НАЧЕЛА ЗАПАДНЕ ПРОПАГАНДЕ У УКРАЈИНСКОМ СУКОБУ

Већ је примећено да је док је америчка амбасада у Србији промовисала спот о Милунки Савић која је опростила живот окупаторским војницима у Првом светском рату, схвативши да су и они „само људи“, паралелно трајала кампања западних медија која је приказивала наоружане украјинске жене-цивиле, спремне да пруже отпор Русима, који, наравно, нису „само људи“.

Пише: др Владимир Коларић

 

Поред дехуманизације Руса, овакво представљање жена требало је да сугерише одлучно непријатељство украјинског народа према Русији и имплицира очекивану и неупитну суровост руске војске у тада тек само најављиваном сукобу, као и подразумевајућу апсолутну нелегитимност руске интервенције.

Кампања је наставила да се развија у смеру готово перверзне хероизације жена, у униформама или без њих, често лепотица по западним стандардима, уз визуелни и вербални третман тих личности по узору на производе западне популарне културе. Касније се кренуло са хеороизацијом борбених јединица, које удлучно пружају отпор Русима жртвујући се, уз сасвим филмске реплике типа „јебите се“, као и храбрих цивила који не презају од жртве за свој народ. Онда се чак прешло на херозацију младих припадника ЛГБТ заједнице који добровољно ступају у борбене јединице како би се упротставили „анти-ЛГБТ настројеној“ Русији. Ово прати и изразита сексуализација такозваниј „јунака“ (и посебно „јунакиња“)отпора, па и самог председника Зеленског, који наводно лично ступа у борбу, уз афирматовне мимове о „величини“ његових „муда“.

Важна тачка пропаганде била је од раније већ патентирана идентификација Путина са Хитлером, која сугерише диктаторску, империјалну, освајачку и геноцидну, начелно нелегитимну природу његовог режима, поступака, циљева и намера. На Западу је идентификација руског председника са Стаљиним била мање раширена, због асоцијација које западњачкој публици не би биле аутоматски препознате, а руској би могле да делују чак и привлачно, због идентификације Стаљина са јачањем и суверенизацијом земље после револуционарног метежа. Оваква идентификација донекле је била присутна у Србији, на пример у тексту у ком Теофил Панчић Путина назива „хазјаином“, што је био један од Стаљинових надимака.

Руски медији су као неупитну чињеницу активирале читав низ класичних русофобних представа, о којима сам опширније писао у тексту МАЛА АНАТОМИЈА  РУСОФОБИЈЕ . Руска интервенција је представљена као апсолутно налегитимна и као апсолутни председан у међунродним односима, без подсећања на случајеве нелегитимности војних интервенција НАТО или преседана у вези са Косовом и Метохијом, који је неспорно представљао нарушавање права суверене и међународно признате државе. Подразумева се да није било ни говора о узроцима кризе, о томе да сукоб није почео сад него пре осам година, уз огромне и систематске злочине чињене од стране украјинских војних снага према сопственим грађанима руског идентитета и неспремности украјинских власти да поштовањем споразима из Минска дођу до мирног решења.

Сви руски, проруски или макар рационални аргументи од стране доминантних медија на Западу били су аутоматски одбацивани, уз негирање права на њихово изношење, те су медији масовно подржали цензуру и „искључивање“ не само информација и интерпретација него и људи који нису били спремни да усвоје доминантни западњачки наратив од догађајима у Украјини, тако што би осудили руску интервенцију и слично.

Циљ западњаких мејнстрим медија, који су овим потврдили да више немају ни минимум самосталности у раду и права на поштовање стандарда своје професије, била је стварање слике о апсолутној неприхватљивости руске интервенције, апсолутном непријатељству украјинског народа према Русији, апсолутном и глобалном отпору Русима, који легитимише сваку врсту репресије и криминализације оних који мисле другачије. Ова апсолутизација представе о сукобу у Украјини говори о изразито деструктивном, проконфликтном и ратнохушкачком односу западњачких центара моћи према овој кризи, који јавно демонстрира да је циљ Запада продубљивање конфликта и његово што трајније одржавање, чак и по престанку борбених дејстава. Ово је посебно настрано у контексту западњачког одрицања од спремности да се војно укључи у сукоб, цинично хушкајући Украјинце да што дуже пружају отпор. Што разоткрива и природу украјинске елите која је пристала да жртвује сопствени народ због интереса сила којима је Украјина потребна не као слободна и уређена земља него као оружје против Русије и потенцијално других конкурената у ширем региону Блиског истока и Централне Азије.

У медијској стратегији Запада посебно су занимљива два момента: она је очигледно усмерена готово искључиво према западњачкој публици и она се до сада најесплицитније одриче сваког покушаја да макар и симулира објективност и истинитост. Усмереност ка западњачкој публици служи легитимизацији поступака сопствених влада према Русији, али мислим да су овде битнији интереси који се тичу контроле и препрограмирања сопственог становништва, као још један степен у његовом (пожељно је добровољном) одрицању од норми и стандарда који су до сада макар декларативно служули као основе за легитимизацију западњачких политичичких поредака. Русија се овде, у најбољој русофобној традицији, представља као негативно огледало самог Запада, као носилац вредности које и сам Запад мора да превлада, а које се обично сматрају традиционалним. Злочиначко лице Русије представљно у медијима, западном посматрачу треба да сугерише зликовачку природу традиционалних идејно-вредносних система, међу којима самосталност, независност и сувереност народа, као и слобода и аутономија личности, нису на последњем месту.

Други моменат, потпуно и отворено одбацивање критеријума истинитости, објективност и проверљивости можда има посебно важан и глобални значај, до крајности довођену идејуо пост-истини, која не само да пренабрегава и пориче, него се и отворено изругује свакој идеји о могућности постојања проверљиве, чињенично утврдљиве истине, а самик тим и стварности као такве. Човек се понекад чуди, како је могуће да толико много информација са украјинског фронта морају да буду лажне, јер мртвих и повређених свакако има, свакако има и оних који су храбро умрли са украјинске стране, и због чега мора да се користи толико лажног материјала, толико слика из филмова или покупљених којекуда по интернету, а који би требало да представљају истините људе и догађаје, тим пре што је то данас лако проверљиво и што се и проверава и разобличава, изазивајући подсмех према самој западној пропаганди и њеним носиоцима. Ово личи на тренинг чији је циљ потпуна десензитвизација западњачке публике према медијски посредованој истини, овладавање тоталног сиимулакрума који се више не труди ни око елементарне уверљивости, раскидање сваке везе између медијске представе, стварности и људске свести.

Када се заврши овај рат, а завршиће се пре или касније, овако или онако, шанса слободних држава, народа, појединаца и група биће у томе да искористе слабости које је империјални Запад испољио у овој кризи, а које се пре свега тичу потпуне равнодушности према појму и пракси истине и тиме јасно указане намере ка потпуном прекодирању човека и измени људске природе, ионако већ сугерисане у основи еугеничком идејом оних који стоје уза оснивача Светског економског форума Клауса Шваба о „четвртој технолошкој револуцији“. Шанса је у идејној и делатној одбрани људске природе и људских друшатва од стране оних који су намерили не само да их битно измене него да их суштински укину, претварајући их у мравињак, механизам и симулакрум. Западњачке елите носе огромну историјску одговност због тога што су допустиле да њихова друштвава и државе крену оваквим (само)десктруктивним путем, а одговорност елита осталих делова света, уз сарадњу „здравих снага“ са Запада, биће у изградњи једног другачијег, слободнијег и праведнијег света, алтернатива чему може бити једно тотално уништење које ће више него било какво глобално загревање довести у питање опстанак човечанста и саме планете.

До тада треба преживети, а да би се преживело мора се на себе преузети терет борбе. А има ли лепшег, светлијег и пунијег живота од борбе за истину?