ДА ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ НИКОМЕ И НИКАДА НЕ ЗАТВОРИ ВРАТА!

РЕАГОВАЊЕ

ПИШЕ ДР НЕНАД НИКОЛИЋ

Одговор на „Протестно писмо слависта Србије против рата у Украјини“ (Данас, 28. фебруар 2022)

„Принципијелно“ писмо „слависта Србије“, утемељено на вери у „фундаменталне културне и етичке вредности европске цивилизације“, ниједном речју не помиње помахниталу русофобију која је у САД и Европи узела толико маха да је управо темељне вредности европског друштва суспендовала: слобода говора и штампе, неповредивост приватне имовине, претпоставка невиности, индивидуализовање кривице – ништа од тога не важи за Русе, нити за оне који би Русе не бранили него само покушали да разумеју њихову позицију

Одазивајући се позиву потписника „Протестног писма слависта Србије против рата у Украјини“ српској научној заједници „да изнесе свој принципијелни став“, као део те заједнице, и то такође слависта – јер сам србиста – изражавам пре свега дубоко незадовољство тиме што се научна и академска звања, а нарочито синтагма „слависти Србије“ (заводљива колико и лажна), користе да би се исказ потпуно на линији украјинског и америчког политичког становишта представио као израз „веровања у фундаменталне културне и етичке вредности европске цивилизације“. Све и да тврдња да се против насиља „побунио цео цивилизовани свет“ није култур-расистичка, такво заузимање стране у сукобу чији корени сежу вековима уназад и претензија на објективно сагледавање стања на терену у ситуацији у којој су вести са лица места једностране од кога год долазиле, јасан је израз пристрасности са америчког глобалистичког становишта за које је свет подељен на њих „цивилизоване“ и остале „варваре“.

Жао ми је људи који су погинули, оних који су доживотно обогаљени, људи који су остали без својих најближих и без домова, а јасно је да ће свим Украјинцима и Русима животи бити драстично промењени у наредним годинама, па и деценијама – све и да се рат сутра заврши. Али жал над животом обичног човека не може потиснути општију свест да је и у овом случају рат – као и увек – наставак политике другим средствима, баш као што је било и када је „цивилизовани свет“ нападао Србију, Авганистан, Ирак, Либију… Волео бих да се Русија није одлучила за то средство које увећава страдања једног истог, а двонационалног народа, и које у њему шири јаз на ком се предано ради од краја 16. века и првих језуитских мисионара; укратко, да је нашла начин да другачије одговори на америчку политику обуздавања. Свакоме ко је прочитао књигу Збигњева Бжежинског Велика шаховска табла (нарочито 4. поглавље „Црна рупа“), која је пре више од двадесет година преведена на српски језик, било је јасно да ће се одлучујући сукоб САД и Русије одиграти на тлу Украјине. Ништа што се сада дешава нажалост није изненађујуће: за оне који читају књиге, а научници би ваљда то требало да раде. Велико изненађење било би да до овога није дошло. А да је рат пред вратима, могао је знати свако ко пажљиво чита новине: у њима је крајем прошле године писало да су САД одбиле позив Русије да преговарају о колективној безбедности у Европи и неутралном статусу Украјине.

На још једну књигу вреди се осврнути. Премда није научник него новинар, Ги Метан се проблему који је проучавао посветио с таквим темељношћу и храброшћу да трага за истином, да је књигом Русија–Запад. Хиљаду година рата: Русофобија од Карла Великог до украјинске кризе надишао многе научнике. Она је такође преведена на српски језик, још пре пет година. Ономе ко је њу прочитао јасно је порекло актуелне русофобије која се шири „цивилизованим светом“: рат у Украјини само је повод за њу, док су узроци много дубљи, и симболичке су и економске природе. Економски узроци одређују циљ санкција уведених Русији, док их симболички оправдавају: „цивилизовани свет“ може „варварима“ чинити било шта. Управо због тога „принципијелно“ писмо „слависта Србије“, утемељено на вери у „фундаменталне културне и етичке вредности европске цивилизације“, ниједном речју не помиње помахниталу русофобију која је у САД и Европи узела толико маха да је управо темељне вредности европског друштва суспендовала: слобода говора и штампе, неповредивост приватне имовине, претпоставка невиности, индивидуализовање кривице – ништа од тога не важи за Русе, нити за оне који би Русе не бранили него само покушали да разумеју њихову позицију. Очигледно и сами вођени таквим односом према „варварима“, „слависти Србије“ нису ништа писали о све већем обесправљивању Руса у Украјини нити о узалудности настојања да добију гаранције личних и колективних права.

Међутим, ако „слависти Србије“ на почетку свог писма успостављају паралелу између руске интервенције у Украјини и НАТО бомбардовања Србије (да би појачали речи солидарности са Украјинцима који су га пре двадесет година осудили), није јасно како су данас НАТО државе цивилизовани свет, а не такође варвари: зар плодови њихове агресије не расту пред нашим очима већ две деценије? Треба ли онда – принципијелно – да све до пуне реинтеграције Косова и Метохије у Републику Србију прогласимо непожељном културу свих НАТО држава (шта би на то рекли наши слависти: полонисти и бохемисти?!) или да грађане тих држава посматрамо као људе другога реда чија имовина може бити плењена и који ће нам одговарати за злочине њихових влада? То би било подражавање оном најрђавијем у западном свету, али јасно је да „слависти Србије“ не мисле на такву принципијелност, јер они знају да оно што приличи Јупитеру не приличи волу, односно да за мале нације не важи оно што важи за империје. Отуда је њихова осуда руске империјалне политике која интервенцијом у Украјини следи амерички начин решавања спољнополитичких односа пледирање да се прикључимо америчкој политици обуздавања, колико год се позивала на универзалне вредности.

Волео бих да је Русија изнутра слободнија и да интервенција у Украјини не мора да се назива искључиво онако како је „новоговором“ одређено; баш као што бих волео и да у САД, а нарочито Европи могу слободно да буду анализиране све околности које су довеле до рата, у свој њиховој сложености. Пошто није тако, уместо да се опредељујемо за један или други „новоговор“, требало би да се трудимо да очувамо једину праву вредност: слободу говора, која је данас скоро свуда укинута. Тек када будемо могли сви свуда слободно говорити о свему, моћи ћемо да се приближимо разумевању света у којем живимо. Једнодимензионалне политичке прокламације само шире јаз; у овом случају између нас и руских слависта. Хоћемо ли их и даље примати као добродошле колеге или ћемо им затворити врата: као „цео цивилизован свет“? Неће ли то бити природан следећи корак, ако следимо логику културно-идеолошко-политичке подлоге на основу које је писано „Протестно писмо слависта Србије против рата у Украјини“?

Уверен сам да српски слависти у целини нису русофобни и најискреније се надам да ће већинско расположење отворености према свима превладати, и да нећемо доћи дотле да ћемо морати да се боримо да Филолошки факултет никоме не затвара врата, па ни руским колегама; нарочито ако се сећамо да су његова врата 2018. године била отворена Јенсу Столтенбергу, генералном секретару НАТО-а, да одржи предавање одабраним студентима, вољом сада већ бивше деканке (која, а и то нешто значи, није смењена због тога него због лоповлука). Ипак, баш зато морамо сви заједно, свакога дана, радити на томе да наш универзитет не постане мегафон било којих идеологија и политика, него да остане простор слободног разматрања савременог света да би се разумела дубинска начела његовог функционисања и сагледало место Срба и Србије у њему.

Аутор је редовни професор

Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

Филолошки факултет Универзитета у Београду