Реквијем за статус кво

Здравко Кривокапић – последњи чин драме

После пада Кривокапићеве владе све се враћа на почетак, на 30. август 2020. Након готово две године нових нестабилности, сукоба и лутања, са статусом кво у Црној Гори је завршено јер је влада која га је одржавала сада нестала. Пошто је „пао снег“ и „свака звер показала свој траг“, моћи ће се много јасније сагледати стање ствари

У петак, 4. фебруара, у Скупштини Црне Горе изгласано je неповерење „првој демократској“ и 42. по реду Влади Црне Горе. Тиме је Здравко Кривокапић престао да буде премијер, његова „апостолска“ влада је престала да постоји, а он ће (макар привремено) нестати као фактор са црногорске политичке сцене. Како се целог свог мандата представљао као велики верник, на крају му је заиста дошао главе један верски концепт, али не онај иза ког се скривао, крст мученика, већ онај који много боље осликава његово деловање – карма. Народски речено – како сејеш, тако и жањеш.
То се може објаснити једноставним примером: иста већина посланика у парламенту која је изгласала смену министра правде Владимира Лепосавића на његову иницијативу крајем маја 2021. године, сада је изгласала неповерење њему и сменила га. А уопштено гледано, у последњих неколико дана и седмица стигло га је све оно што је „сејао“, радио или запостављао од почетка свог мандата. Док стање привременог затишја пред нове обрачуне „победничке“ и „губитничке“ коалиције траје, потребно је извршити кратку рекапитулацију претходног периода и из свих грешака и (малобројних) успеха извући поуке за будућност.

[restrict]

СТАТУС КВО И ЗАМРЗНУТИ КОНФЛИКТ Време је показало да је, уз неколико ситних изузетака и Пирових победа, последњи политички тријумф српског фактора у Црној Гори била изборна победа 30. августа 2020. Сви догађаји од тада до данас представљали су разводњавање те победе, растакање и комадање енергије и снаге у народу који је изнео величанствене литије, а његов фактички положај је остао – суштински непромењен. To разводњавање је почело са по злу познатим меморандумом Кривокапић–Бечић–Абазовић, који је потписан свега 10 дана након избора и у ком је договорено да се у држави и друштву којима су суштинске промене биле насушна потреба – суштински ништа неће променити.
Споразум је подразумевао неспорну и неопходну сарадњу с НАТО-ом, наставак интеграција у Европску унију, неупитност признања Косова, искључивао измене црногорских државних симбола (који се састоје, подсетимо, од фалсификата Алај-барјака који је 2006. представио Мило Ђукановић, и химне за коју је текст написао осведочени сарадник фашиста и усташа Секула Дрљевић), а у накнадним усменим договорима је речено да неће бити реваншизма према припадницима бившег режима који су остали распоређени на позицијама у државној управи по дубини и ширини. И не само то већ су, по признању премијера неколико пута током мандата, унапређени у служби.
У међувремену нико из ДПС-а (политичког крила мафије како их многи називају) није приведен, ухапшен, процесуиран, осуђен. Миливоје Катнић је наставио да суверено господари Специјалним јавним тужилаштвом (добивши за то благослов и заштиту ЕУ), тужилачки закон је усвојен, али је остао мртво слово на папиру (у великој мери захваљујући Венецијанској комисији) а неколико заиста похвалних акција заплене великих количина кокаина је пратило много више скандала који су у задњи план увек стављали суштину – обрачун с нарко-картелима у Црној Гори (махом у сарадњи с државним апаратом и под заштитом међународног фактора). Ако одвојимо и „опростимо“ оно што се због објективних (не)могућности није могло спровести у дело, шта је онда остало да се решава, шта се то могло побољшати и где се то могао одмрзнути овај замрзнути конфликт и решити макар негде у српску корист?
Остало је да се додатно погорша питање односа са Србијом, да се и не покуша ревидирање Ђукановићеве одлуке о протеривању амбасадора Божовића (Србија и даље нема амбасадора у Црној Гори!), да се безбедносним снагама Косова поклоне вакцине добијене од Србије, да се са њима одржавају војне вежбе, да се уводе нове санкције Русији и Белорусији, да се „у длаку“ следи западна политика већег заоштравања према овим државама, да се не потпише Темељни уговор са СПЦ, да се не одржи уставом обавезујући попис становништва, да се српским удружењима не да ни цент државног новца а да се измишљеним монтенегринским НВО и „факултетима“ дају стотине хиљада евра, да се Срби отпуштају много више него што се запошљавају и то углавном из редова оних који су изнели „литијску револуцију“… Ту није било статуса кво већ континуитета с претходном влашћу, некад и више од тога.
А колико је заправо могло да се уради, а могло је много више, те колико су на крају изгледали јалови сви изговори и фразе Кривокапића о искреној жељи а „онемогућености“ да уради нешто, показало се у данима пред његов пад, када је пожурио и да потпише Темељни уговор, и да спроведе попис, и да се поново додвори врху СПЦ, и још много тога, али прекасно. Ове његове последње изјаве и активности су бациле ново светло на читав његов дотадашњи ангажман (или одсуство ангажовања), те су добар индикатор да неко наредни неће моћи да се позива на сличне „проблеме и сметње“, макар када су у питању неке „једноставније“ појаве и проблеми који се ипак могу лако решити.
И док су у кабинету премијера и његових сарадника, те домовима симпатизера туговали, ДПС и комите су се радовали, те су дан завршили ватрометом у Подгорици и наслађивањем због резултата гласања, најављујући скори повратак на власт. Честитке су стизале из увек пријатељских (и увек антисрпски настројених) кругова из Србије и других земаља региона, те свих оних којима статус кво није одговарао због замрзавања (али не и решавања, у стилу „коначног решења“) питања Срба у Црној Гори, а Кривокапић као неко ко је, мора се признати, ипак покушавао да помири „две завађене стране“ (Србе и Црногорце, иако је свако поређење тог типа у старту неосновано и не може бити пропорционално посматрано), као експонент СПЦ и марионета у рукама митрополита, патријарха, Вучића…
Што доста говори, заправо много више, о њима него о њему. Јер ако је он, такав какав је (неутралан и непристрасан, чешће на српску штету него корист), био апсолутно неприхватљив за њих, јасно је шта и како мисле о онима „још горима“ од њега, који се недвосмислено изјашњавају као Срби, верници су Српске православне цркве, желе побољшање њеног и њиховог положаја у Црној Гори и заштиту српских интереса било где у свету… Попут градоначелника Никшића Марка Ковачевића, вечито на удару антисрпске харанге и бојовника из читавог региона, који је поводом гласања у петак, 4. фебруара (уочи гласања су посланици ДФ-а напустили салу, иако је на њихов предлог Кривокапић изабран за премијера) рекао: „Не дати легитимитет овој вечерашњој лакрдији је био једини логичан потез. Питање је исто као и након смјене министра Лепосавића: Да ли постоји већина од 41 посланика настала 30. августа 2020. године? Уколико не постоји, овај аплауз вечерашњи мораће на све друге начине да се угаси. Лично се залажем за лакше, али ако буде морало на теже, не брините, и тако ћемо…“ Што ће рећи, ако треба, и изборима.

ДО ИЗБОРА ДВА ПУТИЋА Последњи ексер у ковчег јединства владајуће већине стигао је четири дана касније, у понедељак, 7. фебруара, када је већина од 43 посланика (ДПС + УРА + мањинске партије) изгласала смену председника Скупштине и лидера странке Демократе Црна Гора Алексе Бечића. Након пада владе у петак ова функција је била заправо последње велико место слоге парламентарне већине састављене од коалиције За будућност Црне Горе, Демократа и УРА, и последње место да се покаже да је ова већина и даље главна, а не она окупљена око ДПС-а и његових сателита, уз додатак УРА.
Одлучујући тас на обе ваге је, наравно, увек непоуздана (осим кад је у питању доследност „евроатлантском путу“) УРА. Упркос томе што посланици Демократа нису у четвртак, 3. фебруара, гласали за смену Абазовића на иницијативу (сада већ бившег) премијера Кривокапића, посланици ове коалиције су још једном доказали црно на б(иј)ело да у њиховом политичком речнику принципијелност и пропорционалност не значе ништа. Управо њиховим гласовима је „накупљена“ већина неопходна за смену Бечића. И све би то било легитимно да је то већина која је саставила владу после избора, као што није. Али је зато можда већина која ће саставити наредну владу, сада када су све маске пале?
Још уочи седнице и током њеног трајања су посланици ДФ и Демократа упозоравали да такво флагрантно кршење и гажење владајуће већине и изборне воље неће проћи неопажено и некажњено. „Уколико дође до смјене Алексе Бечића, народ ће изаћи на улице и то ће бити крај ДПС-а и њихових партнера“, поручио је Борис Богдановић, шеф њихове посланичке групе и руководилац Генералног секретаријата странке.
Испред ДФ-а је упозорено: „Ако се деси да се Бечић смијени, руше се мостови у парламентарној већини и рушимо сваку шансу за договор. Знам и разумијем аргументацију коју има УРА, међутим, његова позиција као предсједника Скупштине може бити дио неког новог договора. Уколико се не договоримо до петка, остаје вам могућност да са онима са којима сте потписали иницијативу за његову смјену направите власт. Али вас молим прво за дијалог“, казао је Славен Радуновић, потпредседник Нове српске демократије и шеф посланичког клуба ДФ-а.
Упркос свим упозорењима, УРА је прогурала своју намеру до краја, што ће рећи да су имали чврсте гаранције за „дан после“ и да тај потез није непромишљеност и да за њим не следи деескалација, напротив. А ко им је те гаранције дао? Онај који говори у име оних који су свет (и који нас убеђују да смо и ми „тај свет“), онај који је поставивши фигуре на жељени начин у Црној Гори обилазио и постројавао опозицију у Србији, са „сигурне дистанце“ пратећи развој ситуације и засигурно задовољно трљајући руке. Знате, онај који се презива као најпознатији нарко-бос свих времена и понаша се веома слично њему.
До нових избора, који чини се делују све извесније, воде два путића – или преко немогућности владајуће већине да се договори (након што је лидер УРЕ учинио све да практично онемогући и обесмисли тако нешто), или преко покушаја једног од три чиниоца из владајуће већине да формира нову већину с пораженом мањином (и мањинама).

УРАвниловка и УРАзу-мљивање Уравниловка је реч руског порекла која означава систем подједнаке расподеле произведених добара или оствареног дохотка међу учесницима производње, независно од количине и квалитета обављеног посла, тј. потпуно друштвено изједначавање уопште. Било је јасно одмах након избора да ће се једна страна, упркос томе што је добила најмање гласова од три из коалиције, понашати најарогантније и најбахатије из простог разлога што су тако могли, бејавши одлучујући чинилац који је бирао хоће ли се приклонити новонастајућој већини или ће играти на сигурнију опцију и продужити континуитет Ђукановићеве вишедеценијске владавине. Одабрали су ово прво, добивши натпросечна места и позиције спрам освојених гласова и подршке народа, јер су имали (и даље имају) нешто много боље и исплативије од тога (макар краткорочно гледано) – подршку Запада.
Као што смо месецима уназад писали, УРА и нарочито Абазовић су постали одмах после избора (ако то нису били и раније, о чему се такође може дискутовати), готово од оног чувеног предавања Дритановог на Лондонској школи економије и политике 27. септембра (где су га, вероватно, звали као великог стручњака за безбедност), а потом и на Дипломатској академији у Бечу првог октобра, тројански коњ Запада у склопу нове парламентарне већине. И тако су „полиси мејкери“ и спроводиоци одлука на терену проценили да је у том моменту боље имати „свог играча“ унутар нове већине (које без тог играча не би било), него дати још једну политичку шансу Ђукановићу (који је и даље остао ту и остаће „нетакнут“ због неопходности континуитета увозно-извозних послова, само није више у политичком фокусу) .
Тако је непрестано „витлајући над главом“ другима могућношћу рушења већине у сваком моменту, УРА и Абазовић држала спуштене главе својих коалиционих партнера истовремено заводећи ред (у име других, оних изван земље) уздуж и попреко. И прошло им је готово све, осим неколико изузетака, попут устоличења Јоаникија на Цетињу, што је обезбеђено у последњи час и на „једвите јаде“.
А оног тренутка када се дрзнуо да крене на Абазовића, Кривокапић је потписао своју политичку смртну пресуду. Није спорно да би у неком моменту свакако завршио с ножем у леђима (као и Дритану много наклоњенији Бечић на послетку), али је сада тај процес убрзан и доведен до окончања.
Ако ништа друго, две трећине владајуће већине су након три ванредне скупштине у четири дана уразумљене и без преосталих илузија. Питање је хоће ли и даље покушавати да уразуме УРА или су нови избори неминовност, само питање времена. Било како било, као што је „фудбал једноставна игра, у којој 22 мушкарца трче за лоптом 90 минута и на крају победе Немци“, тако је и колонијална демократија једноставан спорт у коме се странке надмећу за гласове и после избора владу формира „Ујка Сем“.

[/restrict]