ИЗЛОГ КЊИГЕ

Милован Данојлић
ПИСМА БЕЗ АДРЕСЕ IV
Службени гласник, Београд

И, како то већ бива у раздобљима пропадања, уместо напора пресабирања завладала је лакомисленост под геслом удри бригу на весеље. Престоница нам се дичи богатом „туристичком понудом“, ноћним проводима, сплавовима и услужним девојкама-пратиљама богатих пословних гостију. Из разних крајева пропале државе младеж хрли у Београд на забаву. Тамо, где живе, владају строжа правила, тамо се води борба за опстанак, нема шале, нема роштиљијада и купусијада, ни трубачких оркестара који предводе поворке веселих ожалошћеника. Наша једина нада, једина утеха, зове се „Европа“ о чијој зеленој трави сањаре изнемогли магарци.,, (одломак из књиге)

,,Притешњени на тврдом тлу стварности, тешимо се илузијама. Како би било лепо, и добро, да негде у свету имамо искреног пријатеља и моћног покровитеља! Улогу бранилаца словенских православаца је, од Санстефанског уговора водила, са неједнаком срећом, Русија; подршку, коју нам је дао Николај II, заштитница је прескупо платила. Са Француском је ишло и овако и онако. Све до деведесетих година прошлог века полагали смо детињасту наду у Америку. Смењивале су се самообмане, а истина је стајала по страни, чекајући прилику да каже оно мало што има (одломак из књиге).

Весна Марјановић
МАСКЕ, МАСКИРАЊА И РИТУАЛИ У СРБИЈИ
Чигоја, Београд

Феномени маскирања и њима одговарајући обреди са маскама у досадашњим проучавањима савремене српске етнологије и антропологије су маргинализовани и није им посвећивана одговарајућа пажња. Систематизацијом и обједињавањем једног дела постојећих истраживања са рецентним емпиријским материјалом, пружају се могућности у представљању ових феномена културе у новом светлу. Такав приступ наметнуо је и нека нова питања на која до сада нису тражени одговори, као што су, на пример, питања како се данас третира прерушавање и како се унутар тога развија комуникација у Србији и њеном друштву у целини и да ли егзистира Бахтиновска улична „смеховна култура“ у друштвеној стварности обрнутог реда? Да ли је могуће фокусирати проблем замишљеног и оствареног реда третирајући маскирање као саставни део дозвољене/недозвољене границе?

Увођењем новог емпиријског материјала, компаративно сагледаног са постојећим, учињен је покушај у остваривању дијалога између традиције и савремености, начина мишљења и понашања у традиционалном моделу друштва и савременог опхођења путем ритуала са маскама. Да су маске, маскирање и одговарајући ритуали имали одређена значења и на српском културном простору неоспорно је, међутим, увек су некако сагледавани парцијално у светлу традиционалног начина мишљења друштва, посебно оног концепта који се везује за руралну сферу и давно превазиђене магијско-религијске ритуале. Према томе, у овој студији први пут се у српској етнологији сучељавају сакупљени ритуали са маскираним учесницима и истражују као комплексне појаве „обрнутог облачења“ или „обредног одевања“ које се издвајају из свакодневице. Прихватањем постављеног циља пошло се од чињенице да су традиционални и савремени облици обједињени заједничким именитељем – хомогеним простором, али и концептом мултикултуралности поднебља, процесима акултурације и сликом друштвене стварности.

Драган Павловић
ОД ЗВЕЗДАНОГ НЕБА ДО МОРАЛНОГ ЗАКОНА
Чигоја, Београд

У овој књизи аутор је укључио један текст о чињеницама, а то је најпре нешто проширена расправа о Бошковићу, Канту и Хегелу и о физичкој стварности. Есеји о вредностима који следе овде се тичу етике која се односи на појединца, али и социјалну правду уопште, која произлази из те наше унутрашње моралне суштине, а која се онда проширује на целу заједницу.
На крају, Павловић укључује поглавље о естетици, као најприватнијој, појединачној и најдубљој сфери система вредности људи. Ово последње поглавље оставио је недовршено и у стању као што је написано пре четрдесет година, како каже „с мало уводних напомена а то је делом намерно“. „Најпре не мислим да би уметност могла да се стави у оквир, дефинише и финално објасни. Можда је још теже разумети уметност него природу. А потом, можда је то зато што има управо једну најнејаснију функцију: успостављање везе између човечанства и остатка природе.“ић.