Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Србију ускоро очекује интензивирање НАТО притисака. Ако то пасивно чекамо – од политичких структура до грађанства – онда саучествујемо у постмодерној окупацији своје земље. А имамо начин да превентивно делујемо
ПОЛТРОНСКЕ ИГРЕ Ми данас немамо лидере таквог формата, али срећом Србија није ни посредно, а камоли директно, увучена у америчко-руски сукоб који се на простору Украјине одвија између снага Руске Федерације и украјинског топовског меса САД. Повукли смо, додуше, потезе које с моралног становишта нисмо смели да чинимо, као што је давање подршке антируској резолуцији Генералне скупштине ОУН. Могли смо да будемо неопредељени као Индија и Кина или да избегнемо гласање као Туркменија или Венецуела. Нисмо то урадили, али смо за бедно приклањање Западу изгледа – вероватно још и пре гласања – измолили разумевање Москве. Она потез Београда – који је сам по себи недостојан наше историје – није протумачила као да се окрећемо против ње. Ставила је, врло добронамерно, акценат на наше опредељење да никада Русији не уводимо санкције или да било шта друго директно не урадимо против њених интереса.
[restrict]С обзиром на то, можемо да кажемо да и поред прекомерне попустљивости у односу на захтеве руских непријатеља нисмо увучени у сукоб. Да је другачије, било би фатално. За Србију с почетка 21. столећа, без трунке претеривања, важи исто што и за Аустрију крајем 18. века. Разлози су у нашем случају други, али исход би био исти ако би наша неутралност била суштински нарушена. Изгубили бисмо све! Налазимо се у зони где је Запад доминантан и може, ако би се одлучио за нови балкански поход, да нам учини много више зла него што је то сада случај. Опет, Русија је кључан фактор подршке заштити наших националних интереса. Без обзира на то што смо просторно одсечени од ње, на разне начине и даље може да учини доста тога у прилог опстанка Републике Српске и одбране Косова и Метохије.
Окретање од Русије представљало би – да то поновим по стоти пут – капитулацију Србије. Москва би и даље била у стању да брани своје националне интересе без нас, а ми бисмо се одрекли сопствених интереса ради „савезништва“ с онима који их разарају. То би све било еквивалентно слању снага раскомадане Србије нпр. 1942. на Источни фронт. Генерал Недић наравно није учинио тако нешто ни у околностима које су за нас биле много теже него садашње. Надам се (иако се прибојавам супротног) да и после предстојећих избора српска власт неће поступити другачије. Ни у вези са садашњом, ни неком предстојећом америчко-руском ескалацијом.
НАТО НА ПОТЕЗУ Садашњи сукоб у Украјини, на начин како се одвија, неће дуго трајати. Руси ће у њему свакако победити, а сваки рат завршава се пре или касније миром или бар замрзавањем сукоба. Тешко је сада прецизно рећи како ће изгледати геополитичка архитектура на Истоку Европе после тога, али је већ увелико јасно да ће глобални односи бити радикално другачији него пре отпочињања изнуђене руске интервенције у Украјини. Конкуренција и надметање између великих и регионалних сила, а не само САД и РФ, биће интензивирани, а зоне њиховог утицаја постајаће све јасније дефинисане. Исто важи и за раскрснице где ће се оне, на овај или онај начин, пресецати.
У таквим околностима наступиће, између осталог, и оно о чему је Черчил, без устручавања писао после Првог светског рата. „Рат гиганата је завршен, почело је варење пигмеја.“ А ми смо, будимо реални, у великој игри каква је у току, геополитичка мрвица. Но лоцирани смо на битном месту и они који сада предводе поход против Русије појачаће досадашње напоре да окончају наше гутање и крену с варењем, чим буду у прилици да се озбиљније позабаве нама. Не треба ни помишљати да их пораз који ће доживети у Украјини неће подстаћи да покушају да брзо и енергично окончају „чишћење“ онога што сматрају својим двориштем.
Ако допустимо да се ствари тако неометано развијају, за нас би то било погубно. Када се већ нисмо укрцавали на НАТО брод у време док се кретао пуним једрима после пада Берлинског зида, било би ирационално да тако нешто урадимо сада када се већ увелико урушава Атлантски бедем. И да нам карту за „крстарење“ (или тачније, веслање у потпалубљу) не наплате коначним одузимањем онога што представља срж наших виталних националних интереса, не би било нормално да тако нешто дозволимо из низа разлога (војних, политичких, економских, демократских, моралних) у које сада нећемо улазити. Камоли када су у питању још и Косово, Српска, а врло вероватно Војводина, околина Врања и Рашка област.
КРЊА НЕУТРАЛНОСТ Шта нам је онда сада чинити како бисмо ублажили веће притиске с којима ћемо се ускоро сусрести? Они сада нису такви као што нам се с државног врха поручује из предизборно-пропагандних разлога. Евроатлантски центри моћи тренутно имају преча посла него да се нама много баве. Али неће проћи много времена пре него што нам се заиста окрену. Ми смо, да нагласим, један од ретких пигмеја који трчкарају по пределима које сматрају својим, а да га још нису у потпуности ни прогутали, тим пре сварили.
Да бисмо макар купили неко време да се све то не деси брзо, данас без оклевања морамо да повлачимо одговарајуће потезе. А то је, по рецепту који смо недавно видели у вези с реформама правосуђа, муњевита промена Устава. Народна скупштина Србије је 2007. године усвојила „Резолуцију о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка“. У њој се, између осталог, говори о нашем одбацивању да се приклонимо НАТО-у због његове, по нас негативне, улоге у вези с Косовом и Метохијом. У питању је 6. сегмент поменуте резолуције.
„Због укупне улоге НАТО-а, од противправног бомбардовања Србије без одлуке СБ до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО ’коначан орган’ власти у ’независном Косову’, Народна скупштина доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука о том питању.“
НАЦИОНАЛНА ОФАНЗИВА Из реченог, види се да је наша неутралност привремена, те да је произашла из револта. Заснива се на обичној скупштинској одлуци (резолуција баш то значи – одлука, закључак, решење). До сада је наша као и свака друга Скупштина донела ко зна колико сличних одлука и потом их брзо укинула или заменила новим. Другачије ствари стоје с Уставом. И он може да се промени, али не тихо, без укључивања народа у тај процес. С њим може да се манипулише – то сви добро знамо – но код неких питања његовим увлачењем у причу ризикује се експлозија. О томе и наши политичари, и они који желе да овде заокруже свој окупациони статус – и те како мисле.
Знају до које мере су Срби против уласка њихове земље у НАТО. Стога омамљују жабу да не побегне из лонца у коме ће у погодном тренутку за њих отпочети њено убрзано кување. Да бисмо то бар одложили, морамо под хитно да покренемо процедуру усвајања уставних амандмана којима би наша неутралност била подигнута на много виши ниво, односно уграђена у Устав. И раније је било таквих иницијатива, али сада је враг однео шалу и на томе морамо енергично да инсистирамо. То је кључно питање које патриотска јавност – укључујући и све оне који на политичкој сцени делују позивајући се на националне идеје – мора да наметне властима.
Јер они који је сада чине, ма колико да се заклињу у неутралност, беже од њеног продубљивања како се не би замерили Западу, односно у циљу слања тамошњим средиштима моћи поруке да држе одшкринута врата за брз улазак Србије у НАТО у одговарајућем моменту. Што се тиче тзв. прозападне опозиције, ту ствари стоје и горе. То видимо и по ставовима у вези с актуелном кризом у Украјини. Многима ту можемо да пребацимо доста тога малициознијег од онога што чине владајуће структуре. У таквим околностима, сви они који држе до опстанка Србије као независне земље и њених националних интереса имају обавезу да гласно и јасно, упорно и доследно, крену у офанзиву са циљем истинског, уместо садашњег позерског, опредељивања за војнополитичку неутралност.
ПЛАН ОКУПАТОРА Ни она, сада то видимо, не значи превише. Не заваравајмо се да је другачије. Ових дана смо сведоци тога да су се неутралне Швајцарска и Финска – усвајањем низа санкција и укључивањем у прљаву пропаганду – под притиском САД, али и жеља русофобних грађана, окренуле против Русије. У све већој мери њиховим следом иде и Аустрија која се неко време држала коректније. Ипак, домети деловања свих њих другачији су него када се ради, рецимо, о НАТО чланицама типа Италије или Норвешке. Гажење неутралности је мањег негативног радијуса дејства него отворено учествовање у евроатлантском јуришу против Русије.
