ЧОВЕК КОЈИ ПАМТИ БУДУЋНОСТ

ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ЧУВЕНОГ СФ АУТОРА ФИЛИПА К. ДИКА

Прошло је тачно четири деценије од смрти славног америчког СФ аутора Филипа К. Дика, писца чија дела одзвањају нашом стварношћу више него било која из прошлости. Заправо данас, управо сада, далеко више него када су написана. Из много разлога од којих ниједан није добар за нас

Другог марта навршила се четрдесетогодишњица смрти чувеног америчког писца научне фантастике Филипа К. Дика (1928–1982). По свом учинку и филмичности његових дела овај је аутор имао такмаца једино у Стивену Кингу. Мада, да је поживео дуже (умро је у 53. години), вероватно би га надмашио. Јер за тридесетак година активног рада Дик је објавио чак 44 романа и преко 120 прича. То је готово невероватан опус. Још је занимљивије колико често су његова дела оживљавала значајна или бар комерцијална имена на великом и малом екрану. Опет, у томе му је једини ривал Стивен Кинг, али чије су бројне књиге оживеле углавном на малом екрану и готово по правилу не од најчувенијих аутора. Диково штиво има још једну занимљивост и специфичност: готово да нема писца који је тако јасно и у тако много детаља предвидео будућност, као да је гледао директан пренос из наше садашњости. Као да ју је видео или да се из ње вратио не би ли је потом описивао у својим причама. Он је додуше нешто тако и тврдио. Чак је ту своју визионарску способност покушао да објасни тиме да се његов живот одвија у две паралелне реалности. Последњих година живота се то до те мере испољавало у његовом поимању света, односно реалности, да више није био у стању да своју свакодневицу прихвата и спознаје на конвенционални начин. Свој ум је назвао трансценденталним рацијом. Шта год под тим подразумевао. Био је далек за многе, нејасан, збркан чак, неразумљив свакако, ексцентричан. Ипак, његова дела су била и остала занимљива, маштовита, комплексна, али веома луцидна и јасна. Драга и захтевним поштоваоцима научне фантастике и онима који то нису. Другим речима, ко год да је читао његова дела није се разочарао. Иако су била од сценариста забавне индустрије уобичајено сажимана, прилагођавана стереотипима и аутоцензурама, свакако у мање-више оштећујућој мери, Дикова штива су и у медијуму малих и великих покретних сличица остајала забавна, провокативна и пре свега врло занимљива.

[restrict]

Човек у високом дворцу Отуда није чудно да није заборављен и да се 40-годишњица од његове смрти обележава у свету књижевности, али и филмске индустрије. Можда, додуше, томе више кумује поменута чињеница да је у више него фрапантном броју детаља тако прецизно описао неке аспекте нашег текућег света и његових навика. Из бројне армије поклоника која познаје и цени његово дело свакако постоји полемика у ком издању је Дик био најбољи, најубедљивији или најмаштовитији. Или све то заједно. Занимљиво је и да су за филмове, чак и серије, чешће служиле његове приче, па и оне у краткој форми, него романи. Један је роман, међутим, постао инспирација за сада најсвежију екранизацију – реч је о „Човеку у високом дворцу“, који је Дик објавио пре тачно 60 година. Њега је стриминг компанија „Амазон прајм“ премијерно понудила у десетоделној телевизијској сезони 2016, а до претпрошле године серија је добила још три сезоне и додатних тридесет епизода. Толико је била занимљива та његова идеја и захвална за њено успешно дограђивање.

У том је роману Дик виспрено добацио до нашег времена. Иако се на први поглед не чини тако. Јер концепт приче је идеја о постојању алтернативног, паралелног света с нашим. У том другом победници из Другог светског рата су Немачка и Јапан који су окупирали и поделили Сједињене Државе. У тој Диковој идеји далеко занимљивије од визије о томе како би Америка изгледала под фашистичком чизмом јесте то што изглед такве државе (Дик је у срцу хладноратовских подела света у коме је живео наплашио своје читаоце тоталитаризмом карикирајући заправо тадашњи совјетски режим, а не фашистички немачки) делује као опис овог нашег света! Добро, нема фашистичких црних униформи и уобичајеног поклича Хитлеру, али наш је свет једнако под чизмом, невидиљивом, али чизмом тоталитарне корпорацијске фашистичко „либералне“ демократије у којој је највише на цени безуман послушност идеалима наметнутим од система. Отуд је прича о поробљеним јадним Американцима успела да доживи толико епизода и чак четири сезоне. Паралелни универзуми из Диковог штива уверљиво су се и животно поклопили с нашим временом, заправо су постали својеврсна слика наших паралелних светова, али и, кроз ту серију, паралелни свет нашем. Ретко се које књижевно дело на тако бизаран и занимљив начин пропело кроз деценије које га деле од тренутка стварања до данас. И које се тако добро уметнуло у данашњицу, као да је огледало времена у коме живимо. Као парадигма. Најбољи су пример неке цинично самопрокламоване демократске државе Запада које су своје поданике окупирале „бригом“ за њихово здравље штитећи га батинама, затварањима и укидањем практично свих права. Оно што је фашистички окупатор радио Американцима у Диковом роману и ТВ серији која је снимљена по том његовом, како се испоставило, пророчком остварењу „Човек у високом дворцу“, смешно је према либерално-демократској чизми, рецимо, Аустралије или Аустрије у време пандемије.

Најчувенији Диков рад је ипак постала прича „Да ли андроиди сањају електричне овце?“ јер је послужила за научнофантастични класик Ридлија Скота „Блејдранер“ („Истребљивач“) из 1982. године (римејковао га је Дени Вилнев 2017). Тај је филм по многима најбољи СФ свих времена. И у њему је Филип К. Дик досегао до нашег времена у бројним детаљима. Док је описивао дистопијски свет будућности као да је пишући поменуту причу отворио прозор с погледом на наш свет. Додуше, с далеко мање копчи између те његове визије и наше стварности од књиге „Човек у високом дворцу“, „Блејдранер“ је погодио суморну атмосферу нашег доба, посебно овог најактуелнијег. Огромни мегалополиси у које су претворени гигантски градови овог света су као пресликани с његових страница: пренасељени, пренатрпани, бучни, мултиетнички, бомбардовани рекламама, мизеријом потрошачког друштва, људима сумњивог морала. Једино, барем не да је свима познато, немамо андроиде. Па самим тим ни ловце на њих. Имамо пак виртуелну реалност у којој милиони људи нашег света радије проводе време него у стварности, чак и воде љубав с виртуелним особама. Ништа потреснији лајтмотив од оног у Диковом штиву у коме се главни јунак, Истребљивач андроида из наслова заљубљује у жену која је заправо андроид. А када споменусмо виртуелну стварност и вештачку интелигенцију, Дик је као боксер посред лица погодио наше време својим „Сувишним извештајем“ (Стивен Спилберг га је екранизовао пре 20 година и то изузетно успешно освојивши хвалоспеве критике и бројне награде) који се у суштини бави управо дилемом нашег доба: има ли човек право на своју вољу, па самим тим и суштинску слободу избора, или је подређен насилном државном детерминизму у коме је слобода само привид, зависна од наума власти, спутавана и забрањивана, што видесмо током пандемије. Опет делује као да је наш савременик иако је од објављивања овог дела прошло шест и по деценија. Његова дилема у литерарној машти – наша стварност!

Цивилизација симулације Филип К. Дик је, кажу, био врло бизарна особа. С бројним психичким тегобама и за њега фрустрирајућим политичким ставовима који су се и те како косили с временом у коме је живео, чинили су га често не баш погодном особом за живот на послератном америчком рајском западу. Јер и у том лажно идиличном свету демократске бајке Дик је проналазио инспирацију да се позабави суштинским слободама људи, оним неспутаним од стране власти и, посебно, тоталитарне идеологије, као и владавине

кафкијанске бирократије. Посебно га је, кажу, привлачила идеја о томе да је наша цивилизација заправо симулација. Да сви ми постојимо као симулација и да је наш свет отуда фикција. Такозвана реалност, тврдио је, само је фасада. Ми живимо и постојимо у симулацији! Изузетно је цинично што је као поштовалац исте идеје један од највећих поборника лика и дела Филипа Дика нико други до најогавнији егземплар диктатуре неолиберализма Илон Маск! За Диковог биографа Ентонија Пика, који је пре девет година објавио званичну биографију овог писца, карактеризација чувеног СФ аутора је она из наслова књиге – „Човек који памти будућност“, а по Пику, Дик је најближе добацио до нашег времена описујући наше робовање незајажљивој машинерији маркетинга која генерише наш потрошачки начин живота, па и постојања, а што је на много места у својим делима, опет као да цитира нашу стварност, истицао у форми и лајтмотива и мизансцена. Мало ко је од писаца уопште, па и ових који се баве фантастиком, успео да завири у будућност својом маштом и да је тако детаљно „погоди“ као да је пишући своја дела користио дневник написан на путовању времепловом.

[/restrict]