БОЖЈИ ВИНОГРАД ПОД ОПСАДОМ

Девет година је злопутио по Косову пишући за Дугу отворено и поштено о терору који се спроводи над српским народом, све док то није додијало Азему Власију, па се с главним уредником Дуге Ковачем Михаљем, доцнијим петооктобарским амбасадором у Бечу, договорио да Рајка повуче с Косова и забрани му писање о истом

Поводом одласка великог српског патриоте, новинара, драмског писца и виноградара Рајка Ђурђевића (1947–2022), који је девет година прикупљао материјал за своју потресну драму Косовска хроника, 99 пута извођену на сцени Народног позоришта у Београду, а потом (из идеолошких разлога и снажним друосрбијанским залагањем!) скинуту с репертоара

Недавни Фест завршио се филмом Горана Радовановића Чекајући Хандкеа, у коме Срби из Велике Хоче узалуд очекују Петера Хандкеа, нобеловца коме је једно евроамеричко нико и ништа у Приштини забранило улазак на свету српску земљу због угрожавања непостојеће безбедности једне непостојеће државе. Тако је један велики светски писац започео опсаду „привремених институција Косова“, еуфемизма за разбојнички режим под покровитељством и по идеји колективног Запада. Неколико дана после тога погодила нас је вест о одласку великог српског патриоте, новинара, драмског писца и виноградара Рајка Ђурђевића (1947–2022), који је девет година прикупљао материјал за своју потресну драму Косовска хроника, 99 пута извођену на сцени Народног позоришта у Београду. И у Радовановићевом филму и у животу драмског писца Ђурђевића божански виноград имао је симболичку улогу. Редитељ Радовановић провео је с мештанима Велике Хоче годину дана у чекању Хандкеа, снимао како се божански виноград обрезује, сазрева и рађа као симбол протока митског времена, како тече песма о бајном Ораховцу и благу којим је Бог обдарио овај комад раја на земљи свиме осим – слободом. Средствима филма редитељ је постигао циљ ове уметности: створити и подићи емоције да би се досегло поетско и људско. Виноград је овде извор људског надахнућа, његових ванвремених, библијских значења. Две генерације, отац и син Велике Хоче, режу своју благодат и чекају великог писца у потпуној тишини митског „довек“. Тако је и Рајко Ђурђевић, све до пре неки дан, копао и обрезивао свој виноград под Авалом, чекајући да се исправи ужасна неправда када је комесарски скинут с репертоара Народног позоришта у Београду – дакле дословно бандитски забрањен! – његов комад о трагедији Срба на Косову, о судбини Данице Милинчић, пред чијим су очима шиптарске звери убиле њеног деду, свекра, мужа и сина! Потресен чином убиства последњих Милинчића, песник Матија Бећковић данима је узнемирен ходао београдским улицама, слушајући у свести ехо завршног крика жене, кћери и мајке: „Има ли на Косову још игде ико жив?!“

[restrict]

ГЕНОЦИД СРБА У БАРАГАНУ Радомир Рајко Ђурђевић рођен је у Калуђерици, једном од београдских предграђа у коме се још беру виногради, на земљи својих „прачукундедова“, како је сам волео да каже, у питомом пределу подунавске Шумадије, где зри свака благодет и где су људи племенити, задојени идејом слободе. „Ту су пре двеста година букнули први ханови турски“, писао је Скерлић, „и душа народна васкрсла у тим зеленим пропланцима и шумовитим косама.“ Иако га је пут новинара водио по целој земљи и свету, Ђурђевић никада није напуштао своју дедовину подно Авале, обделавајући, кад год је могао, сеоско домаћинство Ђурђевића, живећи као свој на свом у духу српског предања. Дипломирао је новинарство на Факултету политичких наука у Београду и веома млад почео да ради прво на радију, а затим у великим листовима Дуга и НИН. Али Ђурђевић није био тип „градског новинара“ и није фермао редакцијску хијерархију. Срце и нерв писца вукли су га тамо где се догађају праве драме, а жив и непокорни дух косовског и светосавског завета у једном вихорном времену водили су га у нове полемике. Девет година је злопутио по Косову пишући за Дугу отворено и поштено о терору који се спроводи над српским народом, све док то није додијало Азему Власију, па се с главним уредником Дуге Ковачем Михаљем, доцнијим петооктобарским амбасадором у Бечу, договорио да Рајка повуче с Косова и забрани му писање о истом. Рајко не мирује и открива геноцид у Барагану, присилну депортацију и масовно уништење 60.000 темишварских Срба у Румунији, које се догађало од 1948. до 1955. под паском Георги Георгију Дежа, а у сарадњи с његовим пријатељем Јосипом Брозом Титом и вајним југословенским дипломатским мисијама у Румунији. Фељтон Земунице Барагана, који је почео да излази у НИН-у, ужаснo сведочанство о умирању и преживљавању српског народа у земуницама ископаним голим рукама у песку црноморске делте Дунава, жалосне пустиње у којој није било ни травке ни живуљке, обустављен је после три наставка јер су станари из Улице Георги Георгију Дежа почели да скидају и бацају табле с називом своје улице (којој је, одмах после Титове смрти, промењено име). Пошто је директно „нагазио“ Броза, Ђурђевићу више није било ни места у београдским новинама, ни живота у авнојској Југи. Постао је, дакле, дисидент и запутио се ка српској дијаспори у Белгији и Канади, где су га чекали нови изазови.

ИГРАЈ ОВО АКО СМЕШ! Крајем осамдесетих, у доба успона Слободана Милошевића, Ђурђевић се вратио у земљу и опет посветио Косову, читајући необјављену грађу на чувеним трибинама у Француској 7, где су се од марта 1986. узастопно одржавали протестни скупови посвећени положају Срба на Косову и Метохији. У разговорима с Добрицом Ћосићем (који му је у Калуђерици искалемио 500 чокота своје, „дреновске“ лозе), Матијом Бећковићем и Жиком Лазићем дошао је Ђурђевић на идеју да се овом грађом послужи у писању драмског дела о судбини косовске трагичке хероине Данице, која је после расапа целокупног имања и истребљења свих мушких чланова породице Милинчић избегла с Косова „у једним чарапама“. Послушао је савет својих књижевних другова и решио да грађу оживи у документарном, готово рудиментарном облику, онако како је записана на лицу места. У састављању ове документарне драме није се Ђурђевић служио никаквим драматуршким сублимацијама него евокацијом веродостојних животних призора, који су, сами по себи, обиловали шоковима и болним обртима, дословно преузетим из језиве косовске збиље. Резултат је био трагедија на делу, неаристотелска, али животна трагедија од крви и суза, савремена стварност, истинита као живот сам.

ЛОМ ИЗА КУЛИСА Једнога јутра 1986. треснуо је Жика Лазић на писаћи сто управника Народног позоришта у Београду Велимира Лукића драму Косовска хроника Рајка Ђурђевића и рекао: „Играј ово ако смеш! Већ ноћима не могу да спавам од тих призора!“ Прошло је неколико месеци и јавио се Лазић још једном, па онда Матија Бећковић, па Добрица, па Миодраг Булатовић, тада номинални председник Савеза књижевника Југославије… Подуже је трајало натезање Веце Лукића и директора драме Народног позоришта Мије Илића са Уметничким саветом куће и примедбама „округло па на ћоше“ тадашњег Градског и ЦК српске партије о наводном памфлетизму текста прожетог „великосрпским национализмом и носталгијом за митским предрасудама о Косову“, „приказивању албанског народа у негативном светлу“ и низом сличних флоскула, које су још биле у живом политичком оптицају. Није ни чудо. Све се ово догађало док је иза кулиса трајала борба на живот и смрт између две струје у политичком врху српских комуниста. Прва од њих, Ивана Стамболића, чврсто се ослањала на идеологију вечитог попуштања Албанцима и незамерања њиховој политичкој елити, која је све отвореније заступала сепаратистичку стратегију „Велике Албаније“. То је, у суштини, био наставак дубоко антисрпске политике, која је владала од 1945. а добила нови замах после пада српских „либерала“, чиме је само извршена политичка рестаурација старе титовске, тј. коминтерновске линије, којој је у Србији верно служио клан Стамболића (не и једини!). Друга, Слободана Милошевића, имала је много више слуха за несносан положај српског народа не само на Косову него у целој Титовој држави, која је већ пуцала по шавовима. Бројне делегације српског народа спонтано су долазиле у Београд и демонстрирале, уживајући неподељену емпатију целе Србије. Иако у души убеђени комуниста и Југословен, Милошевић је осетио свој политички тренутак и повео борбу за власт. У таквој атмосфери догодила се Осма седница ЦК СКС (септембар 1987), Стамболић је коначно пао и Милошевић преузео кормило. Следеће године народно незадовољство окупило је милион људи на Газиместану. Милошевићева политичка звезда почела је да се успиње, а с њом и слобода говора о албанском терору на Косову и Метохији и све гласнији Добрица и друштво из Француске 7. Нешто пре тога, сатеран сасвим у ћошак и лишен политичке подршке, Уметнички савет је невољно увукао рогове, другови из Комитета листом су „погледали у плафон“ и Косовска хроника стављена је на репертоар Народног позоришта, почетком 1987. године.

ДРАМА О ДРАМИ Али тек тада почињу невоље. Редитељка Цисана Мурусидзе, којој је коначно поверена режија Косовске хронике (ниједан редитељ „српског порекла“ није хтео – или смео? – да се лати Ђурђевићевог штива, па је пронађено овакво „соломонско“ решење) добро је прочитала смисао комада, али није очекивала снажну, добро организовану и ефикасну опструкцију – унутар саме куће! Све што се догађало око припреме Косовске хронике села је и поштено описала у тексту под насловом Драма о драми, који ће Печат донети у неколико наредних бројева (јер је ова драма обиловала важним догађајима и зато ћу на овом месту изоставити низ заиста скандалозних детаља, који се сливају у узбудљиву друштвену хронику доба краја осамдесетих и агоније Титове Југославије), али није схватала да политичка борба у Србији још није била завршена. На првој, „читаћој“ проби седео је председник Уметничког савета лично. Глумци су, један за другим, почели да враћају улоге, што редитељка Мурусидзе данас описује без икаквог зазора. Главна глумица одбила је улогу, а једна друга је тражила да игра Даницу макар и алтернативно, изван матичног театра! Затим, пронео се абер да је представа скупа и да ће финансијски уништити позориште. На то је редитељка тражила ништа – три гомиле косовске земље на празној сцени! – што је обезбедио писац са своје њиве. На структури текста радили су, са писцем Ђурђевићем, драматург Жарко Команин, редитељ Миленко Мисаиловић и комад је добио сасвим професионалан формат, али многим глумцима стално нешто није било јасно. Итд. Око пројекта је тињао отпор и нека врста бојкота, што су подстицале и гласине изван куће, око политичких структура.

Мурусидзеовој, у ствари, није било јасно да политички обрачун још не беше окончан и да је Стамболићева струја имала неугашена жаришта у Београду, нарочито у културним институцијама попут Народног позоришта. „Гибања“ против Милошевића и патриотског дела српске јавности брзо су искористиле стране службе и пожуриле са окупљањем „грађанистичког сектора“ и „цивилног друштва“, обилато финансираних са стране, што је Стамболићеве комунисте преко ноћи претвориле у еврофанатике, глобалисте и неолиберале, у тзв. другу Србију, која се родила управо на балкону Народног позоришта, 9. марта 1991. Тако су другосрбијанци, нарочито њихово радикално крило „Отпор“, којим се руководило из иностранства, постали ударна песница неокомунистчке, антисрпске политике. Ствар је тек доцније постала сасвим јасна: етнички и верски рат „за наслеђе бивше Југославије“, који је фактички већ почео и ускоро сасвим побеснео (1991–1995) ишао је у рачун атлантистичком блоку (другог на светском обзорју тада није ни било) и у Србији је по сваку цену требало организовати неки „грађански“ отпор Милошевићу и његовој одлучнијој суверенистичкој политици. Један од другосрбијанских центара отпора био је посебно јак у Народном позоришту око неких виђенијих глумаца и редитеља (који су већ започели своје вануметничке, политичке каријере у блоку, од тада прозваног жутим, по амблематици Демократске странке Зорана Ђинђића) и ускоро је дошло до политичког преврата у најстаријој српској институцији културе, чија је прва жртва била Косовска хроника, односно њен писац Рајко Ђурђевић. Да није силом скинута с репертоара пре стотог извођења, представа би се можда играла и данас, јер је само добијала на актуелности. Зато се у јавности чују захтеви за њен повратак на сцену.        

Крај у следећем броју,
уз писмо Цисане Мурусидзе Управи Народног позоришта у Београду

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *