Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Ратни наратив као нови корона наратив
Степен актуелне медијске хистерије и општег излива русофобије на светском нивоу, који се по својој грозоти може поредити са (институционалним, али и „општенародним“) антисемитизмом и прогоном свега јеврејског у Немачкој од Хитлеровог доласка на власт, показао је заиста да време постистине не долази јер је она одавно ту. А постистине нема без оних који ће слепо слушати и рутински извршавати сва наређења „Великог брата“ са телевизијских и телефонских екрана, ћутати кад треба, говорити када се нареди то што се нареди, на начин на који се нареди.
[restrict]КОЛИМА, АУШВИЦ И ДОНБАС Данило Киш је рекао: „Ко је ћутао о Колими, нека не говори о Аушвицу.“ Колима је била систем концентрационих логора у време СССР-а и Киш је овом реченицом „гађао“ своје лицемерне пријатеље комунисте, који су се јавно згражавали над Аушвицем и другим нацистичким логорима, а ћутали о совјетским логорима и гулазима само зато што су њима управљали другови комунисти.
Ситуација није боља ни данас. Рат у Украјини није почео крајем фебруара 2022. него пре осам година када је режим у Кијеву кренуо с убијањем својих држављана на истоку земље. Том физичком убијању и протеривању Руса је претходило институционално убијање и протеривање свега руског из савремене Украјине – руског језика, руских ТВ канала, руске културе, руских споменика. Велики немачки песник Хајнрих Хајне је још 1821. године записао: „Тамо где се спаљују књиге, на крају ће се спаљивати људи.“ Исто се догодило и у Украјини.
Прво су спаљивали и рушили све са префиксом руског у Украјини (што преовладава у њој, чак и оваквој, чак и данас), а потом су почели са спаљивањем људи. Прво у Одеси, потом у Донбасу. И на Криму би, само да су могли.
А они који су осам година ћутали о убијању руског народа на истоку Украјине, у Донбасу, не ћуте данас, напротив, врло су гласни и „резигнирани“. А не ћуте зато што им је „неко рекао“, 
тј. зато што су добили индиректне „инструкције“ да је време да се виртуелно и на сваки други начин активирају и дигну свој глас против Путина и Русије, а при томе им је речено и шта тачно да кажу и како тачно да мисле.
Тако је преко ноћи (али нимало случајно) ратни наратив заменио корона наратив, Путин је постао „нови сој смртоносног вируса“ а сви Руси и сви који не подлежу хистерији свеопште и глобалне русофобије нови „антиваксери“ и теоретичари завера који желе да људи умиру.
РАТНИ НАРАТИВ УМЕСТО КОВИД НАРАТИВА Индикативно је било, с тренутне тачке гледишта, постепено попуштање почетком фебруара корона наратива за контролисање популације ради лакшег спровођења циљева „Великог ресета“, у синхронизацији с новим, драстичнијим него што је то иначе случај, заоштравањем на релацији Запад–Русија и увођењем (враћањем) овог ратног наратива у први план. То је навело многе да процене како је читав циркус око п(л)андемије ковида 19 заправо био само показна војна вежба и тестирање за „оно право“ што је уследило – општу конфронтацију с Русијом и дефинитивно започињање Другог хладног рата.
Они духовитији су приметили како Путину треба дати Нобелову награду из области медицине пошто се преко ноћи „обрачунао“ с вирусом корона, на који су сви заборавили и о ком су готово сви престали да причају од дана када је руска војска започела дејства у Украјини. А пошто је у свакој шали пола истине, ова је била индикативна и указала на сумњу да је све унапред испланирано, при чему не мислимо на руске планове о инвазији Украјине, већ на западне планове за „промену режима“ и увођење нове-старе претње као сада преовлађујуће.
У току прве пандемијске, 2020. године најпродаваније књиге су биле оне из дистопијског жанра, јасно је и зашто; најпре Орвелове „1984“ и „Животињска фарма“, затим Хакслијев „Врли нови свет“ (чак је и екранизован 2020. године), „Слушкињина прича“, „Господар мува“, Замјатинов роман „Ми“, код нас Пекићево „Беснило“ и бројни други. Ми ћемо се овом приликом задржати на најпознатијој књизи од наведених, наравно Орвеловој 1984.
У тој књизи постоји институција „два минута мржње“ којом почињу редовне дневне активности за чланове Спољне партије Океаније (Унутрашња партија влада земљом). Током два минута мржње чланови партије морају да гледају филм који приказује непријатеље државе, посебно Емануела Голдштајна и његове следбенике који „роваре изнутра“ против „мира и стабилности“ овог тоталитарног друштва и државе (касније се испоставља да је и он продукт „службе“ и измишљена „бабарога“ за обрачун са сваким за кога се посумња да је дисидент или нешто слично) и морају отворено и гласно да искажу мржњу према њему и њима, као и према Евроазији и Истазији са којима је Океанија у рату. Јасно је да је Евроазија синоним за Русију а Истазија за Кину, Јапан, Кореју и околне територије. Дакле наративом о унутрашњем (Голдштајн и „голдштајновци“) и спољашњем (Евроазија и Истазија) непријатељу становништво Океаније се држи у покорности и под контролом, тј. ова два наратива служе као главна легитимацијска основа за спровођење унутрашње и спољашње страховладе свемоћне Партије.
Постоје и они ван система, тзв. проли, на које нико не обраћа пажњу јер живе ван градова, својим „примитивним“ и „нецивилизованим“ начином живота, у чему можемо препознати стереотипну слику данашњих „антиваксера“ из визуре оних који су промовисали агресивни „вакционализам“, било добровољно или хонорарно, као и нпр. стереотипну слику „затуцаних русофила“ у Србији из визуре аутошовинистичких, самомрзећих, русофобних и србофобних структура, организација и појединаца у Србији.
Исто тако, готово као да користе „1984“ као упутство, виновници „Великог ресета“ су корона наративом две године „дресирали“ глобалну популацију па су или само наставили, или су се за то спремали све време, да „хипнотишу“ цео свет (тј. све просторе и људе где западни мејнстрим медији имају домета и приступа, што обухвата већи део Земље) ратним наративом и претњом „Евроазије“ с којом је „Океанија“ у рату и која је беспоговорно оличење самог зла, што је јасно у поређењу Путина с Хитлером (који је наравно архизло) а Руса са фашистима и нацистима (који су такође архизло). При томе су сви, не само симпатизери Руса и Русије већ и они који се труде да одрже „хладну главу“ и елементарну објективност и непристрасност, аутоматски проглашавани за руске агенте, шпијуне, испоставе Москве и Кремља, сараднике Путиновог злочиначког режима и саучеснике у убијању Украјине и Украјинаца, што је такође тактика преузета из корона наратива.
Тамо је градација ишла овако: прогласите некога за антиваксера – кажете да антиваксери не желе да се људи вакцинишу – антиваксери желе да људи умиру – антиваксери су зли и због њих не можемо победити пандемију – антиваксери се дехуманизују, отпуштају с посла, прогоне, нападају, јер је створен савршен алиби за тако нешто.
Сада је сличан сценарио: прогласите некога за русофила и подржаваоца Путинове агресије – кажете да свако ко не жели да се придружи осуди Русије и санкцијама заправо ради на продужетку рата и повећању броја убијених – то значи да свако ко не верује у медијске извештаје мејнстрим медија и у званични наратив жели да рат што дуже траје и што више људи умре – русофили се дехуманизују и легитимизује се свака насилна активност против њих, пошто је створена савршена легитимацијска основа за тако нешто.
Да не претерујемо, довољно је погледати како су прошли руски писци и композитори из 19. века, руске мачке, вотка и спортисти и како пролазе руски држављани у бројним западним земљама данас, где им се одузима имовина (чак и приватна), замрзавају рачуни, прогоне се из школа, вртића, с универзитета, стигматизују се и терају на покајничко клечање и извињавање што су Руси (самим тим саучесници у агресији), и све остало по истом шаблону по ком се деловало у Америци према белцима од како је расно питање поново дошло у први план са стварањем и јачањем покрета Black Lives Matter.
Можемо ли користити књигу „1984“ и остале дистопијске романе као лек и контратежу западној пропаганди, док и сами нисмо потпали под њу и док за нас још увек није касно? А сматрамо да није.
[/restrict]