То добро знају и НАТО стратези и свакако би – ако будемо имали храбрости и одлучности да пре него што покрену свестрану акцију увлачења Србије у њихов пакт – покушали да то у наредним годинама постепено анулирају. Али ни они не би могли да очекују да ће се тако нешто десити преко ноћи. Колико год да не поштују демократске вредности о којима толико говоре, због лажи о привржености истима које пласирају на све стране, и сопствене јавности која у њих верује, мораће да поступају обазривије. А српски народ је тврд орах и било би потребно време да он буде сломљен уз чување привида демократске процедуре.
ПАТРИОТСКА ДУЖНОСТ Имали бисмо, када за то наступи тренутак, нови велики талас НАТО пропаганде па онда симулацију јавне дискусије. Тек онда би се кренуло у нову промену Устава (елиминисање из њега неутралности коју сада треба ту да уградимо) како бисмо могли да уђемо у Северноатлантску алијансу или би се на неки други начин радило на нашем појачаном повезивању с њом (на пример по шведском моделу квазинеутралности). Али како год било, добили бисмо време да до даљег останемо макар колико-толико геополитичка раскрсница.
До евентуалног онемогућивања тога, како наш народ каже: „Ко жив, ко мртав“. Ни Русија, нити Кина неће седети скрштених руку а пукотине на Атлантском бедему постајаће све веће. То оставља могућност да Србија успе да сачува своју независност и оно што је остало од српског простора ван њених граница или опсега власти Београда, а што угрожавају они који, као, хоће да нам буду „савезници“. Зато, кренимо сви, без околишења, у акцију наметања уставних амандмана о неутралности и захтевања да о том питању што пре буде расписан референдум. То је сада најважнија национална дужност!
[/restrict]
Извесни лидери америчких империјалиста-тријалиста заснивали су своју вавилонску идеологију да су од Бога „скоро изабрани народ“ и да је њихова дужност да натуре њихов лидершип целом човечанству, да се човечанство подвргне светској влади „великих изабраника“, „великих кадрова“ и „великих финансијера“ у Сједињеним Америчким Државама, који воде свет. Њихове вавилонско-месијанске идеје почеле су се ширити у Сједињеним Америчким Државама у деветнаестом столећу:
„Наше настојање да задржимо постојећи облик владавине“, рекао је Данијел Вебстер, неуморни заговорник идеје, у обраћању у Ворчестеру 1832. „ ми не делујемо само за себе, већ за цео свет…” “Оur endeavor to maintain our existing form of government”, said Daniel Webster, a tireless exponent of the idea, in an address at Worcester in 1832, “we are acting not for ourselves alone, but for the whole globe…” (Види: Russel B. Nye, This almost chosen people – Essays in the history of American ideas, – „Овај скоро изабрани народ – Есеји из историје Америчке идеје…“
Председник У.С. Грант је на својој другој инаугурацији за председника 1872. године рекао „да цивилизовани свет тежи републиканизму…, да је нашој великој Републици предодређено да буде звезда водиља за све друге…“ – “U. S. Grant said at his second inauguration as President, “that the civilized world is tending toward republicanism…, that our great Republic is destined to be the guiding star for all others…” (Види: Russel B. Nye, This almost chosen people – Essays in the history of American ideas, East Lansing – Toronto, Michigan State University, 1966, p. 171/173).
У ствари, тај план је резимиран у једној реченици, коју је изговорио сенатор Џ. Варбург пред америчким сенатом 1950 год.: “Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом“ – “QU’ON LE VEUILLE OU NON, NOUS AURONS UN GOUVERNEMENT MONDIAL. LA SEULE QUESTION QUI SE POSE EST DE SAVOIR SI CE GOUVERNEMENT MONDIAL SERA ETABLI PAR CONSENTEMENT OU PAR CONQUETE”( Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, p. 255).
Ова грантова сигурност, а касније и Варбургова, имала је свакако своју основу у концентрацији, али исто и еволуцији тајних и јавних структура које делују у целом свету, но она је почивала на централном апарату Чаробњака Високе Универзалне Масонерије, који је створен под именом „Паладизма“, основаног у деветнаестом столећу у Сједињеним Америчким Државама, од стране двојице истакнутих масона Алберта Пајка и Ђузепа Мазинија.