СМАК – СРПСКИ РОКЕНРОЛ И СЕЋАЊЕ НА ЗЕМЉУ КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

МУЗИКА КОЈУ ЈЕ СЛУШАЛА ЈУГОСЛАВИЈА: ПОЛА ВЕКА РОК ГРУПЕ СМАК (1)

На самом крају друге пандемијске године, децембра 2021, навршило се пола века од оснивања музичке групе „Смак“ из Крагујевца, једног од најутицајнијих домаћих рок бендова који је оставио снажан печат у историји српске и југословенске рок музике. Поводом јубилеја који је, незаслужено, прошао у тишини и равнодушности чак и музичке сцене и њене јавности, „Печат“ ће у овом кратком серијалу подсетити на најзначајније тренутке легендарне групе коју су 1971. године основали гитариста из Чачка Радомир Михаиловић Точак, басиста Зоран Милановић из Крагујевца и бубњар Слободан Стојановић Кепа из Краљева, али и на прохујало доба и живот некадашње велике земље.

Пред читаоцима је својеврсно слојевито огледало времена прошлог, као и потврда да је рок музика увек била медиј и посредник у којем се ослобађала, одушка налазила и проговарала енергија ширих социјалних, генерацијских, политичких и других кретања у култури и уметничком стваралаштву.

Уз разговор с тројицом оснивача групе и њихове ексклузивне фотографије, објавићемо и шта су о славним рокерима из срца Шумадије, за „Печат“, говорили музичара из Србије и других држава бивше Југославије, те еминентни саговорници из света културе, спорта, политике…

Тројица амбициозних, стаситих и одлучних младића, рођених у срцу Шумадије – у Чачку, Крагујевцу и Краљеву, пуних снаге, даровитости и вере у себе, желели су да крену у живот трновитим путем, којим иду само одабрани. Нису их привлачили факултетска диплома, нити осмочасовни рад у фабрикама, канцеларијама… Интересовала их је, само и једино, музика. Радомир, Зоран и Слободан, на прагу двадесетих година свог живота, заправо се нису ни познавали, али су чули, „свако за сваког“, из прича које су обично почињале реченицом: „Е, има један страшан“… Иза те најаве, увек у позитивном значењу, налазили су се, дакле, један гитариста, један басиста и – бубњар.

[restrict]

Подсетимо, реч је о 1971. години, времену у којем није било интернета, ни мобилних телефона, друштвених мрежа. Ношен, управо, на крилима прича о „неком“ гитарском Богу из Чачка који „једе“ гитару, из Крагујевца се, једног априлског дана, у град на Западној Морави запутио Зоран Милановић, басиста локалног бенда „Сенке“. Стигавши у Кључку улицу, позвонио је на врата куће породице Михаиловић, чија је глава био Ристо, колар, али и музичар-аматер, отац једанаесторо деце. Звали су га Ристо Точкоња. Радомир је, такође, имао надимак. Он је био Точкић. Логично, с обзиром на то да је био најмлађи члан многобројне породице. Тек је, селидбом у Крагујевац, његов надимак „еволуирао“ у Точак.

Зоран се ту први пут, „лицем у лице“ срео с Радомиром, о чијем је „чепркању по жицама“ гитаре био створен мит толико снажан да је свако, на све то, додавао још понешто из својих „поузданих извора“. Милановићу није требало много времена да схвати да пред њим стоји вансеријски таленат. Веома брзо су пронашли заједнички језик. Недостајао им је „само“ бубњар.

Точак се сетио да у Краљеву постоји један „страшан“ бубњар, за којег је чуо од свог најбољег другара Предрага Албића Биске, који је с тим музичарем служио војску у Мостару.

Тај изузетни трилинг чинио је све време, с малим прекидом, језгро групе. Све остало била је надоградња. Некад добра, некад мање добра. У ову прву свакако улази и певач Борис Аранђеловић. Ова четворка је урадила оно најбоље што је дошло од „Смака“. Показали су да и у „провинцији“ може да настане нешто за шта се каже: импресивно и моћно. Ову групу красила је вера у успех, насупрот сумњи. Поседовали су харизму, ентузијазам, једноставно божји дар! Тројица Шумадинаца имала су ентузијазма, воље и вере напретек. Магија је створена. Почела је да се пише историја. Незаборавна историја српске и ексјугословенске рок сцене.

„Точак и ја смо из Чачка отишли у Краљево. Са нама је био и Кома (данас покојни Слободан Коминац – прим. аут.), такође Крагујевчанин, први певач Смака. Како нас је Точак фасцинирао свирком на гитари, тако нас је омађијао и Кепа на бубњевима. Било је то у априлу 1971. године. Договор да почнемо нешто заједнички да радимо пао је у тадашњем хотелу Борик у близини Кепине куће“, присећа се тих дана Зоран Милановић, у разговору за „Печат“, уз напомену да су окупљање групе и прве свирке уследили тек у касну јесен, крајем новембра.

