ИМА ЛИ У ВРАЊЕ – ЛАГАЊЕ?

„МРЦВАРЕЊЕ“ ИМЕНА И ДЕЛА
БОРЕ СТАНКОВИЋА ТРАЈЕ ДУЖЕ ОД ДЕЦЕНИЈЕ (1)

Кажу да „у Врање нема лагање“, али има штетног мешања некомпетентних локалних политичара, па су се Бора Станковић и врањанска култура нашли у раљама локалне политике још 2010. године када су неки медији у Врању најавили обрачун са Књижевном заједницом „Борисав Станковић“, истоименом наградом и „Борином недељом“, објављујући ток седнице Градског већа, два дана пре него што је одржана, a на којој је легализована и извршена политичка ликвидација ове институције

Србија деценијама нема среће са системским мерама у култури укључујући и нашминкани Закон о култури, који је у ствари преписан закон из Милошевићевог времена, али у погоршаној варијанти по статус уметника. Однос према култури показан је и тиме да је сада Министарство културе пребачено на последње место на списку министарстава Владе Републике Србије, што се никада раније није догодило. Следствено томе, они на власти у локалу, као партијски источиниоци својих патрона у Београду, следе такав бирократски образац према српској култури. То важи за све партије после Савеза комуниста, који је једини обавезно имао у програму поглавље култура. И који је давао 3% на културу, а данас нема ниједног целог процента. Одавно српски уметници бивају смештени на место предизборне икебане, понеког од њих појединци из политичке „елите“ награде личним стимулансом, али системски и одговоран однос према култури после избора не постоји. У таквом тренду министара културе, са неколико часних изузетака, њихове послушне партократе делају и на нивоу локала. Еклатантан пример таквог понашања је вишегодишња агонија чувене манифестације „Борина недеља“ у Врању, а највећа жртва је управо један од највећих српских прозних писаца – Борисав Станковић, који је „срозан“ с места национално значајног књижевника на политички дискурс локалне управе.

[restrict]

Кажу да „у Врање нема лагање“, али има некултурног мешања некомпетентних локалних политичара, па су се Бора Станковић и врањанска култура нашли у раљама локалне политике још 2010. године када су неки локални медији у Врању најавили обрачун с Књижевном заједницом „Борисав Станковић“, истоименом наградом и „Борином недељом“, јер су објавили ток седнице Градског већа, два дана пре него што је одржана (Сиц!), a на којој је легализована и извршена политичка ликвидација ове институције. Одлуком Градског већа не само да је прекинуто финансирање Заједнице, „Борине недеље“, „Јустинових Благовести“ и осталих њених активности већ је избачена из радног простора чију је комплетну реконструкцију Књижевна заједница финансирала сопственим средствима. Та одлука градских моћника подразумевала је и отимање поменутих манифестација, али је, на срећу, благовремено осујећена правоснажним пресудама. Добар део имовине, коју чине легати слика, личних библиотека, рукописне заоставштине, полувековна архива и документација, намештај и предмети непроцењиве уметничке вредности, значајна признања и награде, данас је размештен по приватним кућама чланова и сарадника, кабинетима професора универзитета, а добар део смештен је у просторије Епархије и Црквене општине Врање.

КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО Ватру су потпалиле преко „Новина врањских“ (27. март 2008) перјанице другосрбијанске идеологије: Ратко Божовић, Петар Луковић и Саша Илић, а повод су нашле у одлуци жирија (Марко Недић, Александар Јовановић и Горан Максимовић) да се награда „Борисав Станковић“ те године додели Мирославу Тохољу. Велики гуру вулгарног тонуса паланачке другосрбијанске провенијенције Саша Илић, уредник „Бетона“, културног додатка дневника „Данас“, том приликом је рекао да Петер Хандке „никада не сме бити награђен“ јер је подржао Србе. Тај проверен рецепт љигавости другосрбијанске пасмине Илић примењује и када каже: „Тако је доделом ове награде и еуфемистичким образложењем уважених доктора књижевности заправо награђен неко ко је лично одговоран за девастацију културе на тлу Босне. Међутим, то је очигледно компатибилно са актуелном српском политиком. Да није, Тохољ би био пред судом, а награда Борисав Станковић, као и све друге институције у Србији, била би слободна. Док се та слобода у нашој култури не освоји, а то се може постићи само бескомпромисним супротстављањем ретроградним политичким и културним елитама, остаћемо у власти ратних профитера и злочинаца.“

Тиме је Саша Илић најавио „револуционарни“ програм друге Србије, који су неки челници културе у Врању претворили у поход против свега што замирише на националну културу, па је уследила политичка егзекуција Књижевне заједнице, али и покретање паралелне нелегалне истоимене манифестације уз доделу такође нелегалне, истоимене награде. Једином данашњем писцу националног значаја у Врању Мирославу Цери Михаиловићу стављена је тада мета на чело. Покушај маскирања оних којима су се приклонили челници Врања, и преименовање манифестације у „Борину капију“, није могао да прикрије намере да се Бора, као српски национални писац, преда у руке оних који неуморно блате српску књижевност, најугледније српске писце и сам српски народ. Наравно, уз лепе хонораре, јер те дружине нема тамо где нема пара. На сцену ступају Дејан Илић, Светислав Басара, Флавио Ригонат, Алмир Алић, Румена Бужуровска, Никола Гелевски, „модератор“ Ружица Марјановић алијас Ружица из Ужица као некакав „аутор“ манифестације итд. Идеолошки став поменутих је антитеза Боре Станковића и српске националне културе и већина њих се не препознаје на естетској равни националне културе, па су се у најужем избору за нелегалну „награду“ нашли Биљана Србљановић, Слободан Тишма и Угљеша Шајтинац! Иза завесе конце су вукли Вида Огњеновић, Сретен Угричић, Зоран Хамовић, цвећке окупљене око „Бетона“, „Пешчаника“ и остали НВО војници с евроатлантским педигреом. Не могу се амнестирати ни тадашњи челници СПС-а Мирољуб Стојчић, Зоран Антић и Бранимир Стојанчић, који су умислили да могу да арбитрирају у српској култури и књижевности.

РУГАЊЕ СВЕТОСАВЉУ, ВАНДАЛСКО РУШЕЊЕ, НАСИЉЕ… Мирослав Цера Михаиловић каже да су новокомпоновани „Борини књижевни дани“ заједрили на ветру локалне политике не поштујући правоснажну судску пресуду. Прво су присвојили интелектуалну својину КЗ „Борисав Станковић“, па пошто су судски осуђени за то непочинство, променили су име у некакву „Борину капију“ да би стигли до назива „Борини књижевни дани“, што је само варијација плагиране „Борине недеље“, али је пре тога Књижевна заједница „Борисав Станковић“ остала без адресе, без обзира на чињеницу да је за свој допринос култури добила значајне награде! Заједници је противзаконито онемогућено и располагање сопственом имовином.

Стога и нова, противзаконита паралелна „Борина недеља“, под козметички измењеним називом „Борини књижевни дани“, жигосана је идеолошком матрицом „Борине капије“, што се може утврдити овлашним увидом у листу учесника непознатих српској културној и књижевној јавности: Владимир Табашевић, Елена Пенџова, Дуња Илић, Драгана Мокан, Срђан Срдић, Мирослав Ћурчић, уз асистенцију неких локалних писаца аматера. Да ли то значи да после „Бориних дана“ можемо очекивати Борине сате, минуте, секунде?… Пошто књижевни живот Врања креира извесна „Ружица из Ужица“, све је могуће.

Познаваоце књижевних при-лика зато и није изненадила чињеница да у програмима обележавања 142 године од оснивања Библиотеке „Бора Станковић“ није било ниједног угледног српског писца већ само старих познаника из „Борине капије“ с неколико принова: Румена Бужуровска, Алмир Алић, Ламија Бегагић, Марко Томаш и Божо Копривица. Још већу дрскост и безобзирност, рукавицу у лице бачену грађанима Врања представља учешће на „Светосавској недељи“ још једне ударне песнице друге Србије – Владимира Арсенијевића! Овде је, дакле, све могуће! Није први пут да они који се ругају светосављу буду довођени да до краја унизе ову традиционалну светковину!

Није помогао ни апел ондашњем председнику Србије Томиславу Николићу и премијеру Александру Вучићу (2015) који су потписала угледна имена: академик Драгослав Михаиловић, Данило Николић, Радован Бели Марковић, Милован Данојлић, Мирослав Јосић Вишњић, Јован Радуловић, Милосав Тешић, Милисав Савић, проф. др Радивоје Микић, проф. др Александар Јовановић, проф. др Мило Ломпар, проф. др Горан Максимовић, Ивана Димић, проф. др Михајло Пантић, проф. др Драган Станић (Иван Негришорац), проф. др Сунчица Денић, др Марко Недић, др Бојан Јовановић, др Ђорђе Сибиновић, Ненад Шапоња.

Том приликом академик Драгослав Михаиловић је рекао да је „запањен тиме што се дешава у Врању. Песник Мирослав Цера Михаиловић на врхунском нивоу организује манифестацију Борина недеља пуне три деценије, повезујући Врање с другим културним срединама у Србији. С највећим огорчењем примио сам вест о вандалском рушењу излога са књигама, исељавању Књижевне заједнице Борисав Станковић и смењивању Цере Михаиловића. Апелујем на власт и културну јавност да спрече ово насиље и омогуће нормалан рад Књижевне заједнице Борисав Станковић“.

„Апел за разумевање“, као подршку Књижевној заједници „Борисав Станковић“, након настајања овог исконструисаног и дуго осмишљаваног проблема, потписало је више од две стотине српских писаца, интелектуалаца, академика… Апел је упућен на најважније адресе у земљи, као и Писмо подршке, које је потписало више од 1.000 грађана Врања. Саопштењима за јавност оглашавала су се оба репрезентативна струковна удружења, Удружење књижевника Србије, које је дало сагласност и подршку за Оснивање КЗ „Борисав Станковић“ својим актом 236/II од 10. 4. 1989, Српско књижевно друштво, као и Матица српска, чланови редакција бројних издавача, књижевних листова и часописа, те организатори других књижевних манифестација. Удружење књижевника Србије је упутило допис бр. 27 од 26. фебруара 2004. ондашњем градоначелнику Врања Мирољубу Стојчићу у коме га подсећа да локална самоуправа има обавезу да обезбеди средства за плате запослених, материјалне трошкове и програмске активности које је подржало Министарство културе, те да књижевник Мирослав Цера Михаиловић, у статусу истакнутог уметника, мора да буде адекватно плаћен на нивоу коефицијента 25,20. Ништа од свега! Чланови КЗ „Борисав Станковић“ остали су без поменутих законских средстава.

ДАКЛЕ, КЛАСИЧНА ОТИМАЧИНА... Све је, нажалост, остало без резултата! На све се ондашња власт Врања оглушила, па су се програми 49. „Борине недеље“ одвијали у сали Црквене општине, пошто је под претњом смена и отпуштања с посла врањанска власт забранила свим институцијама било какву сарадњу са Заједницом. Галерија Народног музеја непосредно пред свечано отварање отказала је коришћење свог простора који се у те сврхе користио више од две деценије. Поцепани су и прелепљени сви програми и плакати, појединци проверавани телефонским позивима да случајно нису на неком од програма, а учесницима манифестације, подразумевајући и лауреата Николу Маловића, није била омогућена посета ни Музеј-кући Борисава Станковића.

Али градске власти Врања наставиле су потом да игноришу и пресуду Вишег суда Републике Србије (П 1/2011) којом се Граду Врању забрањује организовање културних манифестација „Борина недеља“ и „Јустинове Благовести“, као и расписивање конкурса и доделе књижевне награде „Борисав Станковић“, а налаже да обештети Књижевну заједницу и Мирослава Церу Михаиловића. Једнако је багателисана пресуда Апелационог суда у Нишу од 31. децембра 2012. којом се одбацује жалба туженог Града Врања и потврђује пресуда Вишег суда у Врању. Багателише се и извештај судског вештака П.бр.506/11 да је КЗ „Борисав Станковић“ уложила у реконструкцију „Прибојчићеве куће“, свог седишта из кога је избачена уз вандалску девастацију мобилијара, документације и уметничких дела, 1.108.522,13 динара, у периоду од 16. априла 1999. до 8. септембра 2004, што с каматама износи 7.506.807,24 динара, око 63.000 ондашњих и данашњих евра! Ту кућу потпуно руинирану КЗ „Борисав Станковић“ је средила у периоду од 1999. до 2004, а Град Врање ју је отео, избацио КЗ БС и није надокнадио уложена средства. Дакле, класична отимачина од културне институције, уместо да Град финансира такве установе!

Локални моћници неспојиви са статусом делатника у култури, али који делују као ауторитети власни да одређују књижевне параметре, држе Бору у својим рукама, дајући налоге на више одговарајућих адреса да се њихове намере спроведу закључно са 31. фебруаром 2010 (записник Градског већа бр. Сл/2010-14). Потписао члан градског већа за област информисање и култура и некадашњи члан Демократске странке Зоран Најдић, али сада као функционер СПС-а. Није им битно и од утицаја оно што је предлагало Министарство културе које се у два наврата позабавило тим проблемом. Први пут 2007. Додуше, сувопарним бирократским писмом када су на власти били евроатлантисти, али други пут онако како треба да интервенише Министарство културе када је у допису од 19. септембра 2017, с потписом помоћника министра Иване Дедић наведено: „… Не смемо сметнути с ума да је својим највишим правним актом наша држава заснована на владавини права и јединственом правном поретку који подразумева уређење власти које почива на подели власти на законодавну, извршну и судску, уз истицање да је судска власт независна (Устав Републике Србије чл. 4). Зато је овај орган државне управе, као и сви други, у обавези да поштује судске одлуке, као и ингеренције органа локалне самоуправе. Свако друго поступање… проузроковало би стварање нових проблема… Апелујемо на градску управу Врања да стрпљивим дијалогом изнађу решење које ће бити обострано прихватљиво, а од велике користи за културу Врања, али и културу Србије.“

Та интервенција министарства када је на власти већ била Српска напредна странка можда би уродила плодом да поменути Зоран Најдић није прелетео, као и сваки прелетач коме програми и идеологија нису на срцу, у Социјалистичку партију Србије, која је коалициони партнер СНС-а. Ћурак је обрнуо, али остао исти онај који је начинио епохално откриће да фебруар има 31 дан! Дакле, наставља се мрцварење имена и дела Борисава Станковића у другосрбијанском маниру, али с потписом Социјалистичке партије Србије! Елиминишу се сва релевантна имена српске културе као учесници разних културних манифестација у Врању, а доводи другосрбијанска елита. Покровитељ и перјаница „плагијата“ Бориних дана постаје актуелни председник Града др Слободан Миленковић, који је сам себе поставио својим потписом (15. март 2018) за председника Организационог одбора за реализацију манифестације под покровитељством Града Врања и називом „Борини књижевни дани“. Ангажујући се на овај начин, председник Града Врања долази у сукоб интереса. Сви чланови тог одбора су градски функционери или директори врањанских институција које поставља Градско веће. Писаца нема.  

Крај у наредном броју

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *