СРПСКА КОШАРКА МОРА ДА УМРЕ

Наши клубови могу да освоје титуле само онда када су у стању да направе неколико натпросечних српских кошаркаша, који су бољи од странаца које најбогатији могу да купе. Разлог зашто такве играче више не можемо да направимо није у томе што се „кошарка променила“ нити што „сви играју кошарку“ нити што смо, на неки чудесан начин, остали без талената. Разлог је промена свести у Србији. Укратко, постали смо странци сами себи

Недавно се селектор српске кошаркашке репрезентације Светислав Пешић обратио јавности. Казао је да за будуће репрезентативне акције рачуна на све кошаркаше са српским пасошем. Јавност је после тога почела да истражује ко од НБА играча има српске корене и нашла је двојицу којима су преци у трећем колену били Срби. Ту су, наравно, и страни кошаркаши који су преко ноћи добили српско држављанство како би могли да ослободе место за друге стране играче у својим клубовима.

Мислим да натурализовани странци врло лако могу да играју за репрезентације као што су Северна Македонија или Црна Гора, за које кошарка нема никакву посебну симболичку вредност. Могу да играју и за Словенију, у којој је кошарка процветала, захваљујући пре свега врхунским словеначким играчима – Дончићу, пре свих – али којој ипак недостаје нешто због чега би била обожавана. (Сетимо се празних места у дворани Стожице, где је играла некадашња Олимпија, односно сада Цедевита-Олимпија.) Могу да играју и за Хрватску у којој је кошарка у симболичком смислу убијена у појам: некадашњи понос се претворио у огромну националну трауму, која се, као и свака друга траума, потискује. То је видљиво и по броју навијача који гледају Цибону, Задар или Сплит, и по буџету ових клубова који су мизерија у односу на третман какав заслужују на основу традиције и значајног симболичког капитала који поседују.

Једино у Србији кошарка има јаку и снажну симболичку тежину. Таква њена симболичка тежина је истовремено и наша благодат, јер је повезана с незаборавним искуствима, али исто тако и проклетство, јер је кошарка овде, више него на другим местима, висококвалификовани убица нервних ћелија – зато што није спорт и није забава.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.