„Прве пробе имали смо у Ватрогасном дому у Крагујевцу, али без Кепе који је био спречен да нам се придружи док у Краљеву, у оркестру својих родитеља, није нашао замену. Тих неколико дана, до његовог доласка, бубњеве је свирао Војкан Јанковић, а клавијатуриста је био Миша Николић. Вежбали смо с огромном енергијом. Ми смо, једноставно, схватили да нам бављење рок музиком даје могућност неке друге врсте у смислу одређене слободе, креативности… да околину и свет око себе видимо на потпуно други начин којим можемо, уједно, разбити и неке стандарде. Да нешто, као, учимо, студирамо, па се после тога запослимо негде, где имаш неко прописано радно време, не! То нас није интересовало. Интересовала нас је само музика. Њој смо се тотално посветили, она је била наш једини свет. Ми смо се у том свету осећали веома добро, мада, искрено, нико од наших ближњих није веровао да би од тога могло да буде нешто. Али били смо млади и полетни, носили су нас ентузијазам и непресушна воља и вера у успех.“

Први заједнички наступ под именом „Смак“ Шумадинци су имали 4. децембра 1971. године. Била је субота, а место сусрета с публиком – већ поменути, Ватрогасни дом у Крагујевцу. Наступили су у постави – Радомир Михаиловић Точак (соло гитара), Слободан Коминац (вокал), Зоран Милановић (бас), Слободан Кепа Стојановић (бубњеви) и Миша Николић (клавијатуре).

„Први пут сам јавно наступио у Крагујевцу 28. новембра 1971, а име Смак је дошло нешто касније, тек пошто смо дуго већали. Давали смо разне предлоге; рецимо Крагукрача је био мој блесави предлог“, каже краљ гитаре Радомир Михаиловић Точак.

„Свирали смо у тада популарној дворани Дома ватрогасаца под привременим именом Џентри (по истоименом бенду у коме су свирали Кома, Миша и Војкан) а тачан датум те прве игранке био је, као што рекох, 28. новембар. Тада је 29. новембар био највећи државни празник у Југославији, студенти и ђаци су били код куће код својих родитеља. У граду је владало прилично интересовање за нови бенд“, евоцира успомене Точак.

И данас многи мисле да је „Смак“ акроним изведен од назива „Самостални музички ансамбл Крагујевац“, а неки верују да је реч и о „Самоуправном музичком ансамблу Крагујевац“. Истина је другачија. Назив групе добили су по мјузиклу „Смак света“, који се у то време спремао у крагујевачком Театру „Јоаким Вујић“, али стицајем околности никада није изведен.

„Име Смак је, на Зоранов предлог, дошло по тој неодиграној представи коју су чланови омладинске глумачке трупе спремали у Крагујевцу поводом сећања на страдале ђаке током стрељања у Шумарицама, 1941. године… Сећања су помешана, поготову моја; био сам новопридошли гитариста, никог нисам познавао осим поменутих момака и то, једва недељу дана. Али брзо смо се сродили и на сву срећу успоставили чудесан однос с нашим првим фановима. То су били углавном млади музичари из Крагујевца јер смо неговали блуз импровизације, што би данас сигурно ишло на живце публици, али онда је то било врло модерно, па су нас трпели“, каже Точак.

После ватреног крштења уследили су први наступи (свирали су песме тадашњих популарних бендова попут „Лед цепелина“, „Дип парпла“, „Сантане“, „Ролингстоунса“… али и своју прву композицију, инструментал „Спирала“), који су пролазили добро код публике, а по граду се веома брзо прочуло да у бенду постоје двојица музичара „дошљака који свирају невиђено“. То су били Точак и Кепа. Живели су као цимери у изнајмљеном стану, тако да су највећи део времена проводили заједно.

 У међувремену, њихови наступи су бивали све слабије посећени, јер музика коју су упорно свирали и форсирали није била погодна за тадашње игранке – вечерња дружења на којима су млади, уз заводљиве, најчешће поп звуке, плесали, волели се, славили, заљубљивали… Почеле су свађе и „турбуленције“ међу члановима групе које су, потом, изазвале и персоналне промене – из „Смака“ одлази певач Коминац, а уместо њега долази Јохан из Чачка.

Суморну финансијску ситуацију те 1972. године извукао је тромесечни летњи ангажман у Дубровнику, где су свирали веома успешно на разним локацијама. Ипак, по повратку у Крагујевац, одлучили су да се привремено разиђу, а тај прекид трајао је до марта 1973. године.

Убрзо, пошто су се поново окупили, наступили су на гитаријади у Пожаревцу, где су, у конкуренцији од тридесетак група из целе тадашње Југославије, освојили прво место. Тријумфовали су и на гитаријади у Санаду, у Војводини. Са те манифестације Зоран се присетио једне анегдоте: „У време кад смо почињали Корни група је била веома популаран бенд. Захваљујући управо тој великој популарности, многи су, нарочито у мањим срединама, користили њихово име као префикс испред правог назива групе. На тој гитаријади један од дежурних организатора, неки симпатични, доброћудни Лала ушао је у нашу гардеробу и с врата сав озарен упитао: А која сте ви корни-група? Погледали смо га, и углас, са широким осмехом одобравања, одговорили лалинским акцентом: Ми смо корни-група Смак.“

Током седамдесетих година на простору СФРЈ увелико су се пратили трендови са Запада, тако да су се по узору на британске и америчке бендове појавили бројни рок састави који су и данас популарни и чији хитови никада нису пали у заборав. У то време била је ствар престижа свирати гитару и имати своју групу. За социјалистичку омладину то је био један од најбољих начина и да се добро забави, и да се кроз музику искажу креативност и мишљење. Дуга коса била је заштитни знак многих младића, „чупаваца“, а када је реч о модним трендовима, и код девојака и код момака, незаобилазне су биле „звонцаре“.

С друге стране, наркоманија, алкохолизам и промискуитет тада су били нераскидиво везани за рокенрол. Међутим, шумадијски рокери су својим примером показали да и без стимулативних средстава може да се ствара квалитетна рок музика.

„Нисмо били конзументи тих ствари, односно није нам био потребан никакав додатни стимуланс да бисмо се уметнички изразили“, каже Зоран, а надовезује се Кепа: „Велика је предрасуда да музичари под обавезно морају бити наркомани, алкохоличари, промискуитетни… Бежали смо од тога ко ђаво од крста. Били смо straight у потпуности, сто посто. Интересовала нас је само музика и ништа друго.“

Дом омладине у Крагујевцу, једна од најстаријих институција културе у овом граду, годинама је био „радна адреса“ чланова групе. У тој предратној, касније национализованој кући, тих година налазило се језгро нечега што се, из данашње перспективе, назива урбана култура. Тај „митски простор“ био је прави расадник озбиљних књижевних, сликарских, музичких и позоришних каријера. Ту су стварали сликари Драгољуб Јелесијевић, Милош Самарџић, Миомир Јанковић, Миливоје Раденковић, вајар Зоран Илић, мултимедијални уметник Јован Кале Глигоријевић, песници Бора Хорват и Зоран Петровић, карикатуристи Љубомир Милојевић Љубац и Милета Мића Милорадовић, глумци Горица Поповић, Бранко Јеринић, Мирко Бабић, Раде Марјановић… Део феномена тог доба свакако је био и студентски лист „Fakk“, пандан београдском „Студенту“. Из тог часописа настале су и неке институције, попут Салона антиратне карикатуре (1973), чија је једна изложба била уприличена и у здању Уједињених нација у Њујорку.

И док су по локалним кафанама, најчешће, „плеле“ фрулице, а уз, ‘армонику, свирале незаобилазне шумадијске двојке, са текстовима препуним разних пасторалних мотива, из подрума Дома омладине „прашили“ су жестоки рок и блуз. На пробама, на којима су се „скидали“ и увежбавали неки од највећих рок хитова тог времена, почеле су да настају и њихове ауторске композиције по којима ће „Смак“ постати препознатљив, али и које ће златним словима остати записане у историји домаћег рокенрола.

Колико су одлично били увежбани и колико је то врхунски звучало, говори и податак да су многи пролазници поред Дома омладине били убеђени да ти звуци допиру с грамофонских плоча. Међу њима је био и младић Борис Аранђеловић, који се, тих дана, у свој родни град на обали реке Лепенице вратио из Аустралије. Једне вечери, док су смаковци очаравајућим, магичним рок ритмовима упечатљиво „омамљивали“ одушевљену публику на наступу у башти тадашњег Дома ЈНА, чуо их је и он. Био је убеђен да звук који се ширио и до једне од централних крагујевачких улица, у којој се затекао у том тренутку, долази с неког носача звука снимљеног у студију.          

 

Фотографије у тексту: М. Б. и приватна архива чланова групе „Смак“

У следећем наставку:
– Како је извесни „Чворовић“ из обезбеђења Дома ЈНА у Ћуприји спречио Бориса да пева, мислећи да је шпијун
– Снимање првог сингла и првог ЛП албума

[/restrict]