак солидарности са српским народом запалили сто свећа. Том приликом је Хари Клин, један од најпознатијих грчких глумаца, изјавио: „Ми, уметници, а верујем да је с нама и читав грчки народ, палимо вечерас ових сто свећа у име милиона грчких душа, у знак подршке српској браћи, на које сада падају бомбе. Заједно ћемо узвикнути да сви чују – Срби су наша браћа.“

Грчка јавност је током агресије била веома добро и крајње објективно обавештавана о свим последицама бомбардовања. Заслуга за то припада бројним грчким новинарима, који су, за разлику од многих њихових страних колега, извештавали са лица места, крајње поштено и професионално. Према резултатима једне анкете, објављене на почетку агресије, чак 97 одсто Грка је било против тог злочиначког акта, захтевајући њену неодложну обуставу. Настављање агресије праћено је све масовнијим народним протестима и оштријим осудама НАТО-а, посебно САД. Поред највиших представника политичких партија, синдиката и омладине, на протестним митинзима су често говорили високи локални званичници, истакнути интелектуалци, уметници, руководиоци удружења грчко-српског пријатељства, као и грађани. Посебно су били интензивни и масовни протести у: Атини, Солуну, на Пелопонезу, Кефалонији, на Крфу, Криту и другде.    

Крај у следећем броју

[/restrict]