НЕМАЧКА СТРАНА РАТА У УКРАЈИНИ

Одмазда Русији као бумеранг: Немачка би могла да буде највећа „колатерална штета“ рата у Украјини, економски (жртвовање „Северног тока 2“, помно трагање за селективним санкцијама које би жестоко погодиле руску страну, а поштеделе немачку) и политички (рат је пребрисао немачке дипломатске иницијативе „Минск 1“, „ Минск 2“, „Штајнерову формулу“) укључујући и одлагање, или превремени крах, нове „источне политике“ канцелара Олафа Шолца

Влада Олафа Шолца је преломила. Ускочила је у ужарену украјинску ратну лаву испоруком убојитог оружја. До минуле суботе, 26. фебруара, званични Берлин је, упркос жестоким притисцима с разних страна, из Вашингтона посебно и (разумљиво) Кијева, одлучно одбијао да то учини. Формално, и јавно, тај став је објашњаван и брањен чињеницом да се Немачка сама, прописима и законима, обавезала да не „долива уље на ватру“ тамо где већ гори. Да не шаље оружје у жаришта потенцијалних или разбукталих ратних сукоба.

Кад се радило о Украјини, постојао је и јак додатни разлог немачке историјске кривице и одговорности због злочина почињених током Другог светског рата на простору Совјетског Савеза, с којим се, истина, није превише (јавно) баратало: да немачко оружје не би више смело да циља у руске главе.

[restrict]

Влада у Берлину спречила је, у том контексту, и испоруку девет хаубица продатих, или поклоњених Естонији, које је ова земља намеравала да уступи Украјини. Радило се о хаубицама из залиха угашене Немачке Демократске Републике (Источне Немачке), совјетске производње, каквим, иначе, располаже и украјинска војска. Реч је, војнички прецизније, о хаубици Д-30 калибра 122, која је тешка више од три тоне, има топовску цев дугачку готово пет метара и погађа циљеве на даљини од петнаест километара. У забрани Естонцима да тих девет хаубица испоруче Кијеву која је стигла из Берлина, позива се на документ под називом „Програм о крајњој употреби“ по коме се купцима немачког оружја забрањује препродаја без немачке сагласности. Од већ споменуте суботе и блокиране хаубице су могле да крену на украјинско ратиште.

Радикални заокрет и прекретница у немачком држању, учињена у пакленом медијском и политичком усијању, поводом руског ратног похода на Украјину, обрадоваће наравно западне партнере. А посебно канцеларове коалиционе партнере Зелене: еколози и некадашњи пацифисти су такође вршили снажан притисак да дође до преокрета. Олаф Шолц га је, на свом твитер налогу, објаснио следећим речима: „Руски напад (на Украјину) означава прекретницу. Наша је дужност да дамо све од себе и подржимо Украјину у одбрани од Путинове инвазионе војске. Испоручујемо 1.000 комада противтенковског оружја и 500 ракета ’сингер’ нашим пријатељима у Украјини.“

 

ОДСЕЦАЊЕ СВИФТА Списак испорука Украјини је, иначе, далеко дужи од оног који спомиње канцелар. Јавни телевизијски сервис АРД је, позивајући се на званичне изворе, саопштио да је, између осталог, Холандији дата дозвола да Кијеву пошаље 400 ручних противтенковских ракета за једнократну употребу немачке производње. Немачка ће, уз то, преко пољске територије, послати Украјини и десет тона горива. Уступиће и четрнаест специјалних оклопних возила за „заштиту званичника“.

Мало компликованија ситуација је очигледно с реализацијом идеје да се Русија „одсече“ од Свифта, међународног платног система, изузетно важног за глобални (про)ток новчаних трансакција. Основан 1973, са седиштем у малом белгијском месту Ла Илп, овај систем опслужује једанаест хиљада финансијских институција и око две стотине држава. До сада је, колико је бар аутору овог текста познато, са овог платног система, у пакету санкција, скинут само Иран.

Иако према информацијама које стижу из Париза (Француска тренутно председава Европској унији), наводно, ниједна чланица европске фамилије више не блокира ту иницијативу, експерти у немачким министарствима се довијају како да реше „квадратуру круга“ – да смисле „циљно и функционално“ решење које би жестоко погодило, у трговинској, иначе веома интензивној размени, руску страну, а колико год је то могуће, поштедело ону немачку.

Бумеранг увођења „досад најтежих санкција које је свет видео“ (Борељ) Русији је неизбежан. И најтеже ће, упркос потрази за мање болним решењима, погодити управо Немачку: ова земља ће, очигледно, бити највећа „колатерална жртва“ рата у Украјини. Најснажнија привреда Старог континента, наглашено извозно оријентисана, сеизмички реагује на сваки политички потрес у свету. Епицентар потреса, још непредвидивих размера и последица, сада је пред њеним прагом. И то у часу крајње неповољних околности, кад инфлација добија крила а енергетска драма се застрашујуће убрзава.

У тако драматичним околностима Немачка је била принуђена да принесе болну жртву јачању фронта отпора Русији: да званично блокира „Северни ток 2“. Берлин је дуго одолевао жестоким притисцима и претњама који су посебно оштро и несустало стизали из Вашингтона. Али и из суседних, балтичких земаља и Пољске. У овој земљи, с трагичним искуствима из времена Другог светског рата, још је пројекат „Северни ток 1“ (одавно у употреби) и споразум о његовој градњи између тадашњег немачког канцелара Герхарда Шредера и руског председника Владимира Путина упоређиван са злогласним пактом између Стаљина и Хитлера.

Усијана политичка атмосфера пратила је и градњу концем минуле године, уз много отпора и перипетија, завршеног „Северног тока 2“ у који је уложено више од десет милијарди евра. Под претњом америчких санкција, неколико специјализованих фирми било је принуђено да дигне руке од „посла деценије“.

Све америчке администрације, без обзира на њихове политичке боје, биле су изричито против овог пројекта и немачког учешћа у њему. Из политичких али и (превасходно) финансијских разлога: радије би да се немачки новац слива у касу Вашингтона (за скупљи течни гас) него у касу Москве.

Чинило се да су „ратне секире“ око „Северног тока 2“ закопане приликом опроштајне посете сада већ бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел тек устоличеном америчком председнику Бајдену. Примирје је имало своју цену: на притисак Беле куће званични Берлин се обавезао да пружи издашну финансијску помоћ Украјини, као надокнаду за осетни пад прихода од транзита руског гаса њеном територијом и застарелим гасоводом. Шолц је минулих дана говорио о две милијарде евра. Уз то је ишло инсистирање да Немачка пуштање „Северног тока 2“ услови руским гаранцијама да неће заврнути славине према Украјини и преко ње.

Нови немачки канцелар Олаф Шолц је рачунао с тим примирјем на „америчко-немачком“ енергетском фронту, све док није разарајуће експлодирало на руско-украјинском фронту. Маневарског простора очигледно није више било: „Северни ток 2“ је ушао као вероватно најважнија, и најтежа ставка у пакету ригорозних санкција Запада Русији. Џо Бајден је нескривено ликовао. Ускликнуо је да ће баснословно скуп, и важан пројекат сада „трунути као старо гвожђе на дну мора“.

 

ЕНЕРГЕТСКА МЕЂУЗАВИСНОСТ Вероватно преурањено ликовање. Не дижу се лако руке од подухвата који је немачкој привреди „животно важан“. Немачка је у овом тренутку, а тај тренутак ће према проценама експерата трајати најмање десет-петнаест година, веома зависна од руских енергената. Нешто мање кад је реч о нафти, енормно кад се ради о гасу: више од педесет процената њених потреба напаја руски гас.

Могућност да се та зависност осетније смањи, снабдевањем из других извора, у овом тренутку не постоји. Биће занимљиво видети како ће, у новим околностима, које их драматично удаљавају и отуђују, Берлин и Москва решити ову међузависност. И Русија, наиме, зависи од (енормних) прихода које остварује продајом енергената Немачкој. И не може их надоместити тако брзо на некој другој, па ни на (такође важној) кинеској страни.

Иако још по свом опсегу и последицама још непредвидљиве, цена санкција у економији је лако математички мерљива. И биће, неизбежно, висока и на једној и на другој страни. Цена у политици, у том контексту, тешко је мерљива. У немачком случају биће неспорно висока. Неколико мировних иницијатива које је покренуо Берлин, у време владавине Ангеле Меркел (кад је у њеном кабинету Олаф Шолц био вицеканцелар и министар финансија), „Минск 1“, „Минск 2“ и „Штајнмајерова формула“, везана такође за решавање унутрашње украјинске кризе с побуњеним, сепаратистичким областима на истоку, рат у Украјини је просто пребрисао.

Берлин за то, у хорском западном сагласју, оптужује искључиво Путина: агресијом на Украјину погажено је, кажу, међународно право. Истина. Не, међутим, и цела. Запад осионо реагује на сваког ко макар покуша да, правећи извесне паралеле, покаже да то што се сада догађа у несрећној, гурнутој и практично жртвованој Украјини није дошло ниоткуда.

То што се с предумишљајем олако „заборавља“ и игнорише чињеница да је међународно право практично „погинуло“ у Рачку, „капији“ за улазак у пакао НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године, могуће је објаснити тиме да починиоци злочина никад не воле да им се отварају ормани с костурима.

А то да се олако и недопустиво брзо заборавља и пренебрегава алармантни позив Русије да добије гаранције за сопствену и елементарну безбедност, има, међутим, друкчију „боју“ и намеру. Стратези у Вашингтону и НАТО централи су очигледно проценили да, кад је већ, због географије, не могу „давити“ „анакондом“ (један од сценарија „опкољавања“ територијално најпространије земље на свету), покушају да ударе на најосетљивија места на њеној западној страни. Одавно, и пре избијања рата у Украјини, у близини руских граница од Балтика до Црног мора није било толико страних (НАТО) трупа.

 

КУБА И УКРАЈИНА Нови немачки канцелар, социјалдемократа Олаф Шолц је очигледно намеравао да крене стазама своје страначке „иконе“, великог Вилија Бранта. Наговештавао је, наиме, стварање нове (његове) „источне политике“, која би овога пута укључивала веће разумевање и у нову политику према Русији. „Зрнце“ те оријентације и намере могло се видети, и препознати, у канцеларовој изјави пред прву званичну посету Путину (за коју се, откривају немачки медији, посебно припремао, консултујући „кремљологе“ и посебно Меркелову) да „нема европске безбедности без Русије“. Још једна изгубљена немачка политичка шанса.

Немилосрдна игра с Украјином, њеним увлачењем у „западну“ (америчку) сферу и „дражење“ „отвореним вратима“ НАТО-а довели су до фаталних последица по украјински народ, који заиста заслужује изразе нашег најдубљег саосећања, иако му то у трагедији коју доживљава ништа не значи.

Сећамо се узалудних и видовитих опомена мудрог и почившег Хелмута Шмита, некадашњег (западно)немачког канцелара, у предвечерје, и време, фамозног „Мајдана“, упућених западним лидерима: Не играјте се с ватром стављајући Украјину пред немогућ избор: с нама (Западом) или против нас (с Русима). Нису га послушали.

Упорно се на Западу, медијски и политички, искључивало и потискивало поређење Украјине 2022. с Кубом 1962. То јесу различита времена, али исте намере и – страхови. Када је сазнао за совјетске ракете на кубанском тлу, практично пред сопственим прозором, тадашњи амерички председник Џон Кенеди реаговао је успаничено и – веома робусно: херметички је, са преко две стотине ратних лађа, блокирао Кубу и запретио Москви атомском бомбом!

Највећа послератна драма, која је данима држала свет „без даха“, окончана је разумно: Совјетски Савез је повукао ракете с Кубе, али и Сједињене Америчке Државе су то учиниле са својим ракетама у Турској. Вашингтон и Москва су у том часу разумели страхове једних и других за сопствену безбедност. Такво разумевање до сада, и за сада, за реалне руске страхове (Путин: ракетама из Кијева до Москве треба само пет минута) за сопствену безбедност није постојало у Вашингтону (главна адреса) и НАТО централи. И дошло је до украјинске катастрофе, с последицама, можда, планетарних размера.

Стара истина да се сваки рат завршава обавезно миром (само је питање којом ценом) укључује неизоставно и овај украјински рат. И непосредан дијалог, после оружја, Москве и Кијева. Он је, међутим, иако звучи горко цинично, убеђени смо, само „окидач“ за коначне преговоре о новој, како се то фигуративно каже, „архитектури безбедности“ у Европи. Или, чак, амбициозније и далекосежније: новом светском поретку.

У оптицају су, како то обично у оваквим приликама и бива, различити сценарији. Они се, ипак, суштински своде на две (опречне) варијанте: Јалту 2 или Хелсинки 2. Иако, наравно, далеко пожељнија, ова друга се, у садашњим околностима, чини мање извесном и реалном: добри дух Хелсинкија (асоцијација на Хелсиншку повељу потписану, после двогодишњих преговора, 1975. у хелсиншкој дворани „Финландија“) требало је да гарантује неповредивост државних граница и решавање спорова искључиво дипломатским средствима.

Јалта је симбол недодирљивих интересних сфера (асоцијација на самит Рузвелта, Черчила и Стаљина у кримској – историјска иронија из садашње перспективе – Јалти) које су успостављене после Другог светског рата и челично запечаћене у време Хладног рата. Чежња великих, и њихова стратешка потреба, с наглашеним безбедносним интересом, није јењавала ни после његовог гашења. Падом Берлинског зида победници Хладног рата, Сједињене Америчке Државе кренуле су тријумфалистички у ширење сопствене сфере. Непосредно или уз НАТО помоћ. Све до руских врата.

Москва сада тражи, и хоће, сопствено безбедно двориште. То се, очигледно, више не може игнорисати. Не без последица. Украјина је у томе речит и трагичан пример. И један охрабрујући знак на крају: украјински председник Зеленски саопштио је у недељу увече да ће, ипак, доћи до директних преговора с Русијом, на украјинско-белоруској граници. Без посебних условљавања. Закаснело али охрабрујуће. До изласка новог броја „Печата“ знаће се много више о дијалогу блиских, у међувремену отуђених суседа и браће него што се знало у време настанка овог текста.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *