Српски „Дан Д“

Куда плови српски брод после дистанцирања Београда од Бањалуке и најаве тектонске промене америчке политике према „нама“?

Државни врх Србије се од 2008, без обзира на радикалне промене владајућих гарнитура, упорно заклиње у ЕУ интеграције. Стално истиче да су оне приоритет коме је Србија посвећена. Некада се то ради дискретно, а некада бурно, као што је био случај током постреферендумске посете Ане Брнабић Бриселу. Додуше, после 2012. дошло је у вези с Европском унијом до промене у медијској сфери. Власт је продужила да прича исто што и претходна, али отворен је много већи простор за јавну критику ЕУ пута. У средствима масовног информисања од тада не одјекује само једна, прозападна прича.

ДВА СЦЕНАРИЈА Као да је намера да се у српском друштву створи утисак да „празним“ причама о ЕУ интеграцијама официјелни Београд купује време за Србију, односно избегавајући веће затезање односа са Западом лукаво чека да дође до опсежнијег пројектовања већ насталих полицентричних промена на наш регион. Када се то деси, моћи ће без већих последица за земљу да се постави онако како је у нашем интересу, и у односу на Брисел и Вашингтон, којима сада подилазимо упркос њиховој непријатељској политици према нама, и према Москви, с којом градимо снажне споне, али упадљиво пазимо да оне не буду такве да револтирају западне центре моћи. Много више водимо рачуна о њиховом расположењу него о ономе шта мисли Кремљ, ма колико да нам је Русија кључни партнер у одбрани националних интереса.

Срце нам је на истоку, али разум налаже да се политика не води у складу с тим. То је верзија коју наши властодршци вешто намећу. Али ствари могу и да се обрну. Можда се ради о томе да власт заправо вара грађане по принципу кувања жабе. Њихово срце је стварно родољубиво и на истоку, док врх естаблишмента сања западне снове. Бирачи актуелне владајуће гарнитуре углавном нису фанови ЕУ интеграција, а изразито су одбојни према уласку у НАТО. Стога власт, вештом медијском игром, жели да пошаље поруку да није искрена у опредељењу за улазак у Европску унију, шта год номинално говорила. Ради тога помпезно – тамо где то не изазива веће последице – испољава „ура патриотизам“. А док све то ради поступа у складу са изреком: „Пас лаје, каравани пролазе“. Мало-помало одређује доста тога од онога што Брисел и Вашингтон желе.

ИСТИНА И ЛАЖ Србија је после 2012. озбиљно унапредила односе с Русијом и Кином на разним пољима, од војнотехничке сарадње, преко енергетске сфере (Турски или Балкански ток), до привлачења великих инвестиција (Железара Смедерево, Бор, Чукару Пеки). Ојачана је у претходном периоду девастирана војска. Она је добила незанемарљив број авиона, хеликоптера и ПВО система из увоза, а обновљена је и домаћа војна индустрија која је сада редовно снабдева. Више се не устручавамо да кажемо истину о дешавањима 1999. Она се не називају аморфно „интервенцијом“, већ НАТО агресијом. До сличне промене дошло је и у односу према недавној прошлости. Не извињавамо се за измишљене злочине који су нам приписани, а одлучно говоримо о страхотама које су учињене нашем народу од Српске Крајине до Косова.
С друге стране, државни врх који смо добили пре десет година не да није направио дисконтинуитет у односу на косовску политику претходне власти већ је њу, нажалост, продубио. Брисел 1 (2013) и поготово Брисел 2 (2015) довели су до тога да је пољуљана и српска контрола над севером Косова. У регуларним приликама локални Срби тамо и даље имају доминанту улогу, али када Приштина то пожели, и у том делу наше јужне покрајине може да интервенише и намеће своју вољу. Власт посредно (путем „независних“ кампања у својим медијима) поручује да је до тога дошло јер је на неки начин преварена, и то од стране ЕУ која је била посредник. Док је Србија испоручила уступке које је преузела на себе, Приштина није реализовала свој део погодбе. Међутим, та прича пада у воду. Београд је већ 2014. видео да Брисел гледа кроз прсте косовским Албанцима, те им допушта да не испуне преузете обавезе.
Упркос томе је 2015. дао нове, фаталније уступке, што је резултирало 2016. укидањем тзв. Цивилне одбране, која је била ефикасан механизам одбране севера Косова. После тога су отворена врата за упаде албанских паравојних формација и на север. То, као и оно што је урађено неколико година раније представљало је плаћање цене за ЕУ интеграције. Није Београд давао данак Приштини већ Бриселу, који стоји иза косовског сепаратизма, те задовољавањем интереса истог наплаћује Србији путарину за кретање ка Унији. Уосталом, ако је власт стварно преварена од својих бриселских партнера, што им и даље изјављује љубав? Што је недавно на начин како су тражили изменила Устав?

НАКРИВЉЕНИ ЧАРДАК Све у свему, од 2012. лансирана је политика која делује као да води претварању Србије у чардак ни на ЕУ небу, ни на српској земљи. Стилизација је нова, али све потпуније се види да је суштина стара. Реторички испољавамо велико пријатељство према Русији која нам је кључни фактор подршке у одбрани преосталих националних интереса. Без ње би Република Српска већ била сведена на пуку административну форму без државности, а Косово би се нашло у Уједињеним нацијама. Но без обзира на то никако да испунимо преузете обавезе према Москви у вези са статусом Руса ангажованих у Српско-руском хуманитарном центру у Нишу.
Слично се односимо и према реализацији пројекта у домену цивилне употребе нуклеарне енергије. Москви је до тога веома стало а ми се понашамо као да хоћемо да сарађујемо, али на томе све остаје. Можда тако и морамо да радимо. Налазимо се усред НАТО дворишта. Ту је наша „крчма“ на коју западни „рекеташи“ лако могу да баце бомбу. Да бисмо то избегли, пристајемо да им плаћамо рекет. Али – да ли је стварно тако? Каквог смисла има на тај начин чувати свој посед ако се он делимично продаје онима којима се плаћа „рекет“?
Геополитичко балансирање, чак и уз понижавајуће додворавање онима које зовемо западним пријатељима упркос њиховом непријатељству, може да има смисла ако не губимо оно што представља срж наших националних интереса. Међутим, док ми „лукаво балансирамо“, готово смо изгубили позиције на Косову. То што тамошњи српски политички представници играју на музику која допире из Београда, те делује да је народ задовољан оним што ради, пре спада у домен намиривања лично-партијских рачуна и бруталног обуздавања непокорних духова. Не ради се ту о одразу праве националне слоге. Сигурно би о томе много више могао да каже Оливер Ивановић да је жив.

КОМПРОМИСНИ ВИР Довијање има смисла да би се сачувало своје, а не да би се прикрило губљење истог. А ствари, ако се оголи њихово језгро, све више делују као да су баш у том мрачном виду. Таквој слици битно доприносе последњи потези Београда према Бањалуци. Шта год тамо и овде причали, на њу је очито брутално извршен притисак да пљуне на своје претходне одлуке и врати представнике у заједничке органе БиХ. Она то, вероватно руковођена и личним интересима и страховима кључних људи у власти, усиљено пристаје да ради. Испада као да је Београд за Бањалуку оно што је за њега Брисел.
Купујући себи мир (од благонаклоног односа према себи на предстојећим изборима па надаље), овдашњи естаблишмент пребацује рачун у РС. Последице тога су опасне јер се трасира пут за наше нове уступке. Накарадни Инцков закон није укинут, а и без њега је већ много тога учињено противно духу изворног Дејтона на рачун РС и њене будућности. Српска се упркос свему по себе негативном враћа више корака назад у пружању отпора сопственом гушењу. Тако после подизања нивоа националне енергије грађана нагло расхлађује њихов набој (што има дуготрајне последице) а с друге стране охрабрује мирнодопске агресоре да наставе по своме, док је не сведу на меру коју сматрају одговарајућом.
Зашто би евроатлантски моћници стали када препознају низ слабости на српској страни? Спремни смо на сталне компромисе себи на националну штету (друга ствар су лично-партијски интереси политичких елита). Зато у прилог по нас негативног наставака развоја ситуације нескривено говоре поруке које је премијерка Србије добила у Бриселу. Наши медији су углавном писали и говорили о томе да се српски тзв. европски пут наставља, а ретки су указали и на цену коју то има, о којој су нас отворено обавестили европски званичници. Делимично је то већ током боравка Ане Брнабић у Бриселу урадио „шеф“ тамошње дипломатије Жозеп Борељ, а делом ових дана на нашем терену Мирослав Лајчак, специјални представник ЕУ за дијалог Београда и Приштине.

БРИСЕЛСКИ УЛТИМАТУМ После егзалтираних усклика наших власти да с „успехом“ на референдуму о извршењу правосудних налога ЕУ Србија креће убрзано ка чланству у њој, уследио је хладан туш. Борељ је моментално поручио да у ЕУ нема места за (1) порицање геноцида, (2) слављење ратних злочинаца и (3) подривање интегритета земаља у суседству. При томе није имао у виду релативизовање геноцида над Србима у НДХ, што је уобичајено у Хрватској. Та земља је увелико чланица ЕУ и никоме тамо не смета њено величање усташтва. Европски политичар је свакако мислио на лаж о геноциду у Сребреници. Јасно нам је рекао да док је не прихватимо, неће бити ништа од ЕУ интеграција. То важи и за однос према Младићу, Караџићу, Лазаревићу и свима другима који су бранили наш народ, а хашки инструмент Северноатлантског агресора их је због тога прогласио за „ратне злочинце“. Док не утувимо у главе да смо крвници, и због тога се ритуално не поспемо пепелом, нема нама уласка у ЕУ клуб.
Стигли смо до „подривања територијалног интегритета суседа“. Разуме се, не ради се ту о Косову. Србија није сусед Немачке, Француске, Холандије, па те земље могу да буду уважене чланице Европске уније а да подривају наш интегритет. Мисли се на Србију и њен однос према суседној БиХ. Наша стерилна политика изражена фразом „волимо РС а поштујемо БиХ“ бриселским званичницима делује претерано национално. Од Београд се тражи не само да не подржава енергичну политику коју је покушао да води Додик већ и да га активно обуздава. Изгледа да је званична Србија пожурила да по себе прагматично испуни тај захтев у овом предизборном периоду. Полази од тога да ће с јавношћу лако (већи део опозиције који је још више прозападан то неће користити за нападе на власт јер јој је идеолошки блиско и не жели да се замери Западу), а битно је купити наклоност Брисела како би се несметано остало на власти.
И ту није крај порукама из ЕУ шта је услов да бисмо се њој више приближили. Ових дана су на Косову и у остатку Србије боравили Ескобар и Лајчак. Први је експлицитно подржао територијалну целовитост и недодирљиву тзв. државност наше сецесионистичке покрајине. Други је – упркос чињеници да пет чланица ЕУ не признаје лажну косовску државу, што Унији намеће статусно неутралну позицију – јасно рекао да она дели америчку визију Косова и нормализације односа Београда и Приштине. Значи више се и не скрива да је једино битно шта Немачка и САД траже и да од тога зависи наша потенцијална ЕУ будућност.

НЕГАТИВАН РЕЗУЛТАТ? То кључни људи у Београду разумеју. Зато су дефетизам на косовском плану надоградили сличним приступом РС. Ради ЕУ перспективе крње Србије или, тачније, неугрожавања личних шанси државног врха, полако али сигурно урушавамо своје националне позиције. То је праћено за сада тихим, али приметним индикацијама да постоји спремност за геополитички заокрет. Србија је срамно увела санкције Белорусији која се с нама, као нико други, храбро солидарисала у јеку НАТО агресије 1999. године, и до данас доследно подржава оно што је наша званична политика одбране Косова и Метохије. Тиме се Русији па и Кини шаље лоша порука да официјелни Београд мало држи до било каквих принципа, већ се руководи пуким прагматизмом у интересу владајућих структура.
То ствара сенку која несумњиво пада на помпезно заклињање у српско-кинеско и руско-српско пријатељство. Не треба да се правимо да не знамо да нас на крају ЕУ пута, који је власт сада решила да по сваку цену убрза, чека пуно „усаглашавање спољне и безбедносне политике“ с Бриселом. Ту је крај садашњој причи о балансирању. Подразумева се не само дистанцирање од Русије већ и неминовно увођење санкција Москви. На кинеском пољу би било мање ограничења, али и ту би дошло до извесног лимитирања сарадње. Тако би се догодило да Србија без Косова и Метохије, тек с добијеном извесном аутономијом за тамошње Србе која би била далеко мања од онога што има Српска, уђе у ЕУ.
Што се тиче РС, она не би била угушена јер то више и није толико битно за Вашингтон и Брисел, али свакако би била додатно лишена неких ингеренција, и заједно са остатком БиХ утерана у НАТО. То би био основ за причу која би у следећој фази била катализатор тзв. атлантских интеграција Србије. Рекли би нам: наш народ у РС, односно БиХ, као и у Црној Гори, већ је у НАТО-у па је најгора ствар да будемо дугорочно подељени и на тај начин, зато хајде да и Србија уђе у западни блок јер тако ће се Срби ту наћи обједињени и чуће се глас Београда. Наравно, с тим би полако биле маргинализоване и привремено оживљене приче о НАТО агресији, српским жртвама, Сребреници.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *