Куда идеш Европо? – Велика анализа Љубише Маленице (први део)

Захваљујући тренутном сукобу у Украјини пред очима свјетске јавности су у веома кратком времену попадале све маске такозваних „западних вриједности“. Само о русофобији која је, такорећи преко ноћи, избила на површину свакодневног живота широм Запада може се написати читав засебан текст. За сада је довољно уочити брзину којом се шовинизам према Русима почео испољавати у западним земљама.

За Печат из Српског Сарајева пише: мр Љубиша Маленица

 

Увежбана русофобија

Чини се као да је русофобија увјежбавана годинама, но ако читавога живота слушате како сте ви „изузетни“ то, по самој логици аргумента, повлачи закључак да су остали мање вриједни од вас, само просјечни, те не треба изненађивати испољавање мржње према „просјечнима“ који су се усудили довести у питање „изузетни“ поредак. Пропагандна кампања демонизације Русије и Путина, која је још увијек у току, покушава да увјери свјетску и домаћу јавност у руску изолованост.

Сасвим довољно је погледати мапу држава које су Руској Федерацији увеле санкције па да се наратив о изолованости распадне.[1][2] С друге стране, посматрајући које су земље увеле санкције Москви јасно се уочава да је у питању колективни Запад и његови сателити. Рат у Украјини, нажалост, нема никакве везе са Украјином. Ово је посредни рат Сједињених Држава против Русије и представља само завршну фазу једнога дугог процеса започетог још у тренутку нестанка Совјетског Савеза.

У току Хладнога рата, Европа је из више разумљивих разлога била схватана као неминовно и најважније бојиште између НАТО савеза и Варшавског пакта. Над њом је константно висио мач могућег нуклеарног уништења. Након пада Берлинског зида и Европу је обузео Фукујамин злодух краја историје. Униполарни моменат Сједињених Држава је захватио и западноевропске земље које су вјеровале да су такође заслужне за нестанак комунистичког блока. Коначно, велики рат у којем није испаљен нити један хитац, био је готов.

Москва је поражена, а затим понижена и одбачена. Исте ове европске земље, које би по логици ствари морале бити најзабринутије за повећање несигурности на европском тлу, апатично су гледале како Вашингтон раставља сигурносну архитектуру постављену за вријеме Хладнога рата.

Споменута сигурносна архитектура је развијена и постављена с циљем стварања што више препрека на путу брзе ескалације ка нуклеарном сукоб између тадашње двије нуклеарне суперсиле, Совјетског Савеза и САД-а.

 

Ширење НАТО на исток – почетак проблема

Европске земље су имале највише користи од ових споразума и требало би да су најзаинтересованије за њихово одржавање. Ово распакивање сигурносних договора је започело за вријеме Бушове администрације када је тадашњи амерички предсједник 2002. године најавио излазак Вашингтона из Споразума о антибалистичким ракетама којим се ограничавао број одбрамбених система које је свака од двије суперсиле могла да распореди на својој територији.[3] Сљедећи корак је било иступање Сједињених Држава из Споразума о нуклеарним снагама средњега домета 2019.[4] да би се Вашингтон, такође за вријеме Трамповог мандата, 2020. повукао из Споразума о отвореном небу[5] којим се земљама потписницама дозвољавало узајамно и отворено надгледање с циљем смањивања могућих војних тензија. Сваки од ових потеза додатно је заоштрио односе између Русије и Запада те јасно ставио до знања да колективни Запад није био заинтересован за преговарање на равноправној основи.

Док се све ово дешавало, Европа није ништа урадила. Стварни отпор ширењу НАТО савеза није пружила нити једна већа европска земља. Таквог отпора ја сигурно било од стране појединаца, но на степену званичне политике све европске престонице од значаја су беспоговорно пратиле Вашингтон у даљем гурању позиција алијансе на исток, према руским границама. Распад сигурносних механизама из периода Хладнога рата је пропраћен са мало пажње.

Чак и сада када је рат захватио Украјину а близу два милиона избјеглица[6] из исте стигло у Европу, европске вође су једва смогле снаге да се одупру америчким притисцима по питању престанка увоза руског гаса и нафте.[7]Ова два енергента су од кључног значаја за Европску Унију која 25% нафте и 40% гаса набавља од Москве.[8] Уводити санкције Руској Федерацији која би могла да узврати реципрочним мјерама значило би катастрофу за европске земље. Претходне јесени, много раније него ли је започела руска војна операција у Украјини, представници њемачке индустрије су упозоравали политичку елиту на негативне посљедице које ће високе цјене енергената имати на њихове операције.[9]

Само у Њемачкој, природни гас задовољава 50% енергетских потреба у хемијској и фармацеутској индустрији.[10] Свака од европских земаља је зависна од руских енергената. Неке државе су у потпуности зависне од руског гаса. С обзиром на количине у питању, и цјене, све изјаве о некаквој замјени руске нафте и гаса другим изворима у кратком временском року се не могу схватити озбиљно. Чак је и њемачки министар вањских послова, Аналена Бербок, у изјави за њемачки Билт истакла да „ми трећину наше нафте увозимо из Русије. Ако би увоз зауставили одмах, сутрадан би читава Њемачка стала.“[11]

 

Енергетска зависност Европе

Хтјела то или не, Европа је енергетским спонама везана уз Русију јер само Москва може осигурати неопходне количине енергије да се европска индустријска основа одржи, уз довољно приступачне цјене. Наравно, такво стање је било све до почетка сукоба у Украјини, након чега су и нафта и гас достигли рекордне и историјске цјене. Чак и суочена са овом неупитном стварношћу европска политичка елита се није устезала увести санкције Москви нити наоружавати украјинске снаге и нацисте савременим против-тенковским оружијима. Тек када је сам опстанак европске индустријске базе постао упитан због намјера Вашингтона да у потпуности престане увозити руске енергенте, европске престонице су одлучиле да се успротиве.[12]

Када се сукоб у Украјини сагледа из перспективе дипломатских и политичких активности, Европска Унија се рјетко појављује. Нешто су примјетнији шефови држава као што су Француска и Њемачка, но и то је спорадично и махом импотентно дјеловање на које се обраћа површна пажња. Операција у Украјини је оголила чињенично стање. Довољно је погледати главне актере драме, Сједињене Државе и Русија. Чак се и Кина активније бави питањем Украјине као суверен политички актер него ли државе ЕУ које су замало у потпуности засјењене дјеловањем Сједињених Држава.

Three Books on the History and Nature of Russophobia Help Explain Russiagate | by Koen Swinkels | Medium

Поред овога понижавајућег политичког положаја, који је далеко од недавних навода француских и њемачких политичара о потреби самосталнијег дјеловања на свјетској сцени, озбиљнија је нова појава злих духова из не тако далеке прошлости. Степен русофобије који се могао уочити у оквиру свих западних земаља непосредно након почетка руске акције упућује на чињеницу да је мржња према руском народу покривена танким слојем вјештачке цивилизованости. Руским спортистима се забрањује учешће на такмичењима, угоститељски објекти у власништву Руса се вандализују, руске дипломатске мисије бивају изложене ограниченим нападима, велика дјела руских класика музике и књижевности бивају одбачена и уклоњена, руски производи се бацају те се чак и руским мачкама забрањује учешће на изложбама. На сваки начин се покушава казнити и, у складу са популарном западном културом „отказивања“, одбацити све што је руско.

За Сједињене Државе, са њиховим страхом од Совјетског Савеза из педестих година прошлога вијека и Мекартијевим ловом на вјештице, русофобија је до одређене мјере разумљива. Још за вријеме Трамповог мандата, Џејмс Клепер, бивши директор Националне обавјештајне службе, је у јавности излазио са шовинистичким тврдњама да су Руси „замало генетски условљени да копирају, да се инфлитрирају и стичу наклоност“.[13] Ако прихватимо као логично образложење да је америчка позиција настала на основу историјски околности, намеће се питање зашто се идентичне ситуације понављају и унутар већине европских држава које су у додиру са Русијом много дуже од Вашингтона. Зашто нације и елите датих држава својевољно учествују у демонизацији Русије ако су већ силом политичких прилика приморане на економске санкције Москви?

Једно од могућих образложења јесте американизација Западне Европе, а са њом, и трансплантација идеологије „изузетности“. Наравно, земље европског Запада никада неће бити „изузетне“ као Сједињене Државе но опонашање стила живота те политичка, војна и економска сарадња пружа им осјећај супериорности у односу према другима који не спадају у исти престижни клуб. Овај осјећај супериорности служи као параван којим се сакрива нестанак и одумирање сопствене културне и националне посебности те, у складу са тим, и стварне суверености у вањској и унутрашњој политици. Можда је зато и француски предсједник Емануел Макрон у једном наврату истакао да „Француска нема своју културу“.[14][15]

Оно што садашњу потчињеност Европе погоршава је чињеница да тренутна америчка елита служи као предмет подсмијеха како ван Сједињених Држава тако и унутар њих. Свима нам је већ сада позната фраза „Идемо Брендоне“ (Let’s go Brendon) и знамо каква се заправо врста поруке њеним кориштењем шаље. Нити државни секретар Блинкен нити потпредсједник Камала Харис нису у нешто завиднијем положају.

 

Амерички деклинизам и декаденција

Један он најпознатијих америчких новинара садашњице, засигурно један од најгледанијих, Такер Карлсон редовно користи своју емисију на Фокс Њузу како би документовао и критиковао, на хумористичан начин, сву неспособност америчког политичкогслоја тренутно на власти. Без обзира да ли Џозеф Бајден био само нечија марионета или пак дјелимично самосталан актер, његово понашање је у најмању руку понижење за Сједињене Америчке Државе. Човјек је очигледно неспособан да обавља функцију на којој се налази. Западни медији су након руске интервенције у Украјини данима пунили информациони простор питањима да ли је Владимир Путин суманут, неспособан, да ли је љут или емотивно нестабилан. Свака могућа замислива формулација питања „да ли је Путин луд“ је испробана, но у случају Бајдена ништа слично се није могло пронаћи, чак ни у траговима. То говори довољно о западним медијима.

Ukraine war news from March 11: G7 moves to end normal trade relations with Russia, Macron warns of 'massive further sanctions' | Financial Times

Бити подређен оваквој администрацији Америке осликава тужно стање Европске Уније и генерално гледано европских земаља, посебно оних на Западу. Чињеница да Србија те Босна и Херцеговина нису увеле санкције Русији нити забраниле летове само чини суморнијом политичку слику тренутне Европе. Шеф вањских послова Европске Уније Жозеф Борељ истиче да је Брисел досегао максимум могућих финансијских санкција против Русије,[16] све даље би почело озбиљно да штети самим Европљанима, који већ сада купују нафту и гас по историјски рекордним цјенама. Тек сада када се назире могућа руска одмазда у најосјетљивијим секторима европске економије и индустрије, Европа одлучује да се заустави. Небитни су животи Руса и Украјинаца у Украјини, демократија, суверенитет, људска права, све је то небитно, само не дирај у животни стандард и економску рачуницу. Док је на западу континента добро, све остало је неважно. Пуни круг назад на русофобију и чињеницу да тренутне европске елите никада на Русију нису ни гледале као на дио Европе, што је само по себи грешка, те да би исте дотичне елите биле спремне са задовољством радије санкционисати Москву у потпуности него ли је прихватити као равноправног саговорника, само да није те географске и економске повезаности.

Несумњиво у европским земљама постоје оне политичке снаге које много позитивније гледају на Русију. То је замало па карактеристика већине опозиционих партија како у Њемачкој тако и Француској, но и другдје. Мађарска, захваљујући Виктору Орбану, нити допушта пренос наоружања за кијевски режим преко своје територије нити учествује у даљем наоружавању Украјинаца. У већини словенских земаља, па чак и онима које су највише русофобне, као што је Пољска, постоје политичке снаге које, без симпатисања Руске Федерације, разумију да Русија постоји као дио Европе и да се то не може промјенити. Било каква сигурносна архитектура на тлу Европе, а посебно она на дужи рок, не може бити замишљена без конструктивног учешћа Москве. Несумњиво постоји Европа која је првенствено Европа па тек онда Запад, но као што смо свједоци већ више година, та национална и суверенистичка Европа је у константном сукобу, који губи, са глобалистичком и атлантистичком „Европом“ која има изузетно мало додирних тачака са оним што је у културном, традицијском и историјском смислу Европа.

Иста ова атлантистичка Европа сада нескривено шаље савремено наоружање украјинским трупама док Москви уводи санкције, надајући се њеном поразу и слабљењу. Ако претпоставимо најгори могући сценарио, а то је потпуни руски пораз, пад Владимира Путина те распад руске државе, посљедице тако трауматичног догађаја никако не би мимошиле Европу. С обзиром да Русија има 145 милиона становника, само евентуални избјеглички вал би представљао терет са којим се ЕУ не би могла носити, да не говоримо о другим аспектима. Већ сада Варшава и Краков упозоравају на немогућност прихвата додатних избјеглица, те захтјевају помоћ од Европске Уније и УН-а.[17]

-KРАЈ ПРВОГ ДЕЛА-

 

Референце: 

[1]https://www.borenius.ru/en/sanctions-map/

[3]https://carnegieendowment.org/2021/12/13/u.s.-exit-from-anti-ballistic-missile-treaty-has-fueled-new-arms-race-pub-85977

[4]https://www.armscontrol.org/act/2019-09/news/us-completes-inf-treaty-withdrawal

[5]https://www.armscontrol.org/act/2020-12/news/us-completes-open-skies-treaty-withdrawal

[6]https://www.dw.com/en/ukraine-number-of-refugees-reaches-2-million-un-says/a-61048556

[7]https://www.politico.eu/article/germany-rejects-calls-for-banning-russian-oil-and-gas/

[8]https://edition.cnn.com/2022/03/08/energy/gas-russia-europe/index.html#:~:text=The%20European%20Union%20depends%20on,President%20Vladimir%20Putin’s%20war%20effort.

[9]https://www.cleanenergywire.org/news/gas-price-hike-may-hit-german-economy-production-cuts-media-reports

[10]https://www.cleanenergywire.org/factsheets/energy-crunch-effects-households-and-businesses-and-governments-reaction

[11]https://www.rt.com/russia/551505-banning-russian-oil-will-grind/

[12]https://www.politico.eu/article/germany-putin-oil-gas/

[13]https://observer.com/2017/05/james-clapper-russia-xenophobia/

[14]http://europeanpost.co/macron-denies-the-existence-of-a-french-culture/

[15]https://www.lowyinstitute.org/the-interpreter/macron-and-uprooting-france

[16]https://www.tasnimnews.com/en/news/2022/03/10/2680003/eu-has-reached-limit-of-its-capabilities-to-impose-financial-sanctions-on-russia-borrell-says

[17]https://notesfrompoland.com/2022/03/11/we-cant-take-any-more-refugees-polish-cities-call-on-government-to-seek-eu-and-un-help/

Један коментар

  1. Nema sta da se pise to je u istoriji zaposano. Kad nekog nemozes da osvojis I posle svakog pokusaja dobijes po njusci. Naravno takav narod drzava postaje najveći neprijatelj. Rusija kao najveca država na svetu u oku je svima à posebno Amerima oni ne biraju sredstva da ponize Ruse omalozavaju ih kroz sport kulturu u svakom filmu Rus se prikazuje kao negativac u sportu se dopinguju samo Rusi . Na zapadu njihovi sportisti cisti su ko suza. To je prihvaceno kao za dobrim konjem velika se prasina dize. I nije to uzimalo zdravo za gotovo. Ali posle Ruske specijalne operacije na Ukrajinu shvatili su dokle je ta mržnja zahvatila maha. A I mi Srbi pocinjemo da zauzimoamo kod zapada sve vise tu negativnu ulogu. Uzmimo samo primer Novaka Djokovica na A.O sve se vidi I jasno je kao dan. Veliki Rusi nevaljaju jer im nemogu nista. A Srbi su mali Rusi jer tako mala zemlja sa prepuno talenata a posebno se izrazava u sportu. Sve je to zapadu dozvoljeno da oni osudjuju I da donose prresude.
    Kao sto su 99 god doneli presudu da bombarduju Jugoslaviju.bez odobrenja U. N I to ni manje ni više 19 zemalja
    Kao da smo bili najveći monstrumi. Ali oni se ne stade nicega I nemojte dazaboravite da su konolizovali ceo svet I ziveli su na tudjim bogastvima. Zato se ljuti na Ruse jer im jedino oni krvare njihove planove za taj globalisticki svet .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *