УКРАЈИНА ПОД АМЕРИЧКИМ ОКРИЉЕМ

Свет улази у последњу фазу пред крај фарсе или почетак рата у Украјини. Бела кућа пророчки, али не до краја уверено, обавештава планету да ће Русија напасти Украјину можда 16. фебруара, може бити до 20. фебруара, када је затварање зимске олимпијаде у Пекингу. У Русији је мирно, у Украјини блага паника. Шта се може очекивати ако рата овог фебруара заиста не буде? Како изгледа америчка помоћ, то јест њен недостатак из угла прозападног Украјинца?

Оимске олимпијске игре у Пекингу су у пуном замаху. Балкан је као и обично индиферентан према том спортском догађају на коме мало који изданак нашег полуострва учествује. У другом делу Европе, на словенском истоку, насловне стране портала сваки час се мењају – мало скијање и клизање, одличја за руске репрезентативце (којима није допуштено да се такмиче под националним знамењима), мало нови детаљи драме око Украјине у америчкој режији. У Русији је сасвим мирно. Грађани се не грабе за дуготрајне намирнице, не покушавају да извуку уштеђевину из банака, по улазима зграда нису окачена обавештења о најближем склоништу од бомби… Живот тече по устаљеном ритму.

У Украјини, међутим, ствари стоје мало друкчије. Иако у медијском простору те државе нема новости о паници међу грађанима, највиши званичници већ данима изјављују да нема места паници, дакле паника је присутна, иначе зашто говорити о њеној сувишности. Тако Служба безбедности Украјине 14. фебруара, који је за Украјинце пре Дан заплашених него заљубљених, издаје саопштење да је Украјина под моћним хибридним нападом, те да сви њени грађани морају да сачувају прибраност и здрав разум, јер и од њихових уравнотежених поступака зависе безбедност и мир државе. Два дана раније, 12. фебруара, председник Украјине Владимир Зеленски у стилизованој војној јакни, окружен људима одевеним у истом стилу, видно забринут, говори да располаже различитим информацијама о актуелној ситуацији, а да је паника најбољи друг непријатеља, алудирајући ту очигледно на Русију. Премијер Украјине Денис Шмигаљ, истог дана када и његов председник, снима званично обраћање грађанима у коме између осталог тврди да је Русија опасан сусед који покушава да уништи Украјину, али да рат има много димензија – од гасне кризе до распрострањивања панике, те понавља речи Зеленског – паника је најбољи поклон непријатељу. Извештачи из Кијева јављају да је ситуација немирнија од оне у Москви. Тренутно нема отворене панике, поменутих редова и слично, али грађани међу собом расправљају о могућем рату. [restrict]

УЗНЕМИРЕНОСТ ПРОСЕКА Узнемиреност је свуда, у свакој пори украјинског друштва, а како и не би била када им са Запада јасно кажу да ће рата бити, али да не могу очекивати никакву помоћ. Ставимо се на тренутак на место прозападног Украјинца, не неког неонацисте или неофашисте, ирационалног радикала, већ просечног припадника средње класе из Кијева, рецимо дипломца економског факултета који ради у некој фирми средњег ранга. Он, сада већ средовечни мушкарац, 2014. године када је у Украјини спроведена обојена револуција није спавао у шатору на Мајдану, али је био на протестима неколико пута. Свидела му се атмосфера, млади људи пуни елана, он при крају своје младости, меланхолично посматра претходну деценију, изостанак промена које су обећане, низак животни стандард и као контраст високи степен корупције. Чини му се као добра идеја да се Украјина коначно истргне из совјетског наслеђа, постане модерна и развијена европска држава у коју ће се људи досељавати да раде, а не из ње исељавати. Ствари, ипак, крећу да се развијају у другом смеру. Губитак Крима, грађански рат на истоку државе, радикализација друштва, корупција се не смањује, живот се не побољшава, вредност националне валуте – гривне непрестано опада, медијски простор постаје затрован сталним конфликтом и мржњом. Можда је 2014. година тада деловала лоше, можда ступање у Евроазијску економску унију није обећавало брз економски развој, али је све од тада више личило на пакао, него на рај. Како године пролазе, а осам година је дуг период у нечијем животу, он се полако навикава на кризно стање и постаје апатичан. На последњим изборима 2019. гласао је за Зеленског, као кандидата центра између Порошенка, који је играо улогу тврдог украјинског патриоте, и умерено проруски настројеног Јурија Бојка. Очекивао је да Зеленски постигне трајни мир с Русијом, можда и без враћања Крима, али таква је ситуација, док би се задржао прозападни курс државе. Као и сви пре њега, Зеленски га разочарава, нема мира, нема напретка ни на једном пољу.

Онда долази децембар 2021. године и почиње актуелна криза. Бајден и Путин се договарају око Украјине као да је она играчка, наш протагониста, просечни Украјинац из средње класе, коначно почиње да разуме да 2014. није представљала избор између Запада и Истока и да Украјини није суђен Запад. Украјина је тек истурени положај САД и НАТО-а на њиховом источном фронту. Она никада неће бити интегрисана у Запад, она је адут у преговорима с Русијом који надилазе чак и њу и заправо циљају Кину. Наш јунак већ три месеца – децембар, јануар, фебруар – слуша два наратива: први, Русија је пред инвазијом Украјине; други, САД неће бранити Украјину од Русије. Узнемирено чита вести – САД враћају породице дипломатског особља, за њима иду и Британци, Канада привремено пребацује амбасаду из Кијева у Лавов; лидери свих тих земаља саветују својим грађанима да што пре напусте Украјину, Бајден додаје да неће бити евакуације америчких грађана као у Авганистану, јер америчка армија не сме да уђе у Украјину из страха од великог рата с Русијом; истовремено опет те исте три државе свакодневно превозе нове и нове партије муниције и нестратешког оружја у Украјину; на крају западне компаније за осигурање летова не желе на себе да узму ризик који може уследити и прете обуставом међународних летова.

Све личи на још једно „победоносно“ повлачење САД из неког кутка света, а домороци су препуштени сами себи. Једино што је наш протагониста себе видео као Европљанина, а не као Вијетнамца, Курда или Авганистанца, да поменемо само неке жртве америчких геополитичких игара. Преварио се, Русија из 2014. сада изгледа као бољи избор, али може да добије само Русију из 2022, повратка на старо нема, као ни његових нада и снова. Некако је и сам крив за развој догађаја, зар не, он и милиони других на његовом месту, њихова лоша процена, то што су допустили да буду обманути довело је до тих осам тешких и изгубљених година, оне се никада неће вратити. Једино му преостаје последња нада – да барем рата у Кијеву неће бити. Довео је цара до дувара и, како то руска пословица каже, остао код разбијеног корита. Сада има само да се плаши тога да САД не причају у празно и да ће неком намерном провокацијом изазвати инвазију Русије.

ХЛАДНА СТРАТЕГИЈА Далеко од перспективе просечног Украјинца, чак и факултетски образованог, налази се сфера аналитике, па и војна. Ниједна од њих две не узима у обзир појединца, његове заблуде и жеље, он је ту само као ресурс и то као део масе, издвојен из групе он губи свој значај. Овде постоје три сценарија: први, преговори Русије и САД коначно пропадају, САД организују неку провокацију у Украјини коју Русија не може да игнорише, започиње рат Украјине и Русије. Други, преговори су успешни, настављају се иза кулиса, а читав амерички наратив је припрема за повлачење из Украјине, а да то не изгледа као повлачење већ као достизање „мира за наше доба“. Треће, преговори нити пропадају, нити успевају, настављају се, одржава се статус кво, фебруар се једноставно завршава без било каквих ратних дејстава. Пре објашњења који сценарио изгледа најреалније, треба превести изјаву украјинског амбасадора у Лондону Вадима Пристајка коју је 13. фебруара, у јеку кризе, дао за Би-Би-Си. На питање може ли Украјина одустати од жеље да приступи НАТО-у, рекао је „могли бисмо“. Касније је појаснио да би такав избор Украјине био детерминисан опасношћу (од Русије). Украјински амбасадор је изнео ово мишљење јавно, државном британском медију добро знајући да од 2019. године украјински устав садржи одредбе о курсу земље ка чланству у НАТО-у и ЕУ. Пристајко је то сам признао, а објаснио је став флексибилношћу која је неопходна да би се нашао излаз из тренутне кризе. Дакле, сами украјински званичници добро знају да је Украјина остављена сама себи и да НАТО никада није био реална опција, једноставно је дошао моменат да оно што је свима јасно постане и јавно. Иначе је ова новост главна у свим украјинским медијима, јер је Пристајко уједно и бивши министар спољних послова Украјине. Као додатак размишљању о потенцијалу сваког од ова три сценарија може послужити и изјава председника Зеленског, који је најаве из САД о нападу 16. фебруара узео са скепсом и тражио од својих партнера доказе којим би поткрепили тако озбиљне тврдње.

У случају првог сценарија и америчке провокације, цела Европа се враћа у стање подељености и Хладног рата. То је најгори сценарио, чак и за САД које тако отварају други фронт, док им је примарни у источној Азији против Кине. САД су поставиле такве услове – било каква врста непосредне интервенције повлачи тоталне санкције које отварају прво поглавље новог хладног рата, да су војни сценарији овде мање битни. Ако су санкције тоталне без обзира да ли Русија само штити Доњецк и Луганск, дође до Кијева или иде до западних граница Украјине, зашто би се она било где у оквирима Украјине заустављала? Уосталом о томе је 13. фебруара говорио представник Пентагона Џон Кирби, објашњавајући да САД неће уводити никакве превентивне санкције против Русије у изостанку њене интервенције у Украјини, јер би онда САД изгубиле инструмент одвраћања Русије од напада на Украјину. Дакле, у случају избијања рата унапред је познато да се НАТО неће мешати. САД ће тако везати ЕУ за себе, али ће полако исцедити њене потенцијале, док ће Русија бити принуђена да постане млађи партнер Кине и стави јој на располагање све своје ресурсе. Сједињене Државе у тој трци не могу да изађу као победник. Зато је овај ратни сценарио мање вероватан. Додајмо ту и чланак француског листа „Фигаро“ у коме извор из Јелисејске палате тврди да председник Француске Емануел Макрон, за разлику од Бајдена, не види показатеље руске интервенције у Украјини. Ту је и званични став Немачке да се противи слању наоружања Украјини, што су украјински званичници у више наврата нескривено и грубо критиковали.

Други сценарио је најпожељнији за све актере, осим за Кину, јер би договор САД и Русије означио неминовно обнављање веза Русије са Западом, још један заокрет, овај пут од Далеког истока. Такав исход би значио и поновну либерализацију руске унутрашње политике. У овом развоју догађаја, где су тензије око Украјине у ствари камуфлажа за америчко повлачење, Русија би могла несметано да развија свој евроазијски економско-политички блок, не у конфликту већ у сарадњи са ЕУ. Трошак конфликта САД с Кином би се знатно смањио, јер би Сједињене Државе могле да преусмере све ресурсе на ограничавање раста моћи Кине, док би ЕУ коначно добила одрешене руке да заврши процес интеграција преосталог дела Европе ван руске сфере интереса и шансу да се несметано развија без спољне опасности. Ипак, последње заједничке декларације лидера Русије и Кине не сугеришу испуњење овог оптимистичног сценарија, званични Пекинг, кроз сајт свог представништва при ЕУ, чак је иступио са изјавама у којима осуђује ширење НАТО-а.

Узимајући у обзир прва два сценарија, намеће се закључак да је трећи – одржавање статуса кво и наставак одмеравања сила, најреалнији исход ове кризе. У суштини, то значи да се ништа не мења овог фебруара, да то неће бити тренутак уписан у анале историје, те да ће се зимске олимпијске игре у Пекингу завршити без избијања новог рата у Европи. Овај пут значи да ће Русија наставити лагано да клизи ка Кини, док ће ЕУ бити под све већом контролом САД услед недостатка могућности да без НАТО-а оствари сопствену безбедност. Украјина ће продужити своје назадовање, није ни битно ко ће 2024. године на председничким изборима однети победу. Евроазијска унија ће споро напредовати. Може се рећи да ће преговори Русије и САД, започети у децембру, достићи недраматичан застој, али да ће се фокус читавог света, страх од новог рата пребацити на Далеки исток, конкретно на Тајван. Заменик директора Центра за америчка истраживања Фуданског универзитета у Шангају Син Ћијанг је за кинески „Глобал тајмс“ искористио пример америчког мешања у Украјини за поређење с Тајваном. Угледни кинески експерт објашњава како САД користе Украјину на исти начин као и Тајван, те да ће у рату који САД провоцирају настрадати Украјина, па и Тајван ако се крене тим путем. Анализа сугерише да од рата у Украјини профитирају САД. „Глобал тајмс“ је познат као радикално патриотски лист под контролом Комунистичке партије Кине, који као што се може видети већ расправља о могућем тајванском рату.    [/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *