Синишa Љепојевић: Рат глобалних размјера је врло вјероватан

Први пут у посљедњих двеста година Запад је изгубио Евроазију. Још увијек је нејасно како ће се актуелни амерички експеримент са спасавањем долара завршити, али све околности сугеришу да би Америка могла да иницира неки нови рат. Јер никако се не мири са губитком доминације, доминација прије свега значи новац и пљачку, иако је јасно да она тај рат не може да добије

Разговарала Милана Бабић / Фотографије Иван Добричић

Непрестаној причи о вирусу, вакцини и ковид пасошу придружила се прича о могућем новом рату свјетских размјера. Појачавају се инструменти успостављања глобалног страха и све је теже разликовати лаж од истине. Замолили смо Синишу Љепојевића, угледног новинара и публицисту, веома упућеног у процесе који стоје иза глобалних кретања, да нам представи свој угао гледања на тренутна дешавања у склопу свјетских тенденција и показатеља.

Недавно сте изјавили да данашњу ситуацију у свијету карактерише тектонско помјерање у економској доминацији и да је таквих поремећаја у посљедњих триста година било дванаест, од чега се осам завршило ратом. Можете ли мало више и конкретније рећи о томе?

Историјско искуство показује да је позадина међународне политике – економија, економски интереси. Нема ту никакве стварне политике него је политика само средство и маска за економске интересе. Економски интереси су суштина. Кризе настају када доминантне економске, па тако и политичке силе, почињу да губе економску доминацију, а примат почињу да преузимају нове или старе обновљене моћне земље. Они који губе моћ не могу то да прихвате и изазивањем криза, а често и ратова, покушавају да задрже постојеће стање. Прво покушавају политички и наравно не успијевају и онда се одлучују на ратове. Обично их губе а много људи страда.
Да не идемо у даљу историју, подсјетио бих на 20. вијек. Првом свјетском или Великом рату су претходили банкрот и губитак моћи британске, француске и аустријске империје, те раст нових економских сила Њемачке, Русије и Америке. Други свјетски рат је био само наставак тих тектонских промјена. У данашње вријеме свједоци смо готово идентичног процеса. Америка, која је своју моћ уобличила на крају Другог свјетског рата и успоставила прије свега економску доминацију, сада, у ствари, већ више од тридесет година губи тај статус и не жели да прихвати нову реалност – да она више није ни економски, а самим тим ни политички, доминантна сила. Наравно, Америка је по дефиницији велика сила, али није доминантна.

[restrict]

Ту је извориште непрестаног изазивања, у основи вјештачких криза и наметања привида о америчкој и западној доминацији. То је, међутим, узалудан посао, али, као коцкар који губи, Вашингтон само срља из кризе у кризу. Које земље су на удару и зашто?

На удару су прије свега Русија, Иран и Кина. Русија и Иран су на удару због енергије, нафте и гаса, јер то угрожава долар. Минулих деценија сва се енергија искључиво продавала у доларима и од тога је живио амерички финансијски систем, то су такозвани петродолари који су замијенили златни стандард који је Америка укинула 1972. када су америчке јавне финансије банкротирале. Иран већ извјесно вријеме не продаје нафту и гас у доларима, Кина је, на примјер, највећи купац енергије из Ирана, а не плаћа у доларима. Подсјетио бих да су и невоље бившег лидера Ирака Садама Хусеина почеле с продајом нафте изван доларског система.
Суоченој с технолошким заостатком, прије свега у односу на Кину, Америци је практично преостао још само долар.
Те три земље су на удару и због чињенице да је први пут у посљедњих двеста година Запад изгубио Евроазију.
Још увијек је нејасно како ће се актуелни амерички експеримент са спасавањем долара завршити, али све околности сугеришу да би Америка могла да иницира неки нови рат. Јер никако се не мири са губитком доминације, доминација прије свега значи новац и пљачку. Иако је свима јасно да Америка тај нови, глобални рат не може да добије.

Ако би дошло до великог рата, гдје би се он водио?

Главни иницијатор ратне политике је Америка и у тој политици амерички западни савезници су у ствари њени таоци. Минулих деценија Америка је настојала задржати своју доминацију серијом локалних ратова и разним државним ударима у медијима представљаним као „обојене револуције“. Тај модел је потрошен, јер Америка није имала капацитета да на тај начин задржи своју доминацију. Напротив, ишла је из пораза у пораз, а иза себе остављала сада већ милионе жртава и уништене земље. Америка је постала ратни зависник, нека