У ПЕРО И У ВЕТАР – ИСПОВЕСТ С ПОВОДОМ

Рад је, у нашем времену и у нашем поднебљу, доживео епохалну дисквалификацију. За то има више разлога; неки су, нажалост, и разумљиви. Напорно издуравање је предуго трајало. Дошла је идеологија великог одмора, лакоће, забаве, весеља… Те су пријатности, у прошлости, биле пратећи део радних подвига. Сада су се одвојиле од рада, освојиле самосврховитост

Документарни филм о поремећајима што их је епидемија изазвала у психи једног дела младих Француза. Рођени на прелазу из прошлог века у овај век, баш нису изабрали добар тренутак. Ограничени су им, одједном, простор кретања и могућности безразложног радовања. Тужна хроника похаране младости. А почело је са кризом из 2008; вирус је економском краху дао кобни печат, уколико није негде и произведен, е да би обуздао самоубилачки залет Прогреса.

Велика несрећа, родити се у оваквом историјском часу, чија је прва жртва радосна доколица. Болну ускраћеност је осетила и београдска младеж, барем један њен део. Отежан приступ кафићима је доживљен као атак на једно од основних људских права. Нема теже обесправљености од забрављеног ноћног клуба. Оправдане или неоправдане, забране су проузроковале једну подврсту трагичног страдалништва. Одрасли, навикнути да обарају главу пред усудом, све су то лакше сносили. За младе, толико одрицање била би прерана жртва.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.