БИЛИ СУ ОПАСАН БЕНД МЕЛАНХОЛИЧНЕ ДУШЕ – ЈУГОСЛОВЕНСКИ ДРИМ ТИМ

МУЗИКА КОЈУ ЈЕ СЛУШАЛА ЈУГОСЛАВИЈА: ПОЛА ВЕКА РОК ГРУПЕ СМАК (4)

На самом крају друге пандемијске године, децембра 2021, навршило се пола века од оснивања музичке групе „Смак“ из Крагујевца, једног од најутицајнијих домаћих рок бендова који је оставио снажан печат у историји српске и југословенске рок музике. Поводом јубилеја који је, незаслужено, прошао у тишини и равнодушности чак и музичке сцене и њене јавности, „Печат“ ће у овом кратком серијалу подсетити на најзначајније тренутке легендарне групе коју су 1971. године основали гитариста из Чачка Радомир Михаиловић Точак, басиста Зоран Милановић из Крагујевца и бубњар Слободан Стојановић Кепа из Краљева, али и на прохујало доба и живот некадашње велике земље.

Пред читаоцима је својеврсно слојевито огледало времена прошлог, као и потврда да је рок музика увек била медиј и посредник у којем се ослобађала, одушка налазила и проговарала енергија ширих социјалних, генерацијских, политичких и других кретања у култури и уметничком стваралаштву

Веровати у себе, имати одређени циљ, стално се надограђивати и усавршавати, мислити позитивно – неке су карактеристике успешних људи. А управо то биле су и особине које су красиле и наше рокере из Шумадије, људе који су имали непоколебљиву веру у себе.

„Уколико човек ради на нечему до чега му је заиста стало, нико не мора да га на то тера. Нас нико није посебно подстицао. Ако можеш нешто да сањаш, можеш то и да урадиш. А ми смо све то и сањали и урадили, захваљујући тој непоколебљивој вери. Убедили смо свој ум да види једну позитивну прилику у сваком искуству…“, каже Зоран Милановић који је, две године заредом, 1977 и ’78. године, по анкети читалаца „Џубокса“ (први и један од најзначајнијих музичких часописа у бившој држави, чији је издавач било предузеће „Дечије новине“ из Горњег Милановца, а редакција се налазила у Београду), као и стручне критике, био проглашен најбољим бас гитаристом Југославије.

[restrict]

Њиховој музици није се дивио само „обичан свет“, рок критичари, колеге музичари, глумци… Међу онима који су и данас верни поклоници „Смаковог“ богатог музичког опуса налазе се и двојица прослављених српских кошаркаша, партизановац Драган Кићановић Кића и звездаш Зоран Мока Славнић, чланови ФИБА куће славних.

„Група Смак је донела нешто ново у нашу рок музику, нешто што ниједан наш бенд ни пре, ни после тога није имао, а то су соло тачке Точка, врхунског музичара и свакако најбољег гитаристе овог поднебља, али и шире. Међутим, све што је ново људи не могу одмах да препознају. Поготову ако је то веома добро, јер мора да прође одређена дистанца у времену да би се схватило колико је неко био велики. А они су баш били то – велики, јединствени, непоновљиви“, каже Мока, чувена Звездина звезда, шмекер са београдског асфалта, један од наших најбољих кошаркаша, олимпијски, светски и троструки европски шампион, некадашњи селектор Србије, човек чији је ментални склоп мангупски, али у позитивном смислу те речи. Нарочито у директној комуникацији са саговорником.

„Та врста музике, и тај начин певања Бориса Аранђеловића који је разваљивао… то, брате, не може да се опише, јер кад он у’вати микрофон, све оде у… “, објашњава нам Мока, на тај свој шармантан, посебан начин, зачињен неизбежном сочном псовком. 

„Памтим их као највеће, најбоље иако, можда, нису добили онај колач који им је заслужено припадао… Но без обзира на све, ко год да је пратио музику, нема шансе да икад заборави групу Смак“, сматра Зоран Славнић.

Слично размишља и његов колега и пријатељ Кића, некадашњи репрезентативац, касније и министар спорта у Влади Србије, а потом и председник Југословенског олимпијског комитета који „Смак“ радо слуша и данас.

„Точак је још као клинац показивао огроман таленат и потенцијал да постане врхунски гитариста. Та једна, назвао бих је, паганинијевска виртуозност којом је свирао довела га је на највиши врх наше рок сцене. Смаковци и ја смо ту негде истих година. Својом музиком обележили су моју младост, а и данас их врло радо слушам. Посебно волим Даире, Црну даму, Улазак у харем, чувени Шумадијски блуз…“

„То је био, заиста, скуп вансеријских музичких уметника. Точак је, по мом мишљењу, најоригиналнији музичар који се појавио на овим нашим просторима, а Борис је био певач са невероватним гласом. Ритам секција са Зокијем, Кепом, Лазом, такође, величанствена. Свака њихова песма, текст… имају одређену специфичност. Другачији су и на свој начин носе у себи нешто тајновито, магично… што у мени побуђује посебна осећања. Ретко кад прођу два-три дана а да не пустим бар једну њихову песму или неки цео албум, онако у фулу“, каже Жељко Обрадовић, прослављени југословенски и српски кошаркаш и један од најуспешнијих кошаркашких тренера данашњице који је, с разним екипама, девет пута освајао престижни трофеј Евролиге.

Легендарни Корнелије Ковач оцењује да је домаћа рок сцена седамдесетих година била веома добра, наравно, захваљујући, између осталог, и крагујевачким музичарима.

„За разлику од осталих чланова групе, Точка сам познавао много боље. Као лик је веома интересантан, а као музичар – савршен. Начин на који он свира гитару је тако јединствен, посебан, да многи који свирају тај инструмент треба дубоко да се замисле… односно могу само да маштају о томе, о том начину како код њега све изгледа тако савршено и хармонично“, тврди Ковач.

Слично размишља још једно славно име српске музичке сцене – фронтмен групе „Рибља чорба“ Бора Ђорђевић.

„Свакако да је Смак једна од најзначајнијих ex-Yu група на европском, па и на светском нивоу. Пре свега захваљујући Радомиру Михаиловићу Точку, светски релевантном гитаристи (који је родом) логично, из Чачка“, каже у свом препознатљивом локал-патриотском фазону чувени Бора, такође, рођени Чачанин.

Да је „Смак“ без сумње један од најбољих домаћих рок бендова, сматра и чувени македонски гитариста Влатко Стефановски, оснивач такође веома значајне групе с простора бивше државе „Леб и сол“.

„Ух, били су опасан бенд. Та њихова свирка, сценска појава… били су изузетни. Жао ми је што нису били мало више активни, нарочито у последњих двадесетак година. Имали су садржај, концепт, супстанцу… Драги су ми пријатељи и дан-данас, иако се, нажалост, више не виђамо и не чујемо тако често, као некада. Смак има веома значајно место у историји наше рок музике. Инспирисали су многе младе музичаре“, каже Влатко Стефановски.

Певач и гитариста „YU групе“ Драги Јелић, који је у јесен 1970. године, са рођеним братом Жиком основао тај бенд, зачетнике етно-рока на овим нашим просторима, оцењује да је „Смак“ веома допринео развоју домаће рок сцене.

„Иза себе имају пет деценија трајања, што је свакако вредно поштовања. То је, заиста, велики бенд, односно скуп појединачно фантастичних музичара. Волим многе њихове песме, нарочито Улазак у харем, Сателит и Даире“, открива Драги Јелић.

„Они су дефинитивно у топ три југословенског рока, уз Бијело дугме и Yu групу“, тврди оснивач и лидер култне пулске групе „Атомско склониште“, бас гитариста Бруно Лангер. „Красила их је невиђена увежбаност; то није било рутинерско свирање него оно што ја волим рећ’ – то је било свирање у пакету. И данас уживам кад слушам њихове песме. То се посебно односи на Даире и Црну даму. Југословенска рок сцена дефинитивно не би била то што јесте, односно не би имала ту снагу да није било бенда као што је Смак. Свако од њих, понаособ, био је врхунски музичар. Они су били југословенски дрим тим. Страховит бенд“, поручује Лангер.

Албум „Црна дама“, на чијем омоту је био одштампан и слоган – „Све је било и може бити, једино је Смак непоновљив“, којим се враћају својој матичној кући ПГП РТБ-у, снимају у Лондону, с пролећа 1977. године, у престижном Морган студију. Плочу, која је достигла златни тираж, на А страни, отвара насловна композиција „Црна дама“, следе „Ствар љубави“ и „Домаћи задатак“, док је друга страна била резервисана за песме „Ало“, „Тегоба“, „Даире“ и „Плава песма“.

Многи су се интересовали ко је, заправо, фатална, „моћна и раскошна црна дама“. Било је разних прича и нагађања, а међу „кандидаткињама“ се нашла и тада прва дама СФРЈ Јованка Броз, супруга председника Јосипа Броза Тита. И баш негде у то време, кад је објављен албум „Црна дама“, почеле су да колају и прве приче о расколу међу њима двома – најпознатијем брачном пару у Југославији, што ће се касније испоставити као тачно… 

„Ма, не… нисам уопште мислио на Јованку Броз у тој песми“, демантовао нам је у самом старту та „чаршијска наклапања“ Мирко Глишић.

„У то време, када је реч о фаталним женама, актуелне су биле Жаклина Кенеди и Марија Калас. Директно сам мислио на Жаклину, а не на Јованку. Велики Душко Радовић, који је радио рецензију текста, хтео је да преправи уводни део текста, али ја нисам пристао на то“, открива Глишић, који је недавно, под називом „Црна дама“, објавио збирку рок и поп песама у којој је, поред текстова које је радио и за друге домаће извођаче, штампано и свих 15 текстова које је написао за групу „Смак“ („Црна дама“, „Даире“, „Сателит“, „Блуз у парку“, „Људи, није фер“, „Шумадијски блуз“, „Професор“, „Циганско срце“, „Ел думо“, „Перле“, „Плава песма“, „Ла Кукарача“, „Сликар са Пикадилија“, „Човече ти си млад“ и „Ствар љубави“). 

Период „Црне даме“ дефинитивно је представљао зенит групе „Смак“. На наше питање да ли су у оквиру тих концерата широм бивше државе свуда, са истим одушевљењем и позитивном енергијом били дочекивани, Точак каже: „Да, било је буквално тако, мада је нешто теже ишло са Хрватском и Словенијом. Међутим, све је кренуло у добром правцу када смо први пут засвирали у Ријеци, тачније на Опатијском фестивалу као гости у ревијалном делу, те у Шкофјама и Шемпасу у Словенији… Брзо смо освојили срца наших фанова и постали део сталног рок каравана који је циркулисао у свим крајевима бивше земље.“

Понесени бројним успесима из претходне, у нову 1978. годину улазе с много амбиција и планова. Започели су и рад на новом албуму „Странице нашег времена“, који су снимили у студију у Чипинг Нортону, недалеко од Оксфорда.

„Када ми и данас неко помене групу Смак, моја прва асоцијација на њих је Радомир Михаиловић Точак, гитариста светског калибра. Толико различит, толико јединствен, толико добар… и зато, као такав, свакако припада највишем светском врху у којем се налазе само класици, они изузетни мајстори гитаре“, сматра Дадо Топић.

„С друге стране, сви они заједно, као бенд, имали су једну меланхоличну душу. Назвао бих то блуз душом, веома аутентичном и много различитом од онога што се могло чути на овим просторима. Мени је, као обичном смртнику, веома тешко да, обичним речима, судим о тако великом човеку, али и бенду. То би неки рок романтичар знао много боље да објасни. Ја само могу да кажем да је то била музика ван граница свог времена. О томе шта су они радили, може да се говори искључиво у суперлативима“, тврди Топић који је у време формирања „Смака“ већ важио за веома цењеног певача чувене загребачке рок групе „Тајм“.

Сарадња с Топићем, као продуцентом, догодила се на ЛП плочи „Рок циркус“ објављеној почетком 1980. године. Група је, по угледу на чувене „Ролингстонсе“, који су нешто слично били урадили, имала идеју да наступа под циркуском шатром. Већ су били направљени договори са циркусом „Варгас“ у вези са реализацијом те идеје, међутим, све је брзо пало у воду јер је преминуо Тито. Његова смрт добро је уздрмала темеље државе на чијем је челу, као доживотни председник, провео три и по деценије. Уследили су дани жалости, све промотивне и концертне активности биле су замрзнуте до даљег…

Почетком 1981. група објављује нови ЛП „Зашто не волим снег“ на којем, уместо Бориса, као гости певају Дадо Топић и Зоран Живановић, а у постави су и даље били Точак, Кепа, Зоран и Лаза. Иначе, овај некомерцијалан, али врло квалитетан албум настао је у специфичној, туробној атмосфери која је указивала да би ускоро, као потпуно објективни след многих догађаја, могло да дође до распада групе.

С обзиром на то да Борис није певао на овој плочи, многи су тврдили да то више није био „Смак“ него „нешто друго“, што има оправдање из угла већине јер се слушаоци „вежу“ за глас. То је додатно постало значајно, пошто није била реч о ма каквом вокалном солисти већ о Борису Аранђеловићу, харизматичном певачу анђеоског гласа, чије је певање у фалсету био његов заштитни знак. Борис који је увек зналачки умео да превазиђе разне препреке које су наметале сложене мелодије и ритмичка комплексност текстова, сигурно би и на тој плочи показао свој неспорни квалитет. Овако, показао је „само“ отворену, а вероватно и оправдану, љутњу што није био део тог пројекта. Иако је Дадо Топић свој део урадио маестрално. Без грешке.

Уз још неке проблематичне детаље у међуљудским односима међу члановима групе, укључујући и менаџере који су мешетарили и „закидали“ их у вези са исплатама хонорара, чини се да је то била она „кап која је прелила чашу“ и довела до распада групе. Ипак, пре него што су одлучили да се разиђу, договорили су се да одсвирају опроштајну турнеју по Југославији.

Пауза у заједничком раду била је актуелна пуних пет година, све до 1986, када се поново окупљају у саставу који је чинио већ проверени квартет Точак, Борис, Зоран и Кепа, уз привременог члана на клавијатурама, тада 19-годишњака Милана Ђурђевића, касније фронтмена групе „Неверне бебе“. У том саставу снимају студијски албум „Смак 86“ са осам композиција.

Од те године па до ’94. нису снимали нове материјале, али су се редовно, једном годишње, окупљали на поноћним концертима у Крагујевцу где су, на отвореном, правили неке од својих незаборавних свирки.

У непоновљиве наступе свакако се убрајају и три распродата концерта у Центру „Сава“ 1, 2. и 3. јуна 1992. Био је то, уистину, догађај сезоне, забележен и на живом албуму „odLIVEno“

После тих концерата групу привремено, како се у први мах мислило, напушта Борис Аранђеловић који одлази у Холандију. У међувремену, рат, санкције, инфлација… све више су узимали маха, тако да је и будућност „Смака“ била више него неизвесна. Већ наредне, 1993. године Борис се из „земље лала и ветрењача“ сели у Немачку, где је нашао „ухлебљење“ код Братислава Милановића, пријатеља, родом из Крагујевца, који је у тој земљи годинама имао своју фабрику. У разговору за „Печат“ овај угледни српски привредник, оснивач и власник индустријско-технолошког комплекса „Минд парк“ у крагујевачкој индустријској зони „Собовица Лужнице“ (проглашен од стране Владе Србије за пројекат од националног значаја) каже да је Борис био један од најдивнијих људи које је упознао у свом животу.

„Радио је код мене пуну деценију, од 1993 до 2003. године. Веома брзо се уклопио и постао део нашег тима. Никада се није понашао у стилу да је велика рок звезда, што у суштини и јесте био, већ је деловао крајње скромно. Никад се није истицао, увек је био тих и ненаметљив, за разлику од сцене где је, суверено, говорио снагом свог вокала. Такође, није био ни материјалиста. Био је права уметничка душа. Моја деца, син и ћерка, који су у то време били клинци, обожавали су Бориса. Често су му тражили да имитира Пају Патка, пошто је то маестрално радио“, присећа се Милановић и наглашава да је код Бориса све време била присутна одређена доза патње за родним крајем.

„То сам примећивао код њега и у време док је живео у Холандији. Много је патио за Шумадијом и Крагујевцом. Увек је с поносом говорио о свом родном крају. Ја сам га веома добро разумео, јер сам завичај напустио још као клинац. Али увек сам имао повезаност са Крагујевцом, између осталог, захваљујући и Смаку… Борис ми је много дао у животу, нарочито што се тиче те душевне стране. С њим никад ниси имао утисак да с тобом прича, или се дружи, из интереса. Био је диван, искрен пријатељ и крајње скроман човек“, наводи Милановић.

„Такође, био је и одличан радник, мајстор који је свој посао обављао савесно и одговорно. Код мене је био запослен на пословима везаним за грађевинску лимарију где је радио као монтажер изолације. Људи са којима је радио, који су углавном били наше горе лист, знали су за њега као великог рок певача, велике српске рок групе. Али он никоме, ниједног тренутка, није дозвољавао да га гледа као звезду. За све њих увек је важио за веома симпатичног и драгог колегу“, каже Милановић који је 2001. био продуцент Аранђеловићевог соло албума „Милион година“.         

У следећем, последњем наставку фељтона:

• Величанствени концерти у „Београдској арени“ и на Ушћу
• Група „Смак“ је много задужила Крагујевац. Међутим, да ли је овај град, у срцу Шумадије, на адекватан начин узвратио, сазнаћемо од градоначелника Николе Дашића

 

[/restrict]