Трећи ентитет

Како и зашто су нестајали Хрвати из Босне и у Босни?

Ја сам своје хрватско питање рјешио једноставно: тако што сам престао бити Хрват и постао Босанац – када је овим рјечима босански и чаршијски историчар и писац Дубравко Ловреновић понудио модел рјешавања хрватског (пот)питања у БиХ, мало тко му је те 2014. дао за право. Данас ствари стоје другачије, њих је образложио Иван Виолић: „Ако Хрвати не могу бирати своје високе политичке представнике – а очигледно је да не могу – онда у Босни и Херцеговини не постоји елементарно начело политичке равноправности међу њеним народима. Ако у БиХ не постоји елементарно начело политичке равноправности међу народима, Хрвати више немају посебног разлога сматрати се грађанима те земље.“

[restrict]

КРАХ НЕУМСКИХ ПРЕГОВОРА Напори америчког дипломате Метјуа Палмера и Холанђанке Ангелине Ајхорст да, у граду симболичног имена Не(-)ум, лидере бошњачких и хрватских политичких странака одобровоље да направе компромис на плану измјена изборног закона БиХ – показали су се залудним. Хрвати од почетка инсистирају на томе да кроз ове измјене остваре право легитимног представљања, да сами бирају своје представнике у Предсједништво БиХ и Дом народа бошњачко-хрватске федерације.
Хрватски народни сабор, у коме доминантну улогу има ХДЗ, сукобио је ставове с представницима бошњачких странака: СДА Бакира Изетбеговића, и још двије странке настале отцјепљењем од СДА: Народ и правда Елмедина Конаковића и Савез за бољу будућност Фахрудина Радончића. Преговори су пропали а бошњачке странке су објасниле америчко-европским посредницима да оне нису спремне жртвовати мултиетничност и подржати национални критеријум. Крах неумских преговора оголио је политичку природу и суштину Босне. Политичке и вјерске елите у Сарајеву, невладине организације и средства информисања – националисти, исламисти, муџахедини, вехабије и терористи – говоре о некаквој пролазној кризи, занемарујући чињеницу да су они њени главни креатори. С друге стране, неуобичајено, али у оваквим околностима врло разложно десило се политичко савезништво Драгана Човића с лидером Срба у БиХ, предсједником највеће политичке странке Републике Српске СНСД и чланом Предсједништва БиХ из реда српског народа Милорадом Додиком.
„Додик није проблем – проблем је у Сарајеву“, више пута ће јавно нагласити хрватски предсједник уочавајући како држава БиХ неумитно страда под теретом исламизма.

Од потписивања Дејтонског споразума број припадника хрватског народа у БиХ је преполовљен

УБИСТВА, ОБРАЧУНИ, БОМБАШКИ НАПАДИ Забринутост за државу БиХ у Хрватској и на Западу претворила се у страх од тихог одласка с културне и историјске позорнице најмањег и политички најслабијег, некад државотворног народа – Хрвата. Тешку, историјску и политичку битку за уставну равноправност, која се водила на дуже стазе, Хрвати губе. У току рата, али и по потписивању Дејтонског споразума, уочено је да уставни статус Хрвата у БиХ слаби. Истовремено, у позадини су текли брутални обрачуни.
Почело је терористичким нападом у Мостару а настављено бомбашким нападима у Завидовићима, убиствима Бориса Тешановића (власника кафића), Горана Келера (добитника ордена Златни љиљан), Јадранка Божиновића (новинара-уредника на локалном радију), Жељка Дејановића. Услиједила су убиства хрватских повратника у Средњу Босну, затим убиство доминистра унутрашњих послова Ф БиХ Јозе Леутара, те убиство полицајца Анте Ваљана. Евидентирани су и нестанак Мирка Јозића (1997. из Новога Травника), подметање експлозива приликом папине посјете Сарајеву, бацање експлозивне направе на управну зграду Шума Херцег-Босне, убиство четворочлане породице Анђелић, код Коњица, на Божић. Настављено је нападом на фабрику Кока-Коле у Хаџићима која је у власништву Хрвата из БиХ, убиством Звонка Барбића и рањавањем Јосипа Шарића у трговинском ланцу ФИС Витез, који је у власништву Хрвата Пере Гудеља, те нападом на посланике у Зеници из реда ХДЗ-а Иву Тадића и Перу Мамића.

РЕЧ ИМАЈУ ХРВАТИ Заузимање „националне Херцеговачке банке“ извршила је Британска обавјештајна заједница да би касније преко принудне управитељице Енглескиње Тоби Робинсон била и уништена. Слиједило је хапшење Анте Јелавића, предсједника ХДЗ БиХ и члана Предсједништва БиХ из реда Хрвата, те избор „Комшића прије Комшића“ када је бошњачким гласовима у Парламенту изабран члан СДП-а Јозо Крижановић. ХДЗ БиХ с Драганом Човићем на челу је умјереном политиком покушавао промијенити то стање и обезбједити подршку Њемачке а тиме и Хрватске. За то вријеме број припадника хрватског народа у БиХ је преполовљен. Сви покушаји Хрвата да стекну право гарантовано Уставом и Дејтонским споразумом како би бирали своје представнике у Сарајеву су тумачени као напори за стварање трећег ентитета и план – нове федерализације државе. Драган Човић је због тога био хапшен, уједно и како би се сломио отпор његове странке пројекту радикалне и брзе исламизације Федерације БиХ. Након хапшења, 2009. године, Човић је с малобројним сарадницима изборио слободу и поново, тихо и ненаметљиво, наставио заступати политику нужности враћања уставних права и слободе хрватском народу. Послије Неума реч имају Хрвати. Пре него што повуку потез који би могао одредити и крај партије у којој је залог цела Босна, требало би да се сете цене Ловреновићевог модела решавања хрватског питања у БиХ. У односу на њега, сваки, па и онај најризичнији потез чини се мање је погубан.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *