МЕДВЕД, БЕСНИ ПСИ И АМЕРИЧКА СПОЉНА ПОЛИТИКА

ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА

Пред Западом је сад Русија. Сама Русија све је мање везана, па су бесни пси све невољнији да учествују у игри

Најсликовитији приказ украјинске кризе било ми je оно поређење с временом Елизабете I (1533–1603) кад су се краљевски кругови забављали представама где бесни пси муче заробљеног медведа. „Медвед никоме није чинио зло, али су пси дресирани да изазивају заточену звер и терају је да узвраћа. Крв која липти из слуђених животиња одушевљавала је гледаоце“, пише Дајана Џонстон, подсећајући да је та „брутална пракса одавно забрањена као нехумана“, али да се њена политичка верзија „практикује сваки дан против читавих нација у гигантским међународним размерама. То се зове спољна политика Сједињених Држава. И постало је редовна пракса апсурдног међународног спортског клуба званог НАТО.“

ИСТИНА У ЧЕТИРИ РЕЧЕНИЦЕ А кад неко изађе из подивљале масе, све стаје у четири реченице: „Постоји консензус свих странака у Бундестагу да је то што ради Русија кршење међународног права. Међутим, ми се разликујемо у процени и гласности критике. Ми из АфД-а сматрамо да се неко за непридржавање правила може критиковати само ако се правила поштују. А ми смо део Запада који је аплаузом дочекао, или учествовао, односно који је издејствовао сецесију Косова од Србије и зато нам недостаје морална основа да за исто кршење критикујемо Русију.“ Петр Бистрон је спољнополитички портпарол АфД-а, Алтернативе за Немачку.

Наравно да је Истина у овом лажљивом свету као свећа у пустињској ноћи. „Ми знамо да они лажу, они знају да лажу, они знају да ми знамо да они лажу, али и даље лажу“, говорио је Солжењицин.

[restrict]

Навешћу овде и мишљење америчког правника – код нас није познат, али је „отворио очи“ водећој колумнисткињи Њујоркера Маши Гесен. Дакле, кад је крајем јануара Машина пријатељица Украјинка рекла „немогуће је замислити ваздушне нападе на Кијев“, Гесенова није могла да оћути: „Као што је било немогуће замислити ваздушне нападе на Београд! … Била сам у Београду када је прва бомба пала на град и незамисливо је постало стварност.“

Даље: „Ваздушни рат око Косова… предузет је без одобрења Савета безбедности УН. Владе и велики део медија приказивале су га као хуманитарну интервенцију. (Нисам једина која ту фразу слуша као оксиморон. Проверила сам са Лоренсом Дагласом, професором на Амхерст колеџу који је доста писао о праву и рату. ’Рат као хуманитарна интервенција’ је толико бизарна формулација да се може искористити за правдање сваке агресије, рекао је он.)“

И: међународно право војну акцију признаје 1) као самоодбрану или 2) ако је Савет безбедности УН одобри. „И даље ћете наћи значајан број правних научника који ће рећи: ’Требало би да признамо да међународно право није лудачка кошуља’, рекао ми је Даглас. ’Али ако је закон само препорука, онда није закон. Закони важе за њих, али не и за нас није начин на који функционише правни систем. Ваздушни рат на Косову учинио је да међународно право постане као фарса. И да се то односи само на слабе’.“

ФАРСА И МУЧНИНА Док сте једина сила баш вам се свиђа да правите фарсе. Што да не? Међутим, кад на сцену ступе нове светске силе – фарса се претвара у мучнину. А владајући наратив у отужну кукњаву. Тако се Борис Џонсон, сенка америчке моћи, прославио примећујући да је „једна од најфасцинантнијих ствари које Путин ради та блиска паралела између његових потеза и потеза Слободана Милошевића. Продају се потпуно исте глупости о ’мистичној’ унији Косова и Београда, Кијева и Москве, потпуно иста агресија и сетите се да је Слободан Милошевић преминуо на суђењу“.

Шарлатански губитак везе с реалношћу! Јесте се с Милошевићем могло као да је то елизабетанско време, али – пред Западом је сад Русија. Сама Русија све је мање везана, па су бесни пси све невољнији да учествују у игри. И њима је баш сумњиво да ће се Путину као Милошевићу судити на неком ad hoc инквизиторском суду!

Само по себи све је то, ако изађете из овог суманутог трена, бесловесно. Посебно кад се тако вришти на светску силу која улази / враћа се у улогу да одлучује како ће изгледати свет. Говорити тако је историјски инфериорно.

ДА ЈЕ ЗЕЛЕНСКИ КАСТРО Много је смисленије и геополитички сврсисходније, а и мање лицемерно – вратити се, рецимо, у 1962. То је година „највеће кризе модерног доба“ кад је СССР, читај Русија, распоредио ракете на Куби, на 90 километара од америчке обале. Као велика сила, Америка то није могла дозволити. По цену нуклеарног сукоба. Председник Џон Кенеди тражи да се пројектили уклоне, или…

Фидел Кастро, као лидер светског формата, „затражио је од својих совјетских пријатеља да уклоне пројектиле“. Јер пријатељи јесу пријатељи, али Кубанци су први изложени ужасној смрти. И – кубанска криза се смирила. Сматра се да се Кенеди „обавезао да неће рушити Кастра на незаконит начин“. Пошто је 35. амерички председник убијен следеће 1963, Американци су се тог обећања држали као и оног које су дали Горбачову тридесет година касније.

Али један је Кастро. Фидел је умео да се чува и није кукао јер је знао да Америка ни своје „савезнике“ не третира као партнере него као муницију. Мртви-живи, свеједно. У оба случаја могу послужити. Зато је сва ова бука око Украјине фарса.  

Јер баш је цинично да се на међународно право позива Америка која за оружје и насиље троши више од комбинованих војних буџета Кине, Русије, Уједињеног Краљевства, Јапана, Француске, Саудијске Арабије, Индије, Немачке, Италије и Бразила. Која одржава 800 војних база и трупа стационираних у 160 земаља. Која је преко 33 пута од 1945. бомбардовала слабије, а само два пута је имала одобрење УН. И која терорише и „пријатеље“ и непријатеље. Не помишљајући да то не може бити пријатно, чак и кад се гута упаковано као „демократија и људска права“.

РУСИ ПРЕД СТРАШИЛОМ САНКЦИЈА За овакве понуде „добре праксе“ и Ганди је рекао: „Тамо где се мора бирати између кукавичлука и насиља, ја сам за насиље.“ А кад велики народ крене, ту су претње „санкцијама које никад нису виђене“ труле крпе. Људско друштво је много захтевнија заједница од идеје да се пребаци 1,9 долара дневно по становнику (до 2015. било је 1,25 долара), а што је озваничени излазак из најгорег сиромаштва. Људском бићу је иманентна Слободе. А без побуне не би било човечанства.

Пошто је Путину и Русима – „свим слојевима руског друштва“ (Солжењицин) – од НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. постало јасно да су „пријатељи са Запада“ спремни да их уморе и глађу ако треба, онда је нормално да се „Русија спрема да се суочи са проширеним санкцијама од анексије Крима 2014. Накупила је девизне резерве од 630 милијарди долара, што је повећање од 75 одсто у односу на 2015. Сада има четврте највеће девизне резерве у свету, иако је 11. економија“. Џејмс Форсајт у лондонском Спектејтору подсећа да је у намери „да ојача отпорност Москве на западни економски притисак, Путин државну потрошњу држао под контролом“. Западна драма, напротив, долази из невиђеног одсуства држања потрошње под контролом.

Моменат да решава највећи проблем – у Украјини – долази: кад цене енергије расту. Адам Туз, економски историчар, израчунао је да Русија уравнотежује буџет кад је нафта 44 долара за барел – а сад је преко 100. Тако да санкције постају све малигније – и за доносиоце.

Наравно, то не значи да последице неће бити – значајне. И дуготрајне. Али то није упоредиво са страдањем малих земаља. Ово је тектонски поремећај који носи обострано страдање и промене које искључују могућност враћања на односе које познајемо.

Западом се шири запаљива атмосфера инфлације. У Британији и Немачкој је највиша у последњих 30 година. У САД у 39 година. „Највећи покретач инфлације су цене енергената.“ На пример, у Британији су цене бензина више за 22, гаса за 28, а струје за 19 одсто. И неће се зауставити „јер ће се горња граница цене енергије повећати за 54 одсто у априлу“ (Спектејтор).

Пошто се санкције уводе да би се сиромашили Руси, нападно се ћути о реалној опасности бумеранг ефекта. Па би кад бука и бес утихну, „Путин могао показати да Запад нема снагу воље да дуго држи строге санкције“ и објавити – и њиховом и свом народу да има недорасле противнике.

ЗНАЧАЈ КИНЕСКИХ ЛЕЂА И – Руси не само да нису мали као Србија него уопште нису сами. Њихов главни савезник се не разбацује речима без покрића, али је најреспектабилнија сила у данашњем свету. И како је питао Патрик Бјукенен, „да ли Путинова Русија и Сијева Кина, користећи географску предност, прете војним акцијама како би заједнички тестирале решеност Бајденове администрације?“

И ту нема неких дилема. Још је „Џон Ф. Кенеди 1960. отписао острва Кинмон и Матсу у Тајванском мореузу као неодбрањива и као острва која нису вредна рата са Маовом Кином“. А Сијева Кина има много мање разлога да трпи ослабљену Америку и објашњења благоглагољивог Ентонија Блинкена.

Си Ђинпинг је, док се Запад гушио у пени антируског арлаукања, подржао решење „суштине самог украјинског питања“. И с Путином се заложио да се с Кијевом „путем преговора формира уравнотежен, ефикасан и одржив механизам европске безбедности“. 

Кад се неки озбиљни аналитичари ускоро врате на манифестну објаву „новог поретка“ у свету са самита Сија и Путина пред почетак зимске олимпијаде у Пекингу, констатоваће да се у свему овом прати неки ред. И да је то тек део процеса који се у најширем дефинише као Ex oriente lux – што Оксфордов речник објашњава као „веровање да се већа мудрост и дубља духовност могу наћи у источним религијама него на материјалистичком Западу“.

 Случај Украјине је незгодан и за Запад, јер ће сугерисати начине – како се могу решити отворени проблеми са Западом. А полазника за тај курс има од Ирана до Аргентине, од Северне Кореје до Турске и Египта.

ПОТОНУЋЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ Европска унија, с друге стране, понаша се као џепарош кога су ухватили док извлачи новчаник. Велики Билд брише са фотографија „Газпром“ с фудбалских дресова, Европска унија забрањује РТ и Спутњик, „политички коректни“ естрадни менаџер жури да избаци руске забављаче са Песме Евровизије, Брисел и Вашингтон блокирају рачуне Путину и Лаврову које ови немају, Немци шаљу оружје у „руке оних у Украјини који величају СС идеологију, или који су у Лавову установили Институт Јозефа Гебелса…“ Кад је неки полудели ум суспендовао чланство Русије у Савету Европе, Дмитриј Медведев је хладнокрвно поручио како се призива да се „закључају амбасаде“, али Русији дипломатски односи сигурно нису потребнији него Европи… „Још једна златна прилика за Бориса Џонсона и блесаву Лиз Трас да направе апсолутне будале од себе“, писао је духовити читалац тих вести. Списак је много шири од Бориса и Лиз…

Случај Украјине ће, после уједињења у буци и бесу, раштимовати Европску унију на свим тачкама – од пословних интереса до културних вредности. Јер овако безглаво реаговање приличи само губитнику. Моћнику којег је појело време. Аутсајдеру којег инспирише очајање. Што лепо илуструје онај конзумент ТВ вести у Португалији који је испред свог кафића белом кредом исписао: Russos fora de servicio! Престрашена руља плеше у такту лудила: некад је било забрањено за Јевреје и псе, или Србе, Јевреје, Цигане и псе… Али идемо даље.

Сад се показује да је бесмислено веровати да „они знају шта раде“. Јер сад се тачно види оно Андрићево да „кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха“. И зато све око нас мора бити лаж. Па и крунски аргумент Запада да свака земља има право да изабере да ли ће бити члан НАТО-а или не.

„Уговор о НАТО-у наводи да је приступање само по позиву. Дакле, не постоји право ниједне нације да слободно бира улазак у НАТО. То контролише НАТО, заправо Сједињене Државе“, подсетио је угледни адвокат Кристофер Блек из Торонта. „Ова контрадикција у пропаганди се никада не разрешава. Не одговарају зашто је захтев Русије за придруживање одбијен, од свих нација. Али значење тог одбијања било је јасно у то време, а јасно је и сада.“

Од Украјине се очекивало да буде бесни пас који ће насртати на медведа. И стално су је убеђивали да је медвед и даље везан.          

[/restrict]