КОСОВСКУ ХРОНИКУ ВРАТИТИ НА СЦЕНУ!

ЗЕЧЕВИЗИЈА

Рад на Косовској хроници почео је силовито у марту 1987. криком једне Српкиње православне, грузијске крви: „Копајмо, дакле, по том тлу које се зове Косово, заједно садимо семе и заједно уберимо плод, који неће бити сладак, али и горки плодови могу бити корисни плодови!“ И копање је почело, ту под Авалом, у винограду Рајка Ђурђевића, као и у Косову Пољу, где су се у то време окупљале српске масе да себи дају одушка јер дође један из Београда, који 26. априла те године први подвикну: „Нико не сме да вас бије!“

Све што сада следи је преокрет из Поетике или повратак Аристотела из мита у живот сам, где је трагедија одувек и припадала по својој сути. Велики Стагиранин је сањао како се живот преображава у божански Ὄνειρος и зато писао своје законоправило које се, ево, остварује. Не на неколико стотина километара од Стримонског или Орфанског залива, где се родио, него на целој планети која се тресе као што се никада до сада није тресла. Па из гнева Бога долећу и расплићу се слике уназад, велике и мале, неке сићушне, као фотографски флешеви у хучној помрчини стадиона. Ни од каквог Отранта, иако и тамо роморе плаве гробнице, него од ушћа Струмице до самог Косова поља и до куле Небојша из таме хрле призори страшни, у мозак и душу усечени, да нас просвесте.

[restrict]

ПОЧИЊЕ КРИКОМ Рад на Косовској хроници почео је силовито у марту 1987. криком једне Српкиње православне, грузијске крви: „Копајмо, дакле, по том тлу које се зове Косово, заједно садимо семе и заједно уберимо плод, који неће бити сладак, али и горки плодови могу бити корисни плодови!“ И копање је почело, ту под Авалом, у винограду Рајка Ђурђевића, као и у Косову Пољу, где су се у то време окупљале српске масе да себи дају одушка јер дође један из Београда, који 26. априла те године први подвикну: „Нико не сме да вас бије!“ – страшног, немилосног и ничим заустављивог, вучјег одушка, па онај народни милиционар са слике Миће Поповића наврат-нанос предаде смену и изгуби се у виду ластиног репа. И џаба су режали сви Кардељи, Бакарићи и Крајгери и кевтали иза њихових леђа Хоџе, Куртеши и Пуповци и долајавали још Стамболићи, колико год да их је било. Тај се леђима окренути народни милиционар више никада није вратио на Косово, сликаревом заслугом, него права војска, витезови. Вратио се повратак, уливена нада у виду једног милиона. Неки кажу: милион и по.

Сад ћемо овде потанко описати рад на Косовској хроници и све што се тада дешавало пред нашим носом и о нашем трошку. Али пре него што у овом и наредних неколико Печата дамо реч редитељки Цисани Мурусидзе, да вам она из прве руке опише ову „драму у драми“, додајмо да је представа изашла 22. маја 1987. и од тада се није скидала с репертоара, иако са удаљене земунске сцене, пред ону кривину на старој новосадској џади, пошто је главна зграда код Споменика растурана у једној од оних наших реновација установа културе, које се свршавају на Светог Живка. Али свет је хрлио са обе стране Саве, пунио салу, седео по ходницима и степеништима. Улазио је кроз инсталацију тај колективни, узнемирени аристотелски полис ради свеопштег прочишћења од афеката сажаљења и страха илити страха да не постанемо предмет туђег сажаљења, како су Аристотела читали грађански тумачи од Боалоа до чика Мише Ђурића, нашег патријарха омирског духа, који није у дипле свирао него нам етику предавао, као и још један професор, који је пред нас постављао XVIII и XIX век као идеал грађанског у драми (другог идеала, у ствари, никада није ни било, упркос свим авангардама!) Владимир Стаменковић, који ми је убележио прву оцену у први свој, и мој, индекс.

ВЕЛИКА ДРАМА КОЈУ ТРЕБА ДА ВИДИ СВАКО Е тај Владимир Стаменковић имао је дубоке везе с Косовском хроником, као што је кроз све то струјала Видовданска етика нашег чика Мише. Критичар светског формата и истанчаног духа, који је на супериоран начин успео да споји традицију и авангарду (тако се звала једна од његових шест књига), дугогодишњи критичар НИН-а и професор на Академији за разлику од ових данашњих, селектор и уметнички директор Стеријиног позорја, који је „променио крвну слику југословенског театра и драме стављајући акценат на критичко преиспитивање савременог друштва чије је дело уткано у темеље српског позоришта и драме“ (Марина Миливојевић Мађарев), по општем мишљењу најбољи позоришни критичар свог времена, уврстио је Косовску хронику у осам најбољих представа сезоне и нема сумње да би се, да је тада био селектор, она нашла међу кандидатима за највише наше позоришно признање. Стаменковић је тада написао једну од својих антологијских критика, коју овде доносимо у ширим изворима због њене трајне вредности. Осим масовног одзива публике, дневна штампа је доносила и похвале великана попут Миодрага Булатовића, тадашњег челника српских писаца: „Ја сам запрепашћен лепотом и трагичношћу овог дела. Ево доказа да се литература може стварати без такозване временске дистанце, да се може направити велико дело у тренутку догађања трагедије! Велика драма, коју треба да види сваки Југословен.“

