ČOVEK KOJI PAMTI BUDUĆNOST

ČETRDESET GODINA OD SMRTI ČUVENOG SF AUTORA FILIPA K. DIKA

Prošlo je tačno četiri decenije od smrti slavnog američkog SF autora Filipa K. Dika, pisca čija dela odzvanjaju našom stvarnošću više nego bilo koja iz prošlosti. Zapravo danas, upravo sada, daleko više nego kada su napisana. Iz mnogo razloga od kojih nijedan nije dobar za nas

Drugog marta navršila se četrdesetogodišnjica smrti čuvenog američkog pisca naučne fantastike Filipa K. Dika (1928–1982). Po svom učinku i filmičnosti njegovih dela ovaj je autor imao takmaca jedino u Stivenu Kingu. Mada, da je poživeo duže (umro je u 53. godini), verovatno bi ga nadmašio. Jer za tridesetak godina aktivnog rada Dik je objavio čak 44 romana i preko 120 priča. To je gotovo neverovatan opus. Još je zanimljivije koliko često su njegova dela oživljavala značajna ili bar komercijalna imena na velikom i malom ekranu. Opet, u tome mu je jedini rival Stiven King, ali čije su brojne knjige oživele uglavnom na malom ekranu i gotovo po pravilu ne od najčuvenijih autora. Dikovo štivo ima još jednu zanimljivost i specifičnost: gotovo da nema pisca koji je tako jasno i u tako mnogo detalja predvideo budućnost, kao da je gledao direktan prenos iz naše sadašnjosti. Kao da ju je video ili da se iz nje vratio ne bi li je potom opisivao u svojim pričama. On je doduše nešto tako i tvrdio. Čak je tu svoju vizionarsku sposobnost pokušao da objasni time da se njegov život odvija u dve paralelne realnosti. Poslednjih godina života se to do te mere ispoljavalo u njegovom poimanju sveta, odnosno realnosti, da više nije bio u stanju da svoju svakodnevicu prihvata i spoznaje na konvencionalni način. Svoj um je nazvao transcendentalnim racijom. Šta god pod tim podrazumevao. Bio je dalek za mnoge, nejasan, zbrkan čak, nerazumljiv svakako, ekscentričan. Ipak, njegova dela su bila i ostala zanimljiva, maštovita, kompleksna, ali veoma lucidna i jasna. Draga i zahtevnim poštovaocima naučne fantastike i onima koji to nisu. Drugim rečima, ko god da je čitao njegova dela nije se razočarao. Iako su bila od scenarista zabavne industrije uobičajeno sažimana, prilagođavana stereotipima i autocenzurama, svakako u manje-više oštećujućoj meri, Dikova štiva su i u medijumu malih i velikih pokretnih sličica ostajala zabavna, provokativna i pre svega vrlo zanimljiva. [restrict]

Čovek u visokom dvorcu Otuda nije čudno da nije zaboravljen i da se 40-godišnjica od njegove smrti obeležava u svetu književnosti, ali i filmske industrije. Možda, doduše, tome više kumuje pomenuta činjenica da je u više nego frapantnom broju detalja tako precizno opisao neke aspekte našeg tekućeg sveta i njegovih navika. Iz brojne armije poklonika koja poznaje i ceni njegovo delo svakako postoji polemika u kom izdanju je Dik bio najbolji, najubedljiviji ili najmaštovitiji. Ili sve to zajedno. Zanimljivo je i da su za filmove, čak i serije, češće služile njegove priče, pa i one u kratkoj formi, nego romani. Jedan je roman, međutim, postao inspiracija za sada najsvežiju ekranizaciju – reč je o „Čoveku u visokom dvorcu“, koji je Dik objavio pre tačno 60 godina. Njega je striming kompanija „Amazon prajm“ premijerno ponudila u desetodelnoj televizijskoj sezoni 2016, a do pretprošle godine serija je dobila još tri sezone i dodatnih trideset epizoda. Toliko je bila zanimljiva ta njegova ideja i zahvalna za njeno uspešno dograđivanje.

U tom je romanu Dik vispreno dobacio do našeg vremena. Iako se na prvi pogled ne čini tako. Jer koncept priče je ideja o postojanju alternativnog, paralelnog sveta s našim. U tom drugom pobednici iz Drugog svetskog rata su Nemačka i Japan koji su okupirali i podelili Sjedinjene Države. U toj Dikovoj ideji daleko zanimljivije od vizije o tome kako bi Amerika izgledala pod fašističkom čizmom jeste to što izgled takve države (Dik je u srcu hladnoratovskih podela sveta u kome je živeo naplašio svoje čitaoce totalitarizmom karikirajući zapravo tadašnji sovjetski režim, a ne fašistički nemački) deluje kao opis ovog našeg sveta! Dobro, nema fašističkih crnih uniformi i uobičajenog pokliča Hitleru, ali naš je svet jednako pod čizmom, nevidiljivom, ali čizmom totalitarne korporacijske fašističko „liberalne“ demokratije u kojoj je najviše na ceni bezuman poslušnost idealima nametnutim od sistema. Otud je priča o porobljenim jadnim Amerikancima uspela da doživi toliko epizoda i čak četiri sezone. Paralelni univerzumi iz Dikovog štiva uverljivo su se i životno poklopili s našim vremenom, zapravo su postali svojevrsna slika naših paralelnih svetova, ali i, kroz tu seriju, paralelni svet našem. Retko se koje književno delo na tako bizaran i zanimljiv način propelo kroz decenije koje ga dele od trenutka stvaranja do danas. I koje se tako dobro umetnulo u današnjicu, kao da je ogledalo vremena u kome živimo. Kao paradigma. Najbolji su primer neke cinično samoproklamovane demokratske države Zapada koje su svoje podanike okupirale „brigom“ za njihovo zdravlje štiteći ga batinama, zatvaranjima i ukidanjem praktično svih prava. Ono što je fašistički okupator radio Amerikancima u Dikovom romanu i TV seriji koja je snimljena po tom njegovom, kako se ispostavilo, proročkom ostvarenju „Čovek u visokom dvorcu“, smešno je prema liberalno-demokratskoj čizmi, recimo, Australije ili Austrije u vreme pandemije.

Najčuveniji Dikov rad je ipak postala priča „Da li androidi sanjaju električne ovce?“ jer je poslužila za naučnofantastični klasik Ridlija Skota „Blejdraner“ („Istrebljivač“) iz 1982. godine (rimejkovao ga je Deni Vilnev 2017). Taj je film po mnogima najbolji SF svih vremena. I u njemu je Filip K. Dik dosegao do našeg vremena u brojnim detaljima. Dok je opisivao distopijski svet budućnosti kao da je pišući pomenutu priču otvorio prozor s pogledom na naš svet. Doduše, s daleko manje kopči između te njegove vizije i naše stvarnosti od knjige „Čovek u visokom dvorcu“, „Blejdraner“ je pogodio sumornu atmosferu našeg doba, posebno ovog najaktuelnijeg. Ogromni megalopolisi u koje su pretvoreni gigantski gradovi ovog sveta su kao preslikani s njegovih stranica: prenaseljeni, prenatrpani, bučni, multietnički, bombardovani reklamama, mizerijom potrošačkog društva, ljudima sumnjivog morala. Jedino, barem ne da je svima poznato, nemamo androide. Pa samim tim ni lovce na njih. Imamo pak virtuelnu realnost u kojoj milioni ljudi našeg sveta radije provode vreme nego u stvarnosti, čak i vode ljubav s virtuelnim osobama. Ništa potresniji lajtmotiv od onog u Dikovom štivu u kome se glavni junak, Istrebljivač androida iz naslova zaljubljuje u ženu koja je zapravo android. A kada spomenusmo virtuelnu stvarnost i veštačku inteligenciju, Dik je kao bokser posred lica pogodio naše vreme svojim „Suvišnim izveštajem“ (Stiven Spilberg ga je ekranizovao pre 20 godina i to izuzetno uspešno osvojivši hvalospeve kritike i brojne nagrade) koji se u suštini bavi upravo dilemom našeg doba: ima li čovek pravo na svoju volju, pa samim tim i suštinsku slobodu izbora, ili je podređen nasilnom državnom determinizmu u kome je sloboda samo privid, zavisna od nauma vlasti, sputavana i zabranjivana, što videsmo tokom pandemije. Opet deluje kao da je naš savremenik iako je od objavljivanja ovog dela prošlo šest i po decenija. Njegova dilema u literarnoj mašti – naša stvarnost!

Civilizacija simulacije Filip K. Dik je, kažu, bio vrlo bizarna osoba. S brojnim psihičkim tegobama i za njega frustrirajućim političkim stavovima koji su se i te kako kosili s vremenom u kome je živeo, činili su ga često ne baš pogodnom osobom za život na posleratnom američkom rajskom zapadu. Jer i u tom lažno idiličnom svetu demokratske bajke Dik je pronalazio inspiraciju da se pozabavi suštinskim slobodama ljudi, onim nesputanim od strane vlasti i, posebno, totalitarne ideologije, kao i vladavine

kafkijanske birokratije. Posebno ga je, kažu, privlačila ideja o tome da je naša civilizacija zapravo simulacija. Da svi mi postojimo kao simulacija i da je naš svet otuda fikcija. Takozvana realnost, tvrdio je, samo je fasada. Mi živimo i postojimo u simulaciji! Izuzetno je cinično što je kao poštovalac iste ideje jedan od najvećih pobornika lika i dela Filipa Dika niko drugi do najogavniji egzemplar diktature neoliberalizma Ilon Mask! Za Dikovog biografa Entonija Pika, koji je pre devet godina objavio zvaničnu biografiju ovog pisca, karakterizacija čuvenog SF autora je ona iz naslova knjige – „Čovek koji pamti budućnost“, a po Piku, Dik je najbliže dobacio do našeg vremena opisujući naše robovanje nezajažljivoj mašineriji marketinga koja generiše naš potrošački način života, pa i postojanja, a što je na mnogo mesta u svojim delima, opet kao da citira našu stvarnost, isticao u formi i lajtmotiva i mizanscena. Malo ko je od pisaca uopšte, pa i ovih koji se bave fantastikom, uspeo da zaviri u budućnost svojom maštom i da je tako detaljno „pogodi“ kao da je pišući svoja dela koristio dnevnik napisan na putovanju vremeplovom.

[/restrict]