ДЕМОКРАТСКО УВОЂЕЊЕ ФАШИЗМА

„СМРТ НА НИЛУ” И РАСИЗАМ АГАТЕ КРИСТИ

После сатанизовања ауторке серијала књига о Харију Потеру Џоане Мари Роулинг, западни неолиберални шакали су се поводом нове екранизације чувеног дела „Смрт на Нилу” устремили и на његову ауторку Агату Кристи, откривши да њена литература врви од расистичких, ксенофобичних, хомофобичних, проколонијалних и разних других политички некоректних ставова и ликова. Да ли је, дакле, забранити, одбацити и заборавити? За сада су се задовољили дрским и бруталним мењањем свих поменутих неприхватљивости у екранизацијама њених романа

Што је слом „вредности” западне цивилизације извеснији, то се њени јастребови чувари свега напредног упињу да потуре те своје вредности ако ништа друго барем својим поданицима, којима су одавно угасили светло и стрпали их у културне, политичке и социјалне логоре где сви морају да мисле, говоре и раде исто. Да би се то успешно наставило, бруталном силом најсуровијег фашизма своју демократију бране од сопствених поданика, од оно мало паметних или људи који једноставно одбијају да не мисле својом главом и, авај, и даље виде апсурд света што им се подмеће и агресивно намеће као напредан и једино исправан, једино могућ. Не би ли то подметање било успешно, морао се по рецепту из Орвеловог штива променити садашњи свет, али и његова прошлост.

[restrict]

Свакодневно расте број апсурда, идиотизама заправо, који стоје иза мењања прошлости зарад уметања будалаштина из садашњости. И док јадни фудбалери сада клече не само црнцима већ и Украјинцима, да би после силних политичких агитација (шта би с некадашњим кажњавањима и за најмањи политички испад на спортским теренима?) могли да обављају свој посао, и док се црна боја коже по неизоставном диктату лепи за белу у свакој могућој и немогућој комбинацији између људи које треба да гледамо у филмовима и телевизијским серијама како би се тако доказало да смо сви једнаки, и да је боја коже неважна (ако је бела!), дотле је нешто теже, мада никако не и немогуће, било уденути црно у историјска места на којима никако није могла да буде. Али ко то може да зна? У данашњем свету лажи, у завршној фази идиотизације преовлађујуће масе необразоване раје која гута ријалитије и чије се читање своди на неписмено дописивање на друштвеним мрежама, у свету где огроман део нових нараштаја нема појма где се која земља налази на карти света, а камоли било шта из историје, уопште није тешко потурити било коју будалаштину као историјску чињеницу. Отуд црне особе на невероватним местима у историји. Они су по савременим западним новим историјама пре два века широм Европе били лекари, научници, амбасадори, шефови полиције, политичари, чак и припадници високог друштва или саставни део племства на дворовима!?

У лудилу префарбавања историје Ипак, у том лудилу префарбавања садашњости и историје повремено се наиђе на нешто што се баш и не да тако лако омалати по данашњим аршинима прихватљивим колоритима. Јер је превише популарно и познато. Таква су дела чувене енглеске краљице трилера Агате Кристи, најтиражније острвске књижевнице свих времена и без сумње једине чија су дела кроз деценије непрестано инспирисала синеасте да их екранизују. И док су неолиберални шакали сатанизовали и одбацили као неважну, штетну чак, по тиражима и потенцијалу успешног екранизовања острвску књижевницу одмах иза Агате, ауторку серијала изузетно комерцијалних књига о Харију Потеру Џоану Мари Роулинг, јер се усудила да се успротиви новим правилницима о питању мушко-женских полова, што је после црне друга битна агенда новог поретка, Агату Кристи су напали на мало суптилнији начин. За сада су је ставили под сенку сумње. Да ли је, о ужаса, била расиста? Питају се неолиберални душебрижници данас. Да ли да је што пре забранимо, одбацимо, избришемо? Ма, не. Само ћемо у њена дела убацити довољно црних ликова. У име равноправности раса исправљена је историја и на том њеном малом делу. То је у свом новом филму, још једној од бројних екранизација једног од најчувенијих романа ове ауторке, „Смрт на Нилу“, учинио ирски синеаста и глумац Кенет Брана. Дословно је од белих ликова у том свом новом „читању“ поменуте Агатине књиге створио црне. При томе није променио временски контекст приче, пошто се као и у Агатином роману она дешава међу представницима високе британске класе почетком 1930-их година! Како је то урадио? Једноставно и безобразно, а послушнички и профитерски промућурно. У томе му је, иначе, помагао читав тим писаца задужен управо за „расне и остале проблеме инклузивности“, како се иначе овај поступак имплементирања црног „стручно“ и важно зове. Од неких је Агатиних ликова из књиге створио комбинацију и нове је личности подметнуо као црне. Ко ће то приметити? Односно ко ће то смети да примети? Брана је пре три године добро зарадио и својим је послодавцима донео вишеструку добит када је екранизовао „Убиство у Оријент експресу“, доневши продуцентима, међу којима је био и он, 350 милиона долара. Седам пута више него што је у филм уложено. И тада је истоветно послушно и лукаво испоштовао наредбе расног одбора за људска права, па је и тамо белце представио као расисте, јадног Поароа (кога је и глумио) као жртву чувене британске ксенофобије и то све с критиком на рачун задртог, блазираног и размаженог британског високог друштва чије је представнике Агата у својим делима често користила.

Да ли је Агата Кристи расиста Поставило се, међутим, питање да ли је Агата Кристи расиста. Ужас. Како страшна оптужба. Чим је изговорена, подразумева тешке санкције. У њеном случају, пошто одавно није међу живима, казна би се састојала у забрањивању њених књига. Зашто да не? И претходни је фашизам палио и забрањивао књиге неподобних аутора. Ипак, за сада, прегаоци антирасистичке коминтерне се задовољавају постављањем њених дела у савременом светлу, што подразумева поменуте интервенције у новим екранизацијама њеног и даље тако комерцијалног штива да га је немогуће и комерцијално врло штетно потпуно забранити. Променићемо ликове, односно пригодно их префарбати, појачати коментаре на рачун беле задртости, ксенофобије, хомофобије и свих осталих данас непожељних фобија присутних у главама заостале беле расе. Књиге иначе, како рекосмо, мало ко чита. Мало ко зна за њих. За просечног посетиоца биоскопа који је рођен у овом миленијуму једино могуће штиво по коме се снимају филмови су стрипови. Они се више не труде ни да на интернету пронађу дајџест верзије дела из историје књижевности. Јер и то треба читати. Ко за то има воље? Отуд им се заиста може потурити било која слика из прошлости, било која савремена идеја као нешто што је одавно постојало и што, зато, треба поштовати и данас. По томе једнакост међу расама постоји одувек, као што су и истополне везе сасвим нормална и од давнина присутна и прихваћена појава. Није баш лако увек наметнути овакве закључке, али је упорност у том погледу и те како присутна. Па ако Агата можда којим случајем није расиста, њена дела свакако јесу. Паметни који још смеју да се јавно праве паметнима кажу да њена и слична остварења из прошлости треба прихватити као сведочанство времена у коме су настала, те да оно што је у њима данас неприхватљиво није неопходно и став аутора. Тако засад, не баш радо, сачуваше Агату и њене чувене романе од забрана или ломаче. Занимљиво је да се не забрањују или јавно осуђују представници острвског племства, тамошњег богаташког високог друштва, па и краљевске породице, још мање се било ко у Великој Британији, чије за нас данас неприхватљиво друштво описује Агата у својим романима, приморава да врати богатства која су извучена као плод вишедеценијског британског колонијалног присуства на многим местима „трећег света“. Смета им само расизам на папиру. Агатин. И свачији други макар постојао само у фантазији чувара новог нормалног и за њихове пропагандне потребе. То што су се усудили да преиспитују и тако чувена дела и најкомерцијалније ауторе говори не само о њиховој ароганцији и осећају да поседују апсолутну контролу у својим напредним световима већ и да је ова наша цивилизација заиста ушла у нови фашизам, а чија је тоталитарност превазишла и ону немачку пред Други светски рат. А све у име благородне, правичне, напредне, милосне демократије за коју се боре свим средствима, а најрадије бомбама. Наравно, само када је противник слабији.

[/restrict]