ЖУТИ КАРДИНАЛ Ништа то. Друга Србија већ беше отворено зинула на „великосрпски национализам“ и наводни „памфлетизам“ представе, те је повела прави мали кућни рат да се Косовска хроника уклони с репертоара иако се ближила стотој представи. У септембру 1987. догодила се фамозна Осма седница и Стамболић је дефинитивно срушен, али то није важило за Народно позориште, где је харала неокомунистичка, Стамболићева, већ увелико антисрпска котерија, од које су преконоћ настајали неолиберали, еврофанатици и аутошовинисти. У синергији плавог и жутог (данас ту комбинацију са заставе Европске уније и натовског „Косова“ чита езотерија као нову амблематику Лукавог) рађала се жута култура, предвођена Видом Огњеновић, редитељком и активном функционерком жуте странке Драгољуба Мићуновића, која се под именом Демократска ставила на чело шароликог збора евроатлантских опозиционара тадашњем режиму. Огњеновићева је овде од самог почетка градила позицију кардинала жуте културе (како то назива Цисана Мурусидзе) нарочито унутар Народног позоришта, где се брзо попела на власт и скинула Косовску хронику, док је најгласнији експонент жутих у ансамблу, глумац-почетник Љубивоје Тадић (Мали Љуба) сменио барда српског театра Велимира Лукића и прво довео Огњеновићеву, а затим самог себе на место управника. Тврдио је и данас тврди како је тада играо активну улогу у Ђинђићевом политбироу, водио тајну дипломатију жутих с Рогозином и Путином лично (!) и сл. Одмах је Косовску хронику заменила драма Огњеновићеве Да ли је било кнежеве вечере (1991), идеолошки и псеудокултурни антипод Косовској хроници Ђурђевића, у коме се из све снаге удара по „косовским митовима“.

„НАЦИОНАЛИСТИЧКО ПОЗОРИШТЕ“ „Време вакуума, безвреме, невреме“, сећа се Рајко Ђурђевић. „Онда долази за директора Драме непознат у свету писаца и јавности, извесни Хубач, кога су довели ти ’европејци’ и посадили тамо, послали на неки симпозијум у Новом Саду где је напао своје позориште као националистичко.“ Радило се о једном од идеолошких продужетака вечите, разгранате Виде Огњановић (опет језгровити Цисанини изрази) Жељку Хубачу, који је добио задатак да тобож стручно нападне Косовску хронику и то на Међународном симпозијуму позоришних критичара током Стеријиног позорја у Новом Саду 2006, следећим речима: „Ову типично пропагандну и, у уметничком смислу безначајну, представу, посматраћемо у контексту поновног буђења националне свести народа и народности на најгори могући начин (ултрадесничарски, изразито клерикалистички и шовинистички), у контексту непостојања свести непосредних актера тог позоришног чина (а ту мислимо пре свега на позоришну и стручну јавност)“, тј. критику, нарочито цитирану критику Владимира Стаменковића у НИН-у, коју је овај опскурант „дефинитивно сматрао опасним политичким памфлетом“ (!). Па ви видите, господо. Ово је „стручна евалуација“ Жељка Хубача поводом оног Стаменковићевог антологијског текста! Без иједног јединог аргумента, петпарачком еквилибристиком и појмовном конфузијом на нивоу семантичке нуле осудио је сопствено позориште као „ултрадесничарско, изразито клерикалистичко и шовинистичко“, а највећег српског позоришног критичара као „опасног политичког памфлетисту“! Штета што ми простор не дозвољава да сада и овде, на лицу места, у парампарчад исцепам те типичне „пешчаничке“ и другосрбијанске фразетине, а о каквој је „идеологији“ реч довољно је напоменути да је у време рата 1999. тај исти Хубач радио за Радио Слободна Европа као активиста Хелсиншког одбора Соње Бисерко и да се после тога, као да се ништа није десило, вратио у Народно позориште, да уз помоћ неких „отпораша“ тамо организује нове пучеве. Можда ћу се једном позабавити овом „идеологијом“, али овде не желим да се даље упуштам у те мале, прљаве ратове (како је говорио покојни Влада Стаменковић), јер прави, велики рат против Србије на Косову и другде не престаје и управо добија на замаху. Смисао овог написа је у нечем другом, што на крају своје брљотине увиђа и сам Хубач: „Оно што са сигурношћу, након одређеног искуства, могу да тврдим јесте да је мој утисак да би данас, двадесет година након праизведбе, поновно извођење Косовске хронике у Београду имало сличан пријем у позоришној јавности, врло близак истини“, пише он 2006. Управо тако, Хубачу. И данас, четири деценије после праизведбе, Косовска хроника имала би сличан пријем у српској јавности јер је шиптарски терор над преосталим Србима на Косову гори него што је био 1986, тим пре што је с репертоара Косовска хроника насилно скинута, убијена.

И зато, вратите Косовску хронику Рајка Ђурђевића и Цисане Мурусидзе нашем позоришту и народу! Збацимо већ једном и ту маску.

[/restrict]