ВРЕМЕ СКУПЕ ХРАНЕ

Иако се одувек говорило да је наша пољопривреда неискоришћени Елдорадо, Србија велике стимулације даје страним инвеститорима а у пољопривреди „гаси пожар“ државним мерама тек када дође до кризе. То на дуги рок не даје резултате

Некада се говорило да, шта год да буде или нас задеси, у Србији глади неће бити – барем хране има довољно. За то су се старали села и пољопривреда. Времена су се изменила, многа села нестала а тежаци грубих руку и мека срца се преселили у град. Дошла су „модерна“ времена, с обновом капитализма и код нас и свим оним што такви друштвени односи носе. Корист и добитак за појединце на рачун безличне већине која зависи од своје месечне зараде.

ПОРЕМЕЋАЈИ НА ТРЖИШТУ Када искрсну ненадани догађаји као што су пандемија вируса корона, енергетска криза, Украјина… у проблему је та већина јер сваки поремећај на тржишту угрожава њихову егзистенцију, па и сам голи живот. А сваки од ових проблема и сви они заједно пореметили су производне процесе, што је утицало на нагло и велико повећање цена животних намирница и других потрепштина.

Још прошле године дошло је до драстичног поскупљења хране у целом свету, што се пресликало и на ситуацију у Србији. Цене у месарама, пијацама и продавницама су готово непрепознатљиве, а као један од разлога за овакву ситуацију наводе се компликације у производњи и транспорту изазване пандемијом короне. С обзиром на то да пандемија и даље траје а да се на њу надовезала и енергетска криза, уз наглу и увећану напетост у Украјини и око ње, у потрошаче се увукао немир и забринутост да ће се ове године наставити скок цена и да ће храна постати најскупља ставка на нашим рачунима. И стручњаци који се баве овом проблематиком лаконски и хладнокрвно су закључили да је пред нама време скупе хране.

[restrict]

ПРОТЕСТИ ПОЉОПРИВРЕДНИКА Ове злехуде најаве потврдили су и пољопривредници, излазећи својим тракторима на путеве и раскрснице широм Србије, исказујући протест и незадовољство ценама нафте и вештачких ђубрива. Они од министра пољопривреде траже да влада субвенционише нафту и ђубриво. У противном ће радикализовати протест.

Тона ђубрива је била 350 до 400 евра, а сад не може да се нађе ни за 1.000–1.200 евра. Поскупело је и гориво…

Пред сваку сетву пољопривредници траже најповољнију рачуницу. Овог фебруара им она измиче. Енормни раст цене гаса утростручио је цену ђубрива. Држава је због тога укинула царину на увоз ђубрива и обезбедила бескаматне кредите. Али произвођачи кажу да би и поред тога сетва могла да буде до 70 одсто скупља од претходне.

„Највећи проблем је вештачко ђубриво. Цена је отишла у небеса. Ми не знамо како ћемо то урадити. Немамо средстава, кредити нам не значе ништа, јер морамо да их вратимо. А да ли ће родити ове године, ко ће ми то гарантовати“, био би скоро јединствен коментар пољопривредних произвођача.

ВЕШТАЧКИ ПРОБЛЕМ ЂУБРИВА У Србији су вештачка ђубрива за мање од годину дана поскупела више од 100 одсто, а нова поскупљења уочи пролетње сетве тек следе. Проблем је и то што Србија у великој мери зависи од увоза тих производа. Наша држава, у просеку, увози између 450.000 и 500.000 тона азотних ђубрива и између 200.000 и 250.000 тона НПК ђубрива, углавном из Русије, Аустрије, Румуније, Мађарске и Хрватске.

У Националној асоцијацији пољопривредника Србије тврде да увозници сада „воде рат“, јер једни су увозили из арапских земаља по нижој, други су наручивали из Русије и ЕУ по вишој цени.

Аграрни аналитичар Жарко Галетин у медијима је предочио да проблем кампање око прихране, која се ради у фебруару и марту, није толико у одлуци Русије да забрани извоз ђубрива и да неће бити проблем расположивости неких количина, већ доступности, односно цена.

„Људи ће прво закинути на агротехници, на примени азотног ђубрива. Знам како пољопривредници приступају када се ради о прихрани пшенице, јер се често, што је навика одраније, она сеје због плодореда. На пример, на њу би требало да се баци 300 до 350 килограма по хектару и готово сам сигуран да ће се то ове године у најмању руку преполовити“, рећи ће Галетин.

У последњих неколико деценија ово је четврта криза с минералним ђубривима код нас, кажу аналитичари. Сваки пут била је последица скупих енергената, али је пољопривреда налазила начин да опстане. Све се свело на довијање а земља која се дичи аграром дозволила је себи да остане без стратешких фабрика. Већину их је „појела“ неуспела приватизација. Некада смо имали две фабрике минералног ђубрива у Суботици и по једну у Панчеву, Новом Саду, Шапцу, Прахову и Трепчи. Наше фабрике су радиле комплексна ђубрива, која су била најквалитетнија јер су имала сва три хемијска елемента: азот, фосфор и калијум, тзв. НПК.

ХИП „Азотара“ у Панчеву била је окосница развоја пољопривреде и пројектована је, после Другог светског рата, да помогне њеном развоју. Од седам фабрика за производњу вештачког ђубрива, колико их је Србија имала, данас смо постали велики увозници.

ЗАБРИЊАВАЈУЋИ ПАД ПРОИЗВОДЊЕ Пољопривредна производња у Србији у 2021. години (подаци Републичког завода за статистику) доживела је пад од пет одсто! То се догодило у години за коју кажемо да је Србији донела раст БДП од чак 7,5 одсто. Тај укупан резултат привреде добио је похвале у јавности, али су аграрни експерти упозорили да је значајан пад у аграру остао незапажен, иако је веома битан јер, како кажу, аграр у БДП-у земље учествује од 7 до чак 10 одсто.

У Србиjи je зa сaмo шeст гoдинa угaшeнo oкo 40.000 стoчaрских гaздинстaвa. Mлeкaрскa индустриja тaкoђe упoзoрaвa нa свe дубљу кризу, a o снaзи дoмaћeг тржиштa гoвoри и тo дa сaмo двe кoмпaниje oствaруjу гoтoвo пoлoвину укупних пoслoвних прихoдa у oвoj дeлaтнoсти. Нajвeћим дoбитницимa сe прoглaшaвajу вeлики тргoвински лaнци, чиjим мaржaмa сe oбjaшњaвa пaрaдoкс дa, иaкo je oткупнa цeнa сирoвoг млeкa знaтнo нижa нeгo у EУ, ми пиjeмo скупљe млeкo нeгo стaнoвници ЕУ. За произвођаче нема бољитка све док се за литру млека добија мање пара него за литар минералне воде.

Анализе кажу да ће се пад производње у аграру већ ове године одразити на производњу прерађивачке индустрије. Биће мање сировина за прераду, али и мање сировина за извоз, који је 2020. године износио 4,6, а 2021. око пет милијарди долара.

Било би далеко више да нема голе статистике и оног „модернизма“ с почетка. А подаци кажу: У Србији данас постоји 4.700 насељених места – села. По Уставу не постоји ниједно село, већ су све насељена места. У 86 одсто опада број становника. Од њих је 1.200 у фази нестајања. Међу њима су 1.034 са мање од 100 становника, 1.000 села нема продавницу, 500 нема пута ни везу са светом, 150.000 је празних кућа, а још 50.000 је без власника – наследника, око 260.000 момака и 100.000 девојака зашли су у пету деценију да нису засновали породице, у 2.000 села нема поште, 2.760 нема вртића, 230 је без основне школе…

У Србији данас постоји 569.000 пољопривредних газдинстава. Међу њима је чак 217.623 с поседом до два хектара. Циљ је да постану робни произвођачи и да се интензивно баве пољопривредом. Укупно у Србији пољопривредом се бави 1.336.714 људи. Од 4,2 милиона хектара пољопривредних површина, они обрађују 3.476.000 хектара.

СУБВЕНЦИЈЕ И СТИМУЛАЦИЈЕ Уз све то, чињеница је да се већ деценијама вредност годишње аграрне производње, која се обавља, поменусмо, на 3.476.000 хектара у Србији, креће између четири и пет милијарди долара годишње, а да је вредност производње по хектару тек око 1.000 долара. Холандија ту вредност по хектару има 24.000, а Данска 17.000 долара. За три и по деценије годишњи раст производње је 0,45 одсто. Или, још једно поређење. Један пољопривредник у Србији производи хране за 15, а у Немачкој за 152 становника! Субвенције по хектару у Србији су 35 евра по хектару, у Хрватској 300 евра а у развијенијим земљама ЕУ иде и до 900 евра!

Код нас велике субвенције и стимулације иду страним инвеститорима. Иако је то нека врста државне тајне, говори се да је само за покретање производње „Фиата“ у Крагујевцу држава дала милијарду евра а та фабрика и данас „кубури“ и питање је хоће ли опстати, док се у пољопривреди „гаси пожар“ државним мерама тек када дође до кризе мада, кажу, то на дуги рок не даје резултате.

Држава је и сада реаговала на свој начин. Прво је уследила уредба о ограничењу цена основних животних намирница, с могућношћу њеног продужења. Убрзо је дошло и до ограничења цене нафте и бензина (179 и 171 динар), да би министар пољопривреде Бранислав Недимовић најавио и меру помоћи у виду укидања царине од 10 одсто за набавку азотних ђубрива из трећих земаља, односно 400.000 тона из арапских и далекоисточних земаља где ових ђубрива има довољно.

И председник Србије Александар Вучић је рекао да се Србија поводом најава рата у Украјини не може правити да се ништа не дешава. На ТВ Прва изјавио је да Србија набавља ванредне количине нафте и основних животних намирница. По његовим речима, Србија се осигурала са 10 милиона килограма соли, 1 милион килограма пасуља, исто толико грашка, 30 милиона килограма брашна…

СПОРАЗУМИ О СЛОБОДНОЈ ТРГОВИНИ Да ли је спас у споразуму о слободној трговини Србије и Кине који је отворио нове могућности нашим привредницима, али и омогућио кинеској роби да се по повољнијим условима нађе на нашем тржишту? Нарочити потенцијал види се у прехрамбеној индустрији, конкретно, месу, месним прерађевинама, млечним производима, преради воћа…

Многи упозоравају да тим преговорима треба прићи веома опрезно како би се договорила што повољнија позиција. Као пример се наводи уговор о слободној трговини с Турском по којем је изражен раст дефицита у размени последњих 10 година, и сада износи преко милијарду евра. С друге стране, споразум који примењујемо са ЕУ допринео је да се много више извози. Пре 10 година извоз је био пет милијарди, а сада 14 и значајно је смањен укупни дефицит.

Много више се очекује од могућих инвеститора из Индије, Кине и Египта. Говори се да би Кинези требало да раде прераду више од пола милиона тона кукуруза и то ће бити инвестиција вреднија од 250 милиона евра, а запослиће и више од 1.000 радника. Када је реч о Индији, с њима се преговара о извозу нашег воћа, а Египћани су на нашем тржишту заинтересовани за српско жито и воће.

Наравно, ништа од тога неће се остварити ако се не буде улагало у производњу и неопходан репроматеријал. То подразумева изградњу бар једне веће фабрике минералних ђубрива у Србији. У буџету за ову годину (око 525,4 милиона евра) предвиђене су многе субвенције, наравно, још увек далеко од оних које имају европске земље, али не и нова фабрика ђубрива. Има пара за много шта, али не и за то. Преосталим сељацима и даље следи довијање и гледање у небо, уз минималну помоћ државе.

[/restrict]