Укорењена у родољубљу и књижевном простору

НАДЕЖДА ВИНАВЕР (1934–2021) Одлазак племените госпе српске културе

Осим наставе француског језика и књижевности средњег века, бавила се теоријом и критиком превода, есејистичким радом и превођењем. Покретач је интензивног рада на терминолошкој стандардизацији код нас. Нарочиту пажњу је посветила теорији превођења, о чему је оставила траг у делу под насловом „Књижевни простор“

Проф. др Надежда Нада Винавер, универзитетски професор, заслужни франкофониста Србије и преводилац, Мачванка и шабачка гимназијалка, праунука, унука и ћерка три православна свештеника, супруга пијанисте и музиколога Константина Винавера (1930–2000) и снаха књижевника Станислава Винавера (1891–1955), такође нас је напустила 2021, у 87. години живота.
За предавача француског језика на београдском Саобраћајном факултету изабрана је 1968. године, и потом прешла пут до највишег универзитетског звања. Предавала је на више факултета и остварила завидну научну каријеру. Осим наставе француског језика и књижевности средњег века, бавила се теоријом и критиком превода, есејистичким радом и превођењем. Покретач је интензивног рада на терминолошкој стандардизацији код нас. Нарочиту пажњу је посветила теорији превођења, о чему је оставила траг у делу под насловом „Књижевни простор“. Драгоцена дела су ушла у српски језик захваљујући њеном преводилачком раду, а написала је и седам универзитетских уџбеника. Уређивала је Библиотеку „Преводи Станислава Винавера“ и била на челу жирија Награде за превођење „Станислав Винавер“, коју од 2002. године додељује Графички атеље „Дерета“.Укорењена у хришћанском родољубљу, није престајала да се бави темама важним за историју свог народа. Много је учинила да изворни текст књиге хрватског комунисте и логораша др Николе Николића, под називом „Јасеновачки логор“, угледа светлост дана. У свом предговору, „Богови зла“, осветлила је везу између кроатокомунизма и усташтва, због чега се нашла на удару неотитоиста. У недељнику „Печат“ објављена су два њена драгоцена интервјуа – сведочења (један о Јасеновцу у светлу усташко-кроатокомунистичког савеза, а други о покушајима злоупотребе лика и стваралаштва Станислава Винавера). Објављујући, поново, дуго прећутану књигу свог свекра Станислава Винавера „Ратни другови“, која се бавила херојством српског народа у Првом светском рату, Надежда Винавер се, између осталог, освртала на предратне и поратне нападе на Винаверово родољубље: „Оцена о Винаверу као утопљенику са хушкачким циљевима, писцу који повампирује идеју рата застрашујућа је исто колико и послератне критике Винавера за његова живота. Застрашујућа критика је написана јер је дело обновило чињенице о умирању Срба за отаџбину. У Великом рату Србија је изгубила 26 посто свога становништва. Погинуло је или умрло од рањавања или болести 369.618 војника (иако француска статистика наводи већи број), стрељано, обешено или умрло у логорима (претежно аустроугарским) 640 хиљада цивила. Историјски услови су неке идеје о том времену збрисали, некима повремено враћали значај, али многе од њих су остале, све надживеле и, трансформисане формално и хибридно обновљене, делују и данас. Латентна институционализација нетрпељивости према помену српског имена и српских заслуга, која се најавила убрзо после завршетка Првог рата, тако је темељито и дуго изграђивана да ништа није остављено случајности. Снажна конструкција са врло препознатљивом фразеологијом ни до данашњег дана није попустила и стално се обогаћује новим елементима.“ Када су се, у издању куће L’Age d’homme из Лозане (издавач Владимир Димитријевић), y серији Objections, од 1996. до 1998. године појавиле четири књиге чланака и студија о Србима: Са Србима (Одговор), 1996; Срби и ми (31 писац npomuв обмањивача), 1996; Похвала Србима (или о достојанству жртвеног јарца), 1997; Савезници Срба (од Јелене Анжујске до Солжењицина), 1998, Надежда Винавер је писала: „Какав утисак носимо после читања ових књига? И да никад нисмо чули о Србима y Босни, Хрватској и Србији, да ништа не знамо о историји земље о којој je реч, и да не познајемо ону народну да ’сила Бога не моли’, после читања ових страница задрхтали бисмо од страха пред нечим ирационалним али ужасним и моћним, пред сасвим новим свесветским растућим злом које ове књиге, старински засноване на логици, смислу и одговорности, откривају.“ Текстове о Србима написало je педесет осам људи различитих занимања, интересовања, различитих година живота, a међу њима je и неколико великих имена која већ давно припадају историји француске књижевности (Иго, Ламартин, Аполинер, Ришпен), француској историографији, француској уметности. Међу њима има носилаца француске Легије части, носилаца ратних одликовања, одликовања Покрета отпора, има неживих и живих чланова Француске академије. He знам да ли човек може да буде свестан какво озбиљно питање поставља један странац (академик Жан Дитур), y говору на годишњој скупштини Француске академије 5. децембра 1996 (чији један део налазимо y трећој књизи) и какав страшан одговор даје, страшан јер не рачуна с могућношћу реалног објашњења: Зашто Срби, y Босни, пита ce, зашто они који су доживели најстрашнију судбину под Турцима, под Аустроугарском, под диктаторским постратним петодеценијским режимом који je Јалта наметнула, зашто су ce на Србе сручили филозофи, интелектуалци, професионални „хуманитарци“, владе, Уједињене нације, Хашки трибунал, сви, зашто их убијају, зашто их клеветају? Анатомија сукоба y Југославији није више никаква тајна. Улога Коминтерне и КПЈ, скоро почев од оснивања државе 1918. године, описана je и разрађена, као и улога Јосипа Броза y стварању услова за крвави рат. Није тајна, све ce зна, колико je најугледнијих Срба убијено после 1944. године, колико je младића непотребно изгинуло пред немачким бункерима на Сремском фронту. Садашњи страшни период многи аутори називају кобним наслеђем од Тита, a историчари (нпр. Жан-Пол Блед са Универзитета у Сорбони) остају запањени пред чињеницом колико људи не познаје историју, колико њих неће да ce информише и зато не разуме узроке југословенске трагедије. Непознавање стања y Југославији за време немачке окупације навело je Фицроја Маклина, на пример, да судбину Срба упути несрећним водама, a њихова несрећа ce увећала Титовим стварањем муслиманске нације − једним историјским, етнолошким, социолошки необјашњивим чином, како каже више историчара. Налазећи y Србима вредности које техницистичко доба не трпи, мржњу према Србима академик Дитур сматра мржњом према обичном, природном, према сељаку који брани земљу, према хришћанима, по нагону a не по манифестацији, a то Срби јесу јер су током силних векова мучења то и остали. Бити хришћанином данас више није y моди − y моди су извитоперене идеологије. Надежда Винавер је уснула у Београду, у ноћи између 30. јуна и 1. јула 2021. године, а сахрањена је 3. јула на гробљу у Богатићу.