БРИТАНСКИ ПОГЛЕД НА ИСТОК

Борис Џонсон је коначно успео да нас све изненади тачним прогнозама. Викао је по парламенту и у медијима да Русија спрема фронтални напад великих размера на Украјину. И још, да ће се све то догодити 16. фебруара. Као у оној причи о вуку, мало је ко озбиљан обраћао пажњу на његову и хистерију његових истомишљеника с обе стране Атлантског океана. Но чудо се догодило и сад морамо да признамо да се вук ипак појавио. Није стигао 16. фебруара, сачекао је крај зимске олимпијаде у Кини, али се појавио

Упорно су нас убеђивали да су Руси још 2014. ушли у Украјину, тако да није јасно зашто се сад баш толико сви узбуђују кад по њима самима Руси нису никад ни одлазили. Сада су само признали две источне покрајине и ушли у земљу како би обезбедили њену војну неутралност и како би се обрачунали, једном засвагда, с неонацистичким елементима.

Да погледамо како о овом сукобу извештавају британски корпоративни медији. Почећемо обраћањем јавности премијера Бориса Џонсона на дан када је Русија најавила инвазију (специјалну операцију) Украјине.

Џонсон је почео своје излагање тако што је напоменуо да је тог истог јутра око 4 сата разговарао с председником Украјине Зеленским, коме је понудио пуну подршку Уједињеног Краљевства. Руски председник Путин је напао пријатељску земљу, која га није ничим провоцирала и то без било каквог уверљивог оправдања. Започео је рат у Европи, каже се даље.

[restrict]

И то није нека далека, нама непозната земља, наставља Џонсон, ми имамо пријатеље Украјинце у овој земљи, суседе, сараднике. Украјина је, каже, већ деценијама слободна, демократска земља која је стекла право да бира сопствену судбину. Ми, па и читав свет, не можемо да дозволимо да та слобода буде тек тако одузета. Ми не можемо и нећемо да само скренемо поглед на другу страну.

Даље Џонсон каже да Британија већ шаље и да ће наставити да шаље оружје („одбрамбено“) и да ће други савезници чинити то исто. У договору са савезницима, Британија ће осмислити и спровести велики пакет економских мера и санкција како би осакатили руску економију. Позвао је Џонсон савезнике да прекину зависност од руских енергената, гаса и нафте уз помоћ којих је Путин толико дуго манипулисао западним земљама.

Дипломатски, политички, економски и коначно и војно, ова грозна и варварска Путинова авантура мора да пропадне. Исто то кажем, вели Џонсон, и грађанима Русије чији је председник одобрио талас насиља уперен против суседног словенског народа. Џонсон се даље обраћа родитељима руских војника и каже да не може да верује да се све ово ради у њихово име.

Џонсон је завршио своје обраћање констатацијом да је ово напад на демократију и слободу у источној Европи и широм света, и да право које слободни, независни народи континента имају да бирају сопствену будућност јесте нешто што ће Уједињено Краљевство увек подржавати.

Тако је премијер Џонсон зацртао позицију своје владе поводом украјинског случаја. Дао је и основне смернице службама које се баве формирањем јавног мњења, од оних тајних, преко полутајних до корпоративних медија и јавног сервиса, Би-Би-Сија.

Нама остаје да приметимо да је овај говор могао бити написан и пре неколико година неким другим поводом. Само треба заменити имена учесника. Став Британије, како га је Џонсон овде дефинисао, довољно је уопштен да оставља велики маневарски простор. Осим слања оружја, нових санкција и моралне подршке, није овде било нових елемената.

Но да видимо сада како медији прате украјинску кризу и да покушамо да између редова разазнамо задате смернице. Информативно-пропагандна машинерија Запада је две године вредно тренирала на пандемији короне, па да видимо колико су усавршили технику што се тиче ратних сукоба и хладноратовских наратива.

УДАР НА ЕМОЦИЈЕ Јавни сервис, Би-Би-Си, интернет-презентација на основној страни нам доноси (пон. 28 фебруар) следеће наслове: „Полицијски час у Кијеву се завршио док Украјину очекује одлучујућа 24 часа“, „Путин ставња руске нуклеарне снаге у борбену готовост“, „Животи цивила изгубљени у руском рату“ (слика насмејане девојчице), „Шта је Путин рекао у вези с атомским оружјем“, „Рођаци Украјинаца који су стално настањени овде могу да дођу у Британију“, „Русија удвостручава интересне рате после пада рубље“, „Путинов рат довео до драматичне промене политике у Немачкој“, „Британија ургентно одобрила закон да се позабави руским ’прљавим’ новцем“…

Даље, на страници посвећеној самом рату, и која је насловљена „Руско-украјински рат“, министар одбране Бен Волас каже да је Путинова претња нуклеарном готовошћу само покушај одвраћања пажње. Затим су ту мапе инвазије са црвеним стрелицама, а потом и констатација (фотографија кинеског председника Сија) да је украјинска криза велики изазов за Кину. „Украјински градови су на опрезу пошто су целу ноћ били под артиљеријском ватром“, „Зашто је Путин напао Украјину“, па онда „Индијски студенти који су се затекли у Украјини очајнички траже помоћ“. И на крају, министарка спољних послова Лиз Трас каже да подржава одлазак Британаца да се боре у Украјини. Онда иде чланак о искључивању Русије из финансијске Свифт мреже.

Нема потребе да се сви ови текстови читају систематски и да се њима аналитички приступи, јер су могли бити написани и пре неколико месеци. Њихов је задатак да оформе чак и не толико рационално мишљење читалаца колико да изазову емотивну реакцију. После две године короне, закључавања и малтретирања, мало свима фали па да почну да вриште. Но можда је ово прилика да Русе оптужимо и за корону, и за финансијску кризу, глобално ресетовање па и камионџије у Канади. Ех, то би било сјајно!

Да још само приметимо да се главни град Украјине на српском зове Кијев а на енглеском се звао „Kiev“, по руски. Не више, сад се зове по украјински – „Kyiv“. Неки се новинари, нарочито ови на радију, већ жале јер не знају како да изговоре ово ново име. Ах, чекајте, чекајте, мајстори су тек почели своју работу, мислимо се ми што смо гледали распад Југославије уживо. И још, медијски посленици су наиме „сами“ дошли на идеју да у знак поштовања према напаћеним и угроженим Украјинцима користе њихово име града.

Но ево стигли смо сада до „Гардијана“, некадашње перјанице левог, либералног неоинтелектуалног грађанског соја. Перјаница слободног мишљења извештава: Руско-украјински рат; пад рубље по отварању берзе; Сједињене Државе осуђују Путиново наређење о борбеној приправности нуклеарног арсенала (фотографија украјинског војника с пушком у рову); Зеленски говори о одлучујућа 24 сата; телефон је постао најмоћније оружје у арсеналу Зеленског – телефонским позивима је успео да уведе санкције Русији; оставили смо тату у Кијеву (Kyiv, на фотографији уплакано дете); цене злата и нафте скачу; гувернер Харкова (Харкив?) тврди да је град одбио руски напад; ја желим да се борим – каже британски Украјинац; Украјинци се враћају кући породицама и да се укључе у борбу; руске снаге се приближавају Кијеву; руске стратешке грешке подижу морал Украјинаца…

Затим има страница посвећена сукобу где можете да добијете све информације, видите мапе, видео-записе и фотографије. На самом дну те богато опремљене странице је поднаслов „Шта је историјски контекст сукоба“. Ту се наводи следеће: „2014. Русија је послала трупе да изврше анексију Крима. Исто су тако подржали устанак сепаратиста на истоку земље изазивајући тиме рат. Године 2015. потписан је мировни уговор, успостављена демаркациона линија и обе стране (Украјина и ДНР/ЛНР) су морале да направе уступке. Од тада је ту било спорадичног чаркања где су обе стране оптуживале ону другу за кршење примирја.“

„Гардијан“ даље извештава о дебати која се води и у парламенту о томе да се уведу санкције против 35 руских милијардера који се налазе на списку који је саставио чувени руски псеудодисидент Алексеј Наваљни. За сада смо конкретно видели да је Роман Абрамович пребацио управљање фудбалским клубом Челси, чији је власник од 2003. године, на управни одбор истоимене добротворне установе. И то пошто је парламентарац из Лабуристичке странке Крис Брајант позвао да се Абрамовичу забрани да води Челси и да му се сва имовина одузме. Истовремено и конзервативац Мајкл Гоув позива на одузимање имовине олигарсима.

Иначе се руски олигарси у Лондону могу поделити на пријатеље енглеске владајуће класе, попут Јевгенија Лебедева, власника дневних новина „Индепендент“, и оне друге који се не свиђају Наваљном па их је означио као Путинове пријатеље.

И још нешто, претња одузимањем имовине је потпуно нова и сасвим неанглосаксонска тековина. Врло необично за културу где власник има право да пуца на тебе ако ходаш преко његовог травњака. Приватно власништво је (било) светиња. Но сада смо већ видели из случаја канадских камионџија којима су затварани банковни рачуни и узимане паре, па сада и овом кризом око Украјине, да западне државе све више себи дају за право да располажу имовином грађана. Можда и њиховом децом, некретнинама, здрављем… правац овог кретања је доста тмуран и завређује одвојену дискусију.

Ето, сваки нормалан човек, жена и дете који све ово прочитају у новинама доћи ће до закључка да су Руси зли момци а Украјинци добри. Смисао ове странице „Гардијана“ је да буде one-stop shop, нема потребе да идеш било где другде, питаш, разговараш и мислиш. Ми ћемо ти рећи шта да мислиш и осећаш, што је још важније. А осим мржње, шта би то још могло да се осећа после читања, гледања и слушања – конзумирања – овог материјала.

А за крај ево једног веселијег текста из „Гардијана“ од пре неколико дана: „Последњи пут када сам видео Андреја носио је ципеле са високом потпетицом. Сада се као и многи други моји пријатељи латио оружја. Тек толико да се геј, трансџендер и остале заједнице не осете запостављене. А и да идеолошки останемо на исправној линији.“

Но да прелистамо још неке новине и веб-странице. Угледни недељник „Спектејтор“ доноси наслов „Да ли је Путин успео да дигне Запад из мртвих?“. И у поднаслову, „Доскора нисмо знали шта су наше вредности – сад бар знамо које нису“. Даље иде чланак који је насловљен „Вођство и храброст Володимира Зеленског“.

Морамо да приметимо да ови чланци нису утемељени на подацима и анализи већ се баве идеолошким матрицама и еуфоричним похвалама. Господин Зеленски је наравно у пуној војној опреми посећивао границу с Донбасом и зна ко су, где су и какви отворено неонацистички елементи који, у земљи чији је он председник, располажу ракетним бацачима, тешким топовима, тенковима и митраљезима. Зна и шта дотични раде с том војном опремом – бомбардују цивилно становништво. Толико о „Спектејтору“ и Зеленском.

„Фајненшел тајмс“ нам нуди следеће: „Командант одбране Кијева каже да су одбили руски напад на главни град.“ Поштено, питаш команданта и пренесеш нама. А онда ваљда одеш и питаш и оног другог команданта, погледаш видео-снимке, сателитске снимке, прочиташ коментаре на интернету, видиш шта други кажу, пишу и документују. Јок. Командант каже, шта бисте више хтели? Рат је.

„Тајмс“ доноси нешто занимљивији наслов где каже како наоружани добровољци јуре шпијуне по Кијеву. Аутор се, међутим, не пита да ли је паметно поделити десетине хиљада комада пешадијског наоружања грађанима и да неће они да га употребе једни против других. Ако не баш зато што је неко шпијун, онда можда што је неко само Рус или што има нерашчишћених рачуна још од ко зна када.

„Индепендент“ нас обавештава да руска рубља губи вредност, да је највећи авион на свету Антонов 225 уништен у Кијеву, да је украјински морнар ухапшен пошто је у шпанском летовалишту Мајорка покушао да потопи јахту руског милијардера и коначно да се и бивша мис Украјине латила оружја да се бори против Руса. И за крај, Африканци који беже из Украјине се жале на расистички третман.

Канал Џи-Би њуз нас извештава да је Илон Маск обезбедио сателитски интернет Украјини. Са страница „Дејли мејла“ принц Хари од Винзора и супруга му Меган Маркл поручују народу Украјине: „Ми смо уз вас!“ – шта год да то значи! Таблоид „Сан“ се плаши да ће из очаја, пошто му војна интервенција слабо иде, Путин прећи на гранатирање цивила.

И за крај овог британског дела, пре него што бацимо поглед на неколико америчких примера, ево једног правог бисера. Часопис „Економист“ пише да се модерни диктатори, аутократе попут Путина, дају најбоље разумети тако што ћемо читати совјетску дечју књижевност. Замислите само тај метод. А како разумети Бориса Џонсона? Која литература ту помаже?

У АМЕРИЦИ НИШТА НОВО Преко Атлантика све исто. Пошто информације и потичу од две-три агенције а владе управљају медијима, нема ту много одступања од НАТО одобрене линије. Ево, на пример, члан америчког конгреса, демократа из Калифорније Ерик Сволвел каже да треба разматрати могућност да се сви руски студенти избаце из Сједињених Држава.

Тужно је већ сада сећати се оне Калифорније од пре педесет година. Музике, хипика, плантажа поморанџи, пешчаних плажа и таласа океана. Онда је дошао Конан варварин у улози аустријског боди-билдера и глумца, тако да су ово сада већ црнокошуљаши прерушени у шарене хавајске кошуље.

Професор Марк Криспин Милер с Универзитета у Њујорку је предавао науку о медијима а сад више не предаје јер га је студенткиња тужила вођству универзитета да тера студенте да се критички осврћу на пропаганду! Наравно, коме то још треба – професора треба отерати. Барем на маргине блогерашког информативног простора одакле нам колега Милер поручује: „Читајући ова писанија треба да нама свима постане јасно да морамо престати да верујемо у све што прочитамо, чујемо и видимо на било коју тему. То стога јер су западни медији отворено варљиви колико и својевремено нацистичка пропаганда – што је у овом случају сасвим пригодно поређење јер је овај најновији пропагандни талас заташкао неонацизам у историји Украјине а нарочито од 2014. године наовамо; а ако не знате шта се од тада догађало у Украјини, не можете разумети ни шта се сада догађа.“

Професор Милер нам даје пример из „Њујорк тајмса“ који објављује наслов: „Русија преко ноћи засула Кијев артиљеријском ватром, али Украјина тврди да још држи главни град у рукама.“ При томе, када прочитате чланак, биће вам јасно да се ту никакво бомбардовање не спомиње нити било каква улога руских снага у уличним борбама. Све је то само у наслову! Значи да и кад новине пристојно обаве свој посао и известе о ономе што се види и чује, уредник то лепо припитоми и препакује у складу с дневнополитичком агендом.

Како смо већ напоменули, из ванредног стања проузрокованог корона пандемијом врло лако смо склизнули у ратно стање поводом украјинске кризе. У оба случаја постоји једна константа – потреба да се јавно мњење „оформи“. Дакле, не ради се о томе да вама извештач предочи податке и свој коментар (као што ми радимо овде, на пример) већ се ради о томе да вам убризгају одређени поглед на свет. Што мање тачних, поузданих информација, а што више емотивног набоја и хистерије. То је коктел који даје резултате и који, ако ћемо то историјски испратити, доводи до неслућених трагедија. Сетимо се само Европе од пре 85 година.

Тај период историје ми сад углавном памтимо по црно-белим сликама и филмовима. Како ли ће нас памтити за неколико генерација?

[/restrict]

Један коментар

  1. Савршено разумем (али не оправдавам) Америку: Она, осокољена агресијом на Србију, са познатим прворазредним мотивом: долажење Русији иза леђа са простора Балкана и уз употребу своје пешадије, Шиптара, а у време слабе Јељцинове Русије, УЗЕЛА УК, како би то рекли наши тари, па се размахала по читавом свету. И сад, да јој неко то одузме – да је стасала Путинова Русија, као Феникс, да јој постане такмац, – НЕ МОЖЕ, бато! Она мора да буде једини (некажњени) полицајац и арбитар, извозник насилних “демократских” и осталих умишљених вредности западног света, бомбама, ако је могуће, јер Америка не може без рата; она од рата, тј. производње и продаје оружја за опремање држава по НАТО стандардима, и живи, уз пљачку држава на чија се блага намерачила, и уз обилато штампање долара без покрића. У ситуацији кад све мање производи, рат је једини излаз! Иако је све ратове изгубила, почев од Вијетнама, а чега год да се дотакла, оставила у хаосу. Лицемерна, подла, лажљива, уцењивачка…

    Не разумем Европу. Зар је толико подлегла препарираним мозговима њених политичара да не види просту истину која јој је под носем, па, по диктату, ради све на своју штету? Зар мисли да Америка жели јаку ЕУ? Зар не увиђа да једину опасност по њену безбедност представља управо НАТО, који је искључиви инструмент Америке? Од кога то НАТО треба да брани Европу? Од Русије? Кога је то Русија напала за све време толиких агресивних ратова које је водила Америке широм планете? Али, на недорасле мозгове, елементарно непознавање историје уопште (а тек Украјине), у атмосгери толике медијске буке, било је довољно да се створи ирационална хистерија против Руса. Па по закону чопора, кад је први зарежао, и остали бесни пси се бацили на плен… Не дај Боже, Европа ће прва и да страда у случају глобалног сукоба. Енглези су случај за себе: подмукли, лукави колонизатори који би да поврате своју моћ исисавања свега што се може и од кога се може, па сањају… А њихови лидери се дебело брукају својим изјавама и поступцима.

    Ни најмање не сумњам да је Русија могла да заврши све за три дана. То што није, само се може приписати уздржавању Руса од таквих акција у којима би настрадало цивилно становништво. Уосталом, Украјинци су руског порекла – зар да убијају своју браћу? Украјина је некадашње срце Русије – вештачка творевина, као код нас нпр. Босна, весели Тито се мало играо – и бошњачка нација, црногорска, уз све те измишљене језике, а сви су Срби, неки само друге вере; и у Кини има православаца , али су сви – Кинези; леп доказ да наше вође заиста “знају” шта раде.

    Америка неће добити ни овај рат који је здушно потпалила са својим “савезницама”, па се упустила у сукоб преко леђа Украјинаца, а многи ће пропатити, ако планета уопште буде остала цела.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *