ЈОВАН СКЕРЛИЋ, ПРИВАТНО

Мемоари супруге Јована Скерлића дуго су били у рукопису и тек су захваљујући труду Славице Гароње Радованац угледали светлост дана у издање новосадске „Академске књиге“. Као и сваки рукопис који је дуго био необјављен, и овај има предисторију која је прича сама за себе. Мемоари су настали на подстицај Живомира Младеновића, мало познатог угледника српске културе, иначе правог аутора књиге Српски реалисти коју је, силом власти, присвојио Велибор Глигорић 1948. године

Мемоари књижевника или личности из њихове непосредне околине нису увек поуздана историјска грађа, али неретко пружају веома драгоцен увид у дух једне епохе. Неретко и указују на стасалу носталгију за временом када искушења, која прате мемоаристу, нису била непремостива – као што је случај с књигом Милана Грола Из предратне Србије (1939), док умеју да делују и као загубљено благо које је дуго година таворило – као Портрети према живим моделима Милана Јовановића Стојимировића (1988). Мемоари Кларе Скерлић Мој живот са Јованом Скерлићем (2021) имају понешто од обе врсте.

[restrict]

Попут Гролове књиге, и они су настали у освит ратне катастрофе, а епоха пре Великог рата са извесном сетом и идеализацијом представљена је у њима као време када су Србијом ходали и када су Србију водили велики људи. Као и Стојимировићева књига, мемоари супруге Јована Скерлића дуго су били у рукопису и тек су захваљујући труду Славице Гароње Радованац угледали светлост дана у издање новосадске „Академске књиге“. Као и сваки рукопис који је дуго био необјављен, и овај има предисторију која је прича сама за себе. Мемоари су настали на подстицај Живомира Младеновића, мало познатог угледника српске културе, иначе правог аутора књиге Српски реалисти коју је, силом власти, присвојио Велибор Глигорић 1948. Младеновић је, као докторанд Павла Поповића, ступио у преписку са Кларом Скерлић 1938. прикупљајући грађу за своју тезу о животу и делу Јована Скерлића. Одговори на његова писма врло брзо су постали мемоарски рукопис који је Младеновић минуциозно и бесплатно преводио на српски. Проблем је, међутим, настао у редоследу објављивања. Несигурна у вредност написаног, истовремено и заинтересована да мемоари одјекну као истински књижевни новум, Клара Скерлић је непрекидно одлагала објављивање, а чак је и забранила Младеновићу да се у тексту докторске тезе користи њима – што на крају и није било потребно. Након изненадне смрти Павла Поповића, суочен с ратом који се приближавао, Младеновић је на предлог новог ментора Александра Белића опсег тезе скратио на период до 1899, пре брака са Кларом Скерлић. Теза је на крају и штампана и одбрањена 1940. под називом Младост Јована Скерлића: Скерлићево прво формирање, као прва и узорна дисертација о великом историчару српске књижевности.

Због специфичног облика рукописа (превод у фишама), његове историје и преписке Младеновића и његове супруге са Кларом Скерлић која је трајала све до 1957, књига је опремљена и апаратом који се најчешће налази у критичким издањима. Славица Гароња Радованац написала је опсежан предговор и поговор, описала рукопис и пренела најважније изводе из преписке. Реконструисала је биографије актера, Кларе Скерлић и Живомира Младеновића, али и Скерлићеве ћерке Љиљане и њеног потомства, што ову књигу чини посебно драгоценом јер показује како се гранају нити српске културе на различите стране и колики је обим онога непознатог и неоткривеног у нашој готово недавној прошлости.

Мемоари, међутим, нису важни само као допуна већ постојећих записа о Јовану Скерлићу, од којих су у контексту ове књиге најважнији они из пера његове сестре Јелене Скерлић Ћоровић (Живот међу људима, 2014). За разлику од сестре, која је доста простора посветила јавном животу својих познаника и себе међу њима, Скерлићева супруга је писала из унутрашње, интимне перспективе. Но и сам разлог за такву перспективу је значајан. Како приређивач примећује, положај Кларе Скерлић био је сасвим у складу с положајем жене у тадашњем грађанском друштву. Јован Скерлић је супругу, коју је упознао на студијама у Швајцарској, држао даље од очију јавности. Његова кућа била је већином затворена за салонске разговоре, омиљене међу људима његовог времена, па је пријатеље и сараднике примао искључиво у редакцији Српског књижевног гласника, готово никад у приватном простору. Истовремено, одгајена у другачијој култури, Клара Скерлић није имала поверења у гувернанте, популарне међу београдском грађанском класом, тако да је готово све своје време посветила ћерки Љиљани, у чијем друштву је најчешће и шетала оновременим Београдом.

Ауторка мемоара овакав свој положај више рационализује него што доводи у питање, као што је и случај са никада доказаним Скерлићевим неверствима, о којима је имала слутње. Да ли је у питању повређено осећање женске части или известан стоички приступ животу, тек – њена приповедна позиција изузетно је занимљива за разумевање положаја жене, премда није и сасвим карактеристична. С тим у вези, интересантна су и њена запажања да је Скерлић био склон да у политичком и културном смислу даје права женама, али је приватно био прилично конзервативан.

Поменуте рационализације њеног положаја нису везане само за њен положај у браку. Читав текст мемоара прожет је различитим медитативним одељцима у којима једна осујећена интелектуалка (сама истиче да није докторирала јер ју је Скерлић пожуривао да склопе брак што пре) покушава да истакне сопствени легитимитет не само као жена угледног јавног делатника. Њен опсег интересовања је широк: од људске психологије, мушко-женских односа, положаја жене у друштву (као странкиње) преко особеног положаја српске културе између Истока и Запада, па све до питања милитаризације и механицизма савременог друштва и федерације европских држава као алтернативе свеопштем рату.

У опису српског друштва, који је местимично обојен лаком и емпатичном иронијом (попут епизоде о Богдану Поповићу и петлу из суседног дворишта) Клара Скерлић ипак своје мемоаре чини делом оног корпуса текстова који утврђују мит о златном добу српске државе и друштва који се, готово у потпуности, поклапа и с годинама које је провела у браку са Скерлићем. Ово поклапање посебно је значајно јер показује, на примеру особе која је својим пореклом представљала странца у тој национално хомогеној, али културно отвореној средини, да је Србија у првој деценији 20. века заиста представљала узоран спој прилагођене западне културе и друштва на врхунцу органског развоја који је поремећен неизбежним историјским олујама.

У литерарном, па и биографско-историјском смислу, најдрагоценији делови мемоара су завршни, о последњим данима Јована Скерлића, којима је ауторка била једини непосредни сведок. У описима погоршања Скерлићеве болести, одласка у болницу и кратког постоперативног периода, приповедање се згушњава и са ширих временских планова прелази на описе сати, па чак и минута. У њима је оцртан лик једног великог борца и виталне фигуре која до самог краја није била сасвим свесна да је његов живот окончан и који је и тада, у болничком кревету, успевао да задржи своју, како Клара Скерлић наводи, готово паганску животну енергију и снагу.

Због овог укрштаја једне суспрегнуте, сасвим старомодне, али и аутентичне ерудитне женске перспективе с нашим наслеђеним историјским представама, као и књижевно веродостојних и драматичних описа смрти, мемоари Кларе Скерлић представљају важно и занимљиво штиво. Оно неће драматично променити лик Јована Скерлића у нашој култури, али ће свакако дати нове нијансе нашем разумевању његовог деловања, као и епохе у којој је стварао. Утолико и остаје жал што ови мемоари нису угледали светлост дана знатно раније, када су прве представе о Скерлићу формиране и образложене, али и данас, толико деценија после њиховог настанка, имају снагу да пажњу наше културне јавности поново скрену ка данима када се чинило да је наш културни полет незаустављив, а национални задатак праведан и светао.

[/restrict]