ВИЉУШКОМ НА БАГЕР

БЕОГРАДСКИ ИЗБОРИ

Београдски избори су тачка, тврди нам прозападни део опозиције, на којој се Вучићев режим може сломити, или макар напући, пошто на председничким или на парламентарним изборима и немају баш неке шансе. Онда се поставља питање зашто свој труд не концентришу на ту тачку. Ако на председничке изборе излазе са жртвеним кандидатом, зашто то чине и тамо где мисле да имају шансе за победу?“

Иако се у јавности већ дуже време провлачи теза да ће од сета избора који су пред нама (председнички, парламентарни и локални) најжешћа битка између власти и опозиције бити вођена на локалном нивоу, пре свега на београдским изборима, приметна је извесна стидљивост у изношењу имена људи који ће предводити листе на изборима за вођство српске престонице, упркос томе што се већ дуже време спекулисало с именима. Као и у случају председничких избора, где је свог председничког кандидата Милоша Јовановића јавности представила још у септембру прошле године, ногу је повукла коалиција НАДА, коју предводе Демократска странка Србије (ДСС) и Покрет за обнову Краљевине Србије (ПОКС), представивши 22. јануара свог „кандидата за градоначелника“, а у ствари носиоца листе за градске изборе Војислава Михаиловића, председника унутрашњим раздорима поцепаног ПОКС-а. Неколико дана касније, 26. јануара, Александар Шапић је јавно потврдио да ће бити носилац листе за градске изборе коалиције око Српске напредне странке (СНС), а опозициони блок Уједињена опозиција Србије (УОС), окупљен око Странке слободе и правде (ССП), Народне странке (НС) и Демократске странке (ДС), 27. јануара предложио је кандидатуру Владете Јанковића, што је бивши потпредседник ДСС-а званично прихватио 31. јануара. Социјалистичка партија Србије (СПС), која на парламентарне и локалне изборе излази самостално док ће подржати председничког кандидата СНС-а Александра Вучића, најавила је да ће њен носилац листе за парламентарне изборе бити шеф странке и актуелни председник Скупштине Србије Ивица Дачић, а носилац листе за градске изборе, по неким најавама, могла би бити „личност изненађења“, доктор Бранислав Несторовић.

То би јавности требало да буде познато до 5. фебруара. Иако се најављује кандидатура Добрице Веселиновића испред коалиције „Морамо“, у којој се налазе Не давимо Београд, Еколошки устанак и Акција, званичну потврду и тог именовања мораћемо да сачекамо до 5. фебруара, за када је заказана скупштина покрета Не давимо Београд. Ова коалиција још се није изјаснила око председничког кандидата којег ће подржати, али очекује се да ће стати иза кандидата УОС Здравка Поноша. Патриотски блок, који предводе Двери, за председника кандидује свог лидера Бошка Обрадовића, али у време док пишемо овај текст још није јасно кога ће изабрати за носиоца листе на београдским изборима (на њих излазе самостално). Социјалдемократска партија бившег председника Србије Бориса Тадића још не зна куд ће и шта ће изненађена овим изборима као путари снегом у јануару.

ЧОВЕК КОЈИ СЕ СМЕЈЕ Иако разумемо, што не значи да оправдавамо, одлуку вођства УОС да за председничког кандидата не предложе ниједну од водећих фигура своје коалиције, пре свега Драгана Ђиласа, или Вука Јеремића, пошто то с разлогом сматрају унапред изгубљеном битком па неће да брукају своје име, те потурају несрећног Здравка Поноша о чијим непочинствима за време столовања на челу Генералштаба отворено говоре и тадашњи сарадници Борис Тадић и Драган Шутановац, морамо признати да је неразумно што за предводника битке за коју верују да је већ добијена исто бирају аутсајдера који ће им пре одузети на снази, него је додати. На какву то функцију циља Драган Ђилас, ако би му испод части било да постане председник Србије, или градоначелник Београда, што је, уосталом, већ био? Да се Вук Јеремић не чува за неку поновну кандидатуру за место генералног секретара УН? Неверуемо, што би рекао кумара Пантела. Да ли Драган Ђилас верује да би Владета Јанковић био бољи градоначелник од њега? То је још мање вероватно, пошто у то не верује ни сам Владета Јанковић, који је своју предизборну кампању практично започео сасвим поштеним признањем да „није квалификован да управља градом“. Лепо је од професора према којем не можемо гајити ишта друго осим респекта што је тако поштен, али мора се признати да би још поштеније, онда, било да, свестан својих ограничења, није прихватио непристојну понуду прозападне опозиције. „Али могу да окупим стручну и поштену екипу која би рашчистила ове гомиле ђубрета и наноса које остају после Весића“, додао је он, показујући да је, поред тога што је поштен још и наиван, што је људски, рекли бисмо, врлина, али је политички неопростива мана. Већ код овог момента наиве поштовање према професору је почело да се круни, али њему то као да није довољно па је направио неколико још већих и озбиљнијих гафова, који се од тако паметне главе не би очекивали. У истој изјави за телевизију Н1 у којој се самопрогласио неквалификованим за вођење града, Јанковић се прогласио квалификованим не само за одвајање лепог од ружног него и као судија за добро и зло. Можда немам организационих способности, али имам квалификације да разликујем „добро од зла, лепо од ружног“, рекао је он, како су га парафразирали у дневнику „Данас“. Добро је, у овом случају, прозападна опозиција испред које стаје, а зло власт СНС-а. Леп је био стари Савски трг испред „штајге“, а ружан је споменик Стефану Немањи.
Посветимо се прво овом „добру и злу“. Читаоцима ранијих текстова вашег аутора већ је вероватно добро позната његова симпатија спрам теорија немачког политичког и правног теоретичара Карла Шмита, који прави разлику између класичног и апсолутног непријатеља. Док се с првим може постићи некакав мир, од другог се прави истинско чудовиште, демон који се може и мора уништити свим могућим средствима. Оваква апсолутна дехуманизација и демонизација у новијој историји нам је долазила само с једне стране, оне којој је прозападна опозиција наклоњена, па стога и не чуди што јој у великој мери прибегавају њени симпатизери и други поклоници аутошовинистичког и аутоколонијалног погледа на свет међ Србима. Али чуди што јој се приклања поштовани професор који се декларише као „националиста и конзервативац“. После таквог „преумљења“ (ако је преумљења било) не изненађује што професор ужива у подршци „личности године“ Горана Марковића, који је раније рекао да Вучићу жели судбину Николае Чаушескуа, стрељаног са женом после нечега што пре има одлике позоришне представе, него поштеног суђења. Зна се како „зло“ треба искоренити. Ту долазимо до још једне тачке спајања професора и редитеља – однос према „лепом“. Обојица се очито сматрају врховним судијама и када је то у питању, а не само добро и зло, и у томе су спремни да пређу границу доброг укуса и пристојности. За Марковића смо то знали и раније, али нам је то у случају Јанковића право откровење. Као и своју „некомпетентност“, и ово нам је сам открио гостујући с Марковићем у „Утиску недеље“, на Марковићеве изливе и култур и класичног расизма, у оквиру идеје да се „ужасни споменик“ Стефану Немањи са Савског трга пребаци у Маринкову бару, или Борчу, професор Јанковић се слатко смејао и додао да је споменик „кичерица“. Све да професор Јанковић мисли исто као и (култур)расиста Марковић (становници Маринкове баре не само да су махом сиромашнији слој нашег друштва него су махом и Роми), као кандидат за градоначелника требало би да иступи и супротстави се таквом испаду. Ако поштује само богате житеље Врачара, требало је да се кандидује за председника те општине, а не читавог града.

ПРОФЕСОР И ДОКТОР Још једна ствар коју сматрамо погрешном, као и контрапродуктивном у кандидатском наступу професора Јанковића је та што свог најозбиљнијег ривала Александра Шапића стално подсмешљиво и с много презира назива „доктор Шапић“, циљајући на наводни недостатак формалног образовања, неинтелигенцију и недоказану оптужбу да је Шапићев докторат плагијат. Шта год мислили о Шапићу, чињеница је да он на место градоначелника претендује с позиције председника најмногољудније београдске општине коју је, већински је утисак, добро водио пуних десет година (од 2012) и да изборе (за разлику од Драгана Ђиласа у три наврата) није изгубио ни од СНС-а, из чега се да закључити да је компетентан за вођење општине (града), али и да уме да изабере сараднике. Професор Јанковић, као пристојан и паметан човек, не би смео да се спрда с Александром Шапићем и зато што он никада није у првом плану имао академску каријеру, докторат му ни за шта није био потребан, па је небитно да ли га има, или га нема. А највише не би требало с њим да се спрда јер је, за разлику од њега, Шапић у ономе чиме се бавио био најбољи на свету, од чега је професор много далеко. Да не помињемо што и кроз ту спрдњу с докторатом провејава исти културрасизам као и кроз причу о Маринковој бари. Професор Јанковић Шапићевим наводно лажним докторатом не би требало да се бави из још једног разлога – стекао га је у време док је био блиски сарадник управо оних људи због којих се и сам реактивирао у политици, односно чији „углед“ штити својим кандидовањем. Докторирао је 2012. године у области индустријског менаџмента на Факултету за пословни и индустријски менаџмент Универзитета Унион, а из Демократске странке је изашао 2014, годину дана пошто је Драган Ђилас из ње избацио свог данашњег „партнера“ Вука Јеремића. Ако је ико 2012. протежирао Шапића и његово „лажно“ докторирање, онда је то била власт Демократске странке у којој су била сва три данашња лидера УОС, а не „злог и ружног“ СНС-а. Да је Шапић одличан, а можда и најбољи избор за кандидата за првог човека српске престонице, СНС је проценио још пре годину дана, маја 2021, када су њега и његов покрет привукли себи (или купили, свеједно је), и у том смислу свакако представља багер. Владета Јанковић извучен из нафталина (без икакве увреде, то је просто тако) у овој трци може се поредити само с виљушком. И онда се опет поставља питање због чега део прозападног дела опозиције у још једну битку с „режимом“ улази саморањавајући се. И опет се намеће одговор да их, ако их плаћа, Вучић не плаћа довољно.


Један коментар

  1. Tоплица

    Верујем да је међу нама, обичним грађанима највише таквих којима странке, њихова прошлост, као и тренутни персонаж уосталом, не значе много, и да их ценимо само по томе колико се мудро и часно одупиру оккупатору у овим злим временима. Па тамо где су ствари очигледне – не промашујемо, а у осталом . . . дај нам Боже више проницљивости !
    Али колико слутимо ; оно што данас зовемо опозицијом, у дословном смислу она то није, него делује да је алатка истинских газда, која већ дуже време служи да се владајућа коалиција не узнемирава и понекад лакше утера у неки тор. Овога пута као није сазрело време за смену (“Вучић да испуни оно што је обећао Бајдену !”), а то се набоље и назире по актуелним “кадрирањима” на свим нивоима, међу опозиционим послушницима.
    Јанковић тече из једног времена кад смо сви наивно веровали да, што су интелектуалци већи, то су способнији да нас из блата изведу. Још нас има који нисмо схватили да су интелектуалац и политичар два веома различита човека. Да се поклапају веома ретко. Владета је признао оно што су деведесетих година прошлог века могле признати стотине оних који су знали шта је писмо о намерама, како се оснива странка исл., али ништа више.
    Горњи текст делује недовољно објективно јер у вези са влашћу не помиње оно што кружи у народу: како може власт да буде честита ако не реагује код толико случајева лажних диплома и доктората ? Која не реагује на обзнану да њени људи држе новац не Кајманским острвима, где ли ? Зашто су се властима осладили аутопутеви које планира и тамо где ће вероватно бити неиплативи (сумња се на уградњу у цене !) ? Метро се планира онуд где власти планирају изградњу насеља, а не куда Грађевински Факултет налази за оправдано. Идеја претходне власти да испитује рудна блага у утроби Србије, тајком је кренула у озбиљне и стравичне подухвате, а кад “су се Власи досетили”, лукаво се фингира са опасним последицама. Итд., уз напомену да се не заваравамо да ће доказани непријатељи умети да искористе све, да би преточили у признато Косово ! На основу недовољног знања слутимо да то неће проћи онако “напоказ” него закамуфлирано, загонетно, тако да наш несрећник који то буде потписивао касније може да се брани друкчијим тумачењем смисла док не буде – Оде воз !

    1
    4

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.