САМООКУПАЦИЈА И БОЖАНСКИ СКЛАД ПОЛУСВЕТА

Слово о случају врањске Књижевне заједнице „Борисав Станковић“

Ч ињеница да се српска, па самим тим и врањска култура нашла у раљама политичких комесара јасна је и видљива била још оне 2010. године када су локални медији у Врању, макар они који су предњачили у суровом, беспоштедном линчу над Књижевном заједницом „Борисав Станковић“, истоименом наградом и „Борином недељом“ унапред објавили ток седнице Градског већа, два дана пре него је одржана, a на којој је легализована и извршена политичка ликвидација ове институције. Иако су на поменутој седници Градског већа одржаној 26. априла 2010. године упозорени на последице таквог антикултурног, антинационалног и антицивилизацијског чина, чланови тог органа, припадници картела жуто-црвеног преког суда су, по налогу „одозго“, остали глуви на сва упозорења, тако да су својом противправном и противзаконитом пресудом додали још један део у стратешки брижљиво планираној слагалици културног аутогеноцида. Одлуком Градског већа не само да је прекинуто финансирање Заједнице, „Борине недеље“, „Јустинових благовести“ и свих осталих њених активности већ је и скандалозном одлуком суда избачена из радног простора чију је комплетну реконструкцију сама финансирала. Та брутална одлука подразумевала је и отимање поменутих манифестација, али је, на срећу, захваљујући честитим појединцима који се још увек могу пронаћи у строго контролисаном правосуђу, благовремено осујећена правичним правоснажним пресудама.

[restrict]

РЕВОЛУЦИОНАРНИ ПРОГРАМ ДРУГЕ СРБИЈЕ Све је, подсећања ради, кренуло две године раније када су се преко мегафона једног од шрафова глобалистичке машинерије, Новина врањских, у броју од 27. марта 2008. огласиле перјанице другосрбијанске идеологије: Ратко Божовић, Петар Луковић и Саша Илић, потпомогнуте Тихомиром Брајовићем и Видом Басаром. Повод је пронађен у одлуци жирија (који су чинили Марко Недић, Александар Јовановић и Горан Максимовић) да се награда „Борисав Станковић“ те године додели Мирославу Тохољу. Сублимат њихових ставова најконцизније је изнет у закључку Саше Илића, уредника „културног“ додатка Бетон листа „Данас“: „Тако је доделом ове награде и еуфемистичким образложењем уважених доктора књижевности заправо награђен неко ко је лично одговоран за девастацију културе на тлу Босне. Међутим, то је очигледно компатибилно са актуелном српском политиком. Да није, Тохољ би био пред судом, а награда „Борисав Станковић“, као и све друге институције у Србији, била би слободна. Док се та слобода у нашој култури не освоји, а то се може постићи само бескомпромисним супротстављањем ретроградним политичким и културним елитама, остаћемо у власти ратних профитера и злочинаца.“

Тиме је Саша Илић најавио револуционарни програм друге Србије, те је, са добро организованом четом истомишљеника, не часећи часа, кренуо у фронтални рат против свега што замирише на националну културу. То се убрзо потврдило дрском и бруталном политичком егзекуцијом Књижевне заједнице, али и покретањем нелегалне истоимене манифестације па и доделом, такође нелегалне, истоимене награде. Бесмислен покушај да се наредне године она преименује у Борину капију није могао да промени јасну слику коју је одавало огледало учесника: Дејан Илић, Владислав Бајац, Светислав Басара, Ненад Величковић, Раша Тодосијевић, Флавио Ригонат, Алмир Алић, Драган Младеновић, Раша Коминац, Румена Бужаровска, Јовица Ивановски, Никола Гелевски… – све уз неизбежну асистенцију дежурног модератора Ружице Марјановић, познатије као Ружица из Ужица, ауторке манифестације На пола пута! Овакав одабир учесника није само проблематичан по томе што се искључиви принцип огледа у њиховом идеолошком ставу већ и по томе што се већина не препознаје на естетској равни ни у сопственим националним културама. Потврда тога су и имена аутора чија су се дела нашла у најужем избору за нелегалну и нелегитимну „награду“: Биљана Србљановић, Слободан Тишма и Угљеша Шајтинац! То, међутим, нису могли да знају они који су Види Огњеновић, Сретену Угричићу, Зорану Хамовићу, Вукашину Обрадовићу, снајперистима око Пешчаника, Бетона и осталим НВО војницима, на локалу послужили као „корисни идиоти“: Зоран Најдић, Игор Андонов и сви други чланови ондашњег градског одбора ДС. Не могу се, наравно, амнестирати ни тадашњи челници СПС-а: Мирољуб Стојчић, Зоран Антић и Бранимир Стојанчић, који су зарад благодети власти посегнули за јефтином политикантском трговином.

НОВА ВЛАСТ НАСТАВИЛА АНТИНАЦИОНАЛНУ ПОЛИТИКУ У КУЛТУРИ Континуитет антинационалне културне политике настављен је, упркос сасвим супротним предизборним обећањима, и с новом, локалном СНС влашћу још бестиднијим, беспризорнијим и бруталнијим методама. Осим што су „нови“ Борини књижевни дани не поштујући правоснажну судску пресуду кренули кроз Борину капију, Кућа писаца (Прибојчића кућа) – у којој је Бора дуже боравио него у својој родној – „испражњена је од лица и ствари“ и пренамењена, народски речено, у Центар за свирање к…у! Она кућа која је, као живи споменик, својим лицем, идејом и радом постала позната у земљи, али и ван ње и била стециште најзначајнијих имена не само српске културе, књижевности и уметности. Управо због тога Књижевна заједница „Борисав Станковић“ постала је једина институција културе у земљи без адресе, без обзира на чињеницу да је за свој допринос култури добила значајне и угледне награде! Да зло буде веће, Заједници је противправно и противзаконито онемогућено и располагање сопственом имовином. Тако је Бора у родном граду, лицемерјем локалних властодржаца, поред три своје куће изнова протеран на улицу. Она, у којој се родио, постоји једино као музејски експонат, што је јединствен пример у свету, а друга, коју је сам изградио и у коју није стигао да се усели јер га је смрт претекла, још увек у процесу реституције није враћена потомцима! Трећа је, да поновимо, отета!

Шта се и могло очекивати од оних који су, колико јуче, библиотеку, легате, уметничке слике и предмете непроцењиве вредности, инфраструктуру која је стицана више од три деценије наумили да баце на градску депонију и који су се намерили да једну институцију културе до краја сатру и униште. То је прави учинак политичке, уско страначке одлуке а резултат је бахатости, моћног гласа и труда добро организоване групе појединаца из градске власти са намером да се негира, умањи и осуди рад и естетска усмереност једне институције и њеног програма. Уосталом, њихов вредносни кантар не може ни да мери нешто што је изван њихових поимања вредности, обима њиховог знања и образовања.

Тако је институционализована мера послушности и просечности као једини критеријум, те уједно представља бланко пропусницу у јавни и културни живот града. Све што је изван толико фаворизованог аматеризма већ је сумњиво, дрско и недопустиво. Свака здрава и зрела иницијатива на време се предупреди и неутралише.

Стога и њихова нелегитимна, противзаконита, паралелна Борина недеља под козметички измењеним називом Борини књижевни дани жигосана је идеолошком матрицом Борине капије, што се може утврдити овлашним увидом у листу учесника: Владимир Табашевић, Елена Пенџова, Дуња Илић, Драгана Мокан, Срђан Срдић, Мирослав Ћурчић, све уз асистенцију локалних писаца-аматера. Да ли то значи да после Бориних дана можемо очекивати Борине сате, минуте, секунде?… Како књижевни живот Врања креира Ружица из Ужица, све је могуће.

Познаваоце књижевних прилика зато и није изненадила чињеница да у програмима обележавања 142 године од оснивања Библиотеке „Бора Станковић“ није било нити једног српског писца већ старих познаника из Борине капије са неколико придружених колега: Румена Бужаровска, Алмир Алић, Ламија Бегагић, Марко Томаш и Божо Копривица. Још већу дрскост и безобразлук, рукавицу у лице бачену грађанима Врања представља учешће на Светосавској недељи још једне ударне песнице друге Србије – Владимира Арсенића! Овде је, дакле, све могуће! Није први пут да они који се ругају Светосављу буду довођени да до краја унизе ову традиционалну светковину! За разлику од поменутих, Звонку Карановићу и Драгану Великићу бар се не може оспорити чињеница да јесу писци!

ГРАДСКА ВЛАСТ НЕДОРАСЛА ЗАДАТКУ Једно питање се само намеће: Шта су грађани Врања коме скривили да би својим новцем финансирали пројекте и програме срачунате на девастацију сопствене националне књижевности и културе, чиме директно потпомажу антикултурна, антинационална и антицивилизaцијска, дилетантска иживљавања над самим собом и над сопственим народом?

На сцени је политика бескрупулозне, бруталне и бахате, дрске и осионе, аутистичне и неодговорне, необразоване градске власти, недорасле задатку који јој је поверен. Непромишљено или циљано, просудиће они о чија се леђа све обија. Несумњиво је да чека класичан политички линч сваког ко се усуди да слободно мисли, говори и ствара. Тачније, сваког ко на било који начин представља или пак покуша да реафирмише традиционалне вредности националне културе и књижевности. Оваква, доследно спровођена (антинационална!) политика само по ко зна који пут потврђује аутошовинистички феномен Ломпаровог духа самопорицања, потпуног поништавања не само појединца већ читавог народа, тј. себе сама! Није случајно да је за овакав експеримент одабрана по много чему неуралгична тачка југа централне Србије где је очување националног идентитета народа од виталне важности и морало би да представља императив свакога од нас!

Дакле, да закључимо. Овај „одозго“ дириговани и исконструисани политичко-културолошки скандал, који се сваком даном све више усложњава, незапамћен је у културној историји не само Србије већ много шире. Несумњиво да је све ово један од стратешких циљева отвореног културног рата чији се крајњи резултат, бар за сада, док је на пола пута, не може предвидети. Испразнa национално обојенa реторикa не може да прикрије континуирано и доследно спровођење аутошовинистичке културне политике претходне, од стране актуелне власти. Српски ПЕН центар, глув је, слеп и нем за сва догађања, супротно начелима сопствене повеље, оснивачког акта због којег је формиран. Срамотно је да чланство, у којем свакако има и угледних имена српске књижевности, немо пристаје на чињеницу да председница ПЕН-а вршља као да је то њена приватна прћија и њиме управља као позориштем лутака.

Одговорне за овакво стање у националној култури коначно треба отворено упитати да ли је Књижевна заједница „Борисав Станковић“ – институција коју су својим потписима подржали више стотина угледних српских писаца и интелектуалаца, оба струковна удружења, УКС и СКД, Матица српска, редакције многих књижевних листова и часописа као и сродне манифестације, али и више од хиљаду грађана Врања – стављена ван закона? Уколико није, морамо се запитати нису ли незаинтересованошћу републичких органа за решавање овог и сличних проблема, као и оваквим понашањем локалних власти на најгрубљи начин нарушена основна начела Закона о култури, али и Устав Србије, који својим чланом 73 гарантује слободу научног и уметничког стваралаштва, а ауторима научних и уметничких дела јемчи морална и материјална права, док се Република Србија обавезује да подстиче и помаже развој науке, културе и уметности?

Уосталом, како су закони и Устав излишни у окупираној или самоокупираној држави, то служинчади и чанколисцима служе тек као смернице за неспровођење или супротно поступање виталним националним интересима!? Можда ми наивно верујемо да се још увек може нешто поправити идеализујући стање морала и свести својих сународника?

Многи истакнути ствараоци и мислиоци, од времена Боре и Јустина до данас, с разлогом су отишли и одлазе имајући на памети ко зна колико пута понављану стару врањанску мудрост: Кој је из Врање отиднаја – човек биднаја! Или, да то парафразирамо и пренесемо на нешто шири простор: Кој је из Србију отиднаја – човек биднаја!

 На срећу, још увек има појединаца који у складу са феноменом чудесног српског ината не желе и неће да утекну, те неретко заискре у овом огледалу агресивног и примитивног менталитета у који се забола читава српска провинција. То мало честитих, себи и сопственој мисији доследних књижевних и културних посленика, сликара и музичких уметника опстаје захваљујући принудно увежбаном животу у својеврсном духовном егзилу пркосећи и реметећи исконски мир и божански склад полусвета.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *