НАТО АГЕНТИ И РУСОФОБИ

Деценијама уназад Србијом дефилују и делују експоненти и промотори прозападних и НАТО циљева. С кулминацијом украјинских догађаја они су се отворено утопили у једногласну и једноумну антируску какофонију, дајући до знања да ништа другачији однос немају ни према Србији

Није згорег чешће се враћати Орвелу и његовим алегоријама, нарочито у тренуцима великих догађаја када на површину избијају дотад сузбијани и прикривени мржња и анимозитети, показујући сву беду и право лице оних који су продали душу ђаволу. И украјинска драма и сукоб су скинули све маске и у парампарчард разбили сва досадашња уверења и вредности на којима су свет и Европа бар декларативно постојали, потврђујући пророчку мисао да ће „нови фашизам доћи као облик борбе против фашизма“. Зар то не потврђују и драконске, скоро геноцидне санкције Запада према Русији у којима чак ни мачке нису остале поштеђене. Шикана која се испољава чак и у сферама спорта и уметности слути да би они који су целу ствар закували и птицама забранили да долећу из Русије, кад би могли.

Иако је занемаривање међународног права, боље рећи бесправље, одавно својствено Западу и пре свега Американцима, што смо ми осетили током НАТО агресије и бомбардовања Србије, а сада осећамо на Косову и Метохији, ти исти су се поводом Украјине наједном сетили „међународног права“ и „територијалног интегритета“. И ту се може призвати неизбежно подсећање на већ поменутог Орвела и његову алегоријску констатацију да су „све животиње једнаке, али да су неке животиње једнакије од других“.

[restrict]

КОМПРАДОРСКА СРБИЈА И Србија има њихове следбенике у виду савремених петоколонаша и компрадора чије деловање је, за разлику од шпијуна који раде тајно и нелегално, излажући се опасности да буду откривени и ухапшени, јавно и без икаквих законских и других последица, ако у њих не рачунамо презир и моралну осуду.

Слика и прилика таквог понашања је председник Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак, чија су уста пуна антифашизма који би он заступао не бирајући средства, због чега је за многе управо оличење онога против чега се наводно бори. И сада је дрско и пргаво, као што често чини, постављајући украјинску заставу на зграду ЛСВ у Новом Саду и тако се сврставајући на страну бандероваца и нациста у Украјини, изјавио да је слово З (латинично Z) којим руска војска означава своја војна возила „фашистичка свастика 21. века“.

Сведоци смо бруталне НАТО пропаганде, исте оне коју смо и сами доживели током последње деценије 20. века, данас персонификоване у покличу „слава Украјини“ којег се не либе многи аутошовинисти у нашим медијима и ван њих, попут новинара „Ал Џазире“ Томислава Марковића, који се прославио чланком „Смрт фашизму, слава Украјини“, (не)превиђајући да је „слава Украјини“ био поклич и лозинка украјинских националиста (бандероваца) под којим су током Другог светског рата извршили геноцид над Пољацима, Јеврејима и Русима у Украјини.

Дневни лист „Данас“ истиче наслов „Крваве руке Владимира Путина“, с натукницом да „постоје реалне шансе да Путин постане осуђени ратни злочинац“. А директор медијске компаније „Нова.рс“ Веселин Симоновић, некадашњи уредник „Блица“ и главни актер чистке старих „ниноваца“ и „убијања“ приватизованог НИН-а, својим уредницима предлаже да најважније кандидате на свим изборним нивоима (у Србији) питају да ли подржавају територијални интегритет Украјине – као тест питање „за кога гласати“.

Скоро да смо се навикли на аутошовинистичке испаде, ако не и шовинистичке (с обзиром на њихово порекло) вајних медијских перјаница Динка Глухоњића, његовог новосадског колеге Недима Сејдиновића, Слободана Георгиева, Теофила Панчића, историчара Латинке Перовић, Николе Самарџића, Миливоја Бешлина и Дубравке Стојановић, филмаџија и писаца, попут Горана Марковић и Светислава Басаре, чији идоли су писци Мирко Ковач и Бора Ћосић (самозвани апатрид али корисник српске националне пензије). Све до низа невладиних организација – Хелсиншког одбора, Фонда за хуманитарно право, Жена у црном и других, чије деловање је нескривено прозападно, атлантистичко, у складу с уверењима и деловањем оних који их и финансирају.

 

ЗАПАДНА МАТРИЦА Социолог Слободан Антонић, иначе истрајни демистификатор овог квислиншког серкла, каже да су компрадори у Србији одавно преузели западну матрицу „демонизовања Русије и хитлеризације Путина“, док су нам својевремено уши пробијали „прихватањем реалности на терену“, и да смо „Косово добили ратом, па онда и изгубили ратом“ и шта сад ту има да се позивамо на „међународно право“ и „територијални интегритет“. Ту се посебно истакла професорка на ФДУ и драмска списатељица Биљана Србљановић „луцидним“ закључком, о питању неуважавања граница Србије од Запада, да је то „по принципу победника. Ко је јачи. То је међународно право одувек“. Али када то чине Руси, онда међународно право није резервисано само за мале и нејаке.

Идеолошки пут ове „хуманисткиње и пацифисткиње“ је добро познат. Од младе и запаљиве националисткиње, преко горљиве либералке западног, евроатлантског профила, до мирног приземљења у народњачком крилу, као члана Савета за креативне индустрије под вођством премијерке Ане Брнабић. У међувремену била је у браку с Габријелом Келером, француским амбасадором у Београду и замеником шефа Косовске верификационе комисије ОЕБС-а злогласног Вилијема Вокера. Он ће се од Вокера нешто дистанцирати тек двадесет година касније, у својој књизи о Косову, мада се нико не сећа да се тако понашао 1998/99. године, као његов заменик. Због тога овог блазираног бонвивана бије глас специјалног дипломате, боље рећи ноторне шпијунчине.

Ту би фројдовски аналитичари имали шта да кажу, поприлично се ослањајући на Орвелове алегорије. Мада тешко, јер и међи њима има оних који свој стручни ауторитет нештедимице троше у предизборној кампањи агитујући (преко фејсбука) за кандидате НАТО провенијенције, како многи виде председничког кандидата Здравка Поноша и Маринику Тепић, прву на листи опозиционе Уједињене Србије.

У Београду се чак налази и седиште НАТО лобистичке организације под називом Атлантски савет Србије. Основана је 2001. непосредно после петооктобарских промена и доласка ДОС-а на власт, а оснивач јој је и већ двадесет година председник Владан Живуловић. Иако у последње време пажљиво иступа у јавности, како на себе не би скренула пажњу, ова организација ће остати упамћена по нападима и критици Србије због куповине руског и кинеског наоружања.

И Центар за евроатлантске студије Јелене Милић се примирио, што није својствено овој вербално веома агресивној особи, која је наједном постала благоглагољива према председнику Вучићу.

Али стасавају нови НАТО пропагандисти.

Није реткост да се отворена НАТО агитација и навијање заодену у неку форму стручног, скоро научног промишљања, све се кријући иза звучне титуле назовианалитичара иза којег стоји још звучнији назив тобож научне институције.

У поплави којекаквих безбедносних института посебно се истиче Институт за националну и међународну безбедност и његов истоимени двојац, два Дарка, Трифуновић и Обрадовић: скоро свакодневно их можемо видети како разглабају актуелне теме, испољавајући посебну пизму према Русима а штедро хвалећи НАТО и његове западне вредности. Ако се мало завири у састав ове институције тако звучног имена, видећемо да с њом сарађује доста странаца, међу којима падају у очи амерички официри и амерички експерти за безбедност, шпијунажу и тероризам. Има ту и сарадника из многих других земаља Европе и света, само нема ниједног из Русије, што доста говори о усмерењу и опредељености овог института.

Трифуновић воли да се позива на звучна имена из света, нарочито преко Атлантика, као што је ових дана поменуо Јануша Бугајског, предавача студија Југоисточне Европе при Центру за стратешке и међународне студије (CSIS) у Вашингтону, осведоченог русофоба и великог критичара српске политике на КиМ и у БиХ. Чинио је то и пре са, рецимо, угледним израелско-америчким аналитичарем Јозефом Боданским, али према писању неких медија овај амерички експерт се, због злоупотреба и манипулација свог имена, дистанцирао од Трифуновића.

Обрадовић ће пак остати упамћен по твиту да је „русофилство болест“, не нудећи за њу и ваљан лек, не пропуштајући прилику да нагласи како је пут у ЕУ и НАТО у ствари један пут.

И директор овог фамозног института Трифуновић и колега му Обрадовић у ТВ наступима су, због својих несувислих и прилично глупавих теза и закључака, често изложени подсмеху, ако не и спрдњи, мада остаје упитаност толиког њиховог присуства. Ко им то и зашто широм отвара врата?

Сви горепоменути, од осведочених србофоба и русофоба, до нескривених поборника и обожавалаца Запада и његових вредности, управо исказаних у једногласним, језивим и скоро геноцидним санкцијама према Русији, спремни су да „пораде“ и на нашој интеграцији у оквире света који је руски председник Владимир Путин назвао „империјом лажи“.

[/restrict]