КРВАВА ФАРСА У ЕВРОПСКОМ ПОЗОРИШТУ

У ПЕРО У ВЕТАР

Свет је брз у просипању глупости, а спор у мудром закључивању. Мудраци, каквих је на Западу увек било, па их, ваљда, и данас има, тренутно су ућуткани. Чекају да се истутње насилници и празноглавци, да зло оконча свој задатак

Присуствујемо не рату него дуго смишљаној гадости континенталних размера. Све је подвала, полуистина, примитивна позоришна представа. Пандемијско самовање нас је зближило са телевизором, брбљивим и глупим сустанаром, механичким репетитором хаоса и безнађа. Нигде трачка доброг смисла, одмерености и видовите наде. Слушате важне државнике, па се запитате: зар је на ово спао свет? Пуни себе, а ограничени, и што су ограниченији, то су арогантнији. Једнодимензионалне амебе, како неко рече. Оно што су годинама припремали, на крају је и дошло. Напредовали су опрезно, на прстима, док нису ударили у зид. Угрожени је устао да се брани, покренуле су се тенковске гусенице. И одједном, носиоци улога су заменили места и маске: бранилац државне границе се преметнуо у агресора, а предводник напредовања на Исток у недужног посматрача потресеног хуманитарном катастрофом. Последице су замрачиле узрок, видљиво је заклонило позадину. Сва кривица се приписује непослушном председнику велике евроазијске државе. Годинама су га сатанизовали, и данас се, око тога, не морају трудити. За мржњу према Сотони нису потребни рационални аргументи. На помен његова имена, исправно мислећем гледаоцу ТВ дневника диже се коса на глави. недужни људи.

[restrict]

О русофобији је један швајцарски публициста, пре десетак година, написао богато документовану књигу. Препоручио сам је, у једној од ових хроника; превод је и штампан, у Новом Саду. Насртаји на голему православну земљу понављају се хиљаду година. Монголи су одустали, па је Запад од Карла Великог, до дана данашњег, преузео убојито копље. Покушали су Густав III, Наполеон, Хитлер, без успеха. Сад јој се НАТО, мачјим ходом, приближио. Председник Русије, кажу, болује од параноје. Узме ли се у обзир историјско искуство те земље, параноја је више него заснована. Има нешто што западњаке упорно гони на овај освајачки поход. На страну природна богатства, само постојање Русије је узнемирујуће, личи на скандалозну провокацију. Исувише је велика, неразумљива, друкчија. Италијански писац Гвидо Черонети је, седамдесетих година, упозорио да непријатељ Запада није совјетски комунизам него руско православље. Солжењицин и Зиновљев су то после неколико месеци боравка у Слободном свету разумели, и вратили се у родину, да је загреју последњим издахом. Довољна себи, окренула је, према Европи, своју најслабију тачку, покрајину обузету тражењем новог националног идентитета, учвршћивањем државности. Таква, нерашчишћена стања, ровити односи и несређене прилике веома привлаче светске лешинаре. Ако затреба, знају од чега да почну. Украјина је геостратешко завештање великог америчког русофоба Збигњева Бжежинског. Мора да му је тамо, на оном свету, сада топло у души, док кроз телескоп прати шта се, од пољске границе до Азовског мора збива.

Припремни радови су обављени на Мајдану пре осам година; уместо драгог камења, изронила је прљавштина са шљаком, огласили су се и потомци Хитлерових сарадника. Предуго су били осуђени на ћутање и скривање. Западњачки идејни и морални назори, по правилу флексибилни, сажети су у формулацији „Ако су и гадови, то су наши гадови“. Окренимо се будућности! А Русија, никако да заборави 27 милиона жртава из Другог светског рата. Назадна, заостала, у свему, па и у томе…

И док Украјинци, као истурена пешадија похлепне западњачке демократије, гину у сукобу са најближом крвном групом, у престоницама Европске уније смишљају све нове и нове санкције, све суровије казне. Циљ је: умањити куповну моћ малог руског човека, у нади да ће он, кад изгладни, ударити на вођу. Куповна моћ је једна од светиња савремене западне цивилизације; источњачки дивљаци познају њену важност, али је не обожавају. Једна од већих невоља Парижана, за време немачке окупације, била је несташица путера; у опседнутом Лењинграду су, за то време, гутали месо кућних љубимаца. Различита је, очигледно, извежбаност у трпљењу, неупоредива је спремност на одрицање. Француски официри су се, на Солунском фронту, дивили нашем војнику не само због храбрости него и због сиромашке скромности. Комад хлеба, заструг сира у торбак, и на јуриш! Санкционаши не могу ни да замисле шта све санкционисани православац може издржати. Сви су изгледи да ће се санкције вратити својим покретачима као бумеранг. У провали мржње и беса, често наудимо више себи него другоме.

Рат је одвратан подухват. Сваки рат, па и ови, одбрамбени и превентивни. Наноси зло свим странама у сукобу. Мука је још већа што прави изазивач и непријатељ стоји по страни, у безбедној позадини, изигравајући згранутог хуманисту. Дотура оружје тобожњим штићеницима, управља пропагандним ешелонима: телевизијски апарати, и иначе неспособни за сагледавање пуне истине, данас у западној Европи грме јаче од топова. Ко ће се снаћи у поплави измишљотина, полуистина, злонамерно представљених чињеница, црног незналаштва, идеолошке затуцаности и слепила наметнутог на курсевима из политички коректног мишљења? На први поглед, ствари су јасне, а за други поглед, нико нема воље ни времена. Бранилац кућног прага је оглашен за ратног злочинца, а изазивач сукоба за непристрасног, хуманог сведока. Једни гину да избегну још већу несрећу, други да потврде непоуздану самосталност; обе стране су у праву, као и у свакој трагедији. Ову је замислила и извела мрачна велесила, светска господарица наших судбина. Она је свемогућа и свезнајућа: где год зашкрипи, хита у помоћ. Усрећила је Ирак, Авганистан, Либију, Сирију, Косово; сада јој је, са Украјином, нешто запело.

Отуда бес, са нападима хистеричног лудила, и бестидна сажаљивост у приказивању избегличких колона. Нежне, сентименталне душе, нема шта. Благовремено су повукли своје војне саветнике, дипломате, истраживаче у лабораторијама за производњу биолошког оружја. Никоме од њих длака с главе неће усфалити. Има ко ће за њих гинути. Они су изумитељи јединственог и савршеног модела уређења државе и друштва, најпаметнији, најбогатији, најнапреднији: бесплатно нуде свој проналазак континентима и народима, а ето, нажалост, понегде наилазе на неразумевање. Њихов је рецепт нарочито применљив код народних заједница са збрканим унутрашњим односима и спорним идентитетским ознакама.

Данашњем „агресору“ очигледно није циљ окупација, ни уништење Украјине; он тражи несврстаност и демилитаризацију суседа, чега се витезови демократије и људских права грозе. То усрећитеље људског рода искључује из игре. Чиме ће се, онда, бавити њихов беспослени одбрамбени савез? На кога би их хушкао Б. А. Леви, будна савест једне декристијанизоване цивилизације, дресирани вучјак свих нововековних ратова? Ено га, стигао је у украјинску престоницу, у Кијев, а не у Кијв, и не чуди се што се Харков, домаћин чувеног конгреса књижевника, данас зове Харкив: та језичка зачкољица не заслужује пажњу великог мислиоца. Он има убеђења, а она су важнија од познавања земаља и народа. У сваком случају, не робује интелектуалном поштењу. Лажољубивост је постала нормално патолошко стање једног света без ослонца у себи, и без компаса у поретку виших моралних вредности.

Двоструки аршини у процењивању положаја великих и малих народа навели су несрећног Драгишу Васића, четничког герилца, на замисао да по завршетку рата оснује Катедру за неговање мржње према Енглеској. Тај му се наум изјаловио, заклали су га негде око Старе Градишке. Његова би се Катедра, данас, могла обогатити новом грађом, проширити на нове одсеке, претворити у факултет. Мржња је, ипак, јалов и самомучилачки одговор на оно што се у евроатлантској заједници говори и чини. Више би се постигло неговањем надмоћног презира према пијаној и незналачкој бахатости. Свет је брз у просипању глупости, а спор у мудром закључивању. Мудраци, каквих је на Западу увек било, па их, ваљда, и данас има, тренутно су ућуткани. Чекају да се истутње насилници и празноглавци, да зло оконча свој задатак.

Речи истина и правда у руском језику се укрштају, имају донекле разменљива значења: истина је спознајни идеал, а правда је утврђивање врховног склада у стварности. Лаж је, у оба случаја, искључена. Епохални изум крсташа Новог светског поретка су fake news. Разумевање између та два приступа животу је веома отежано.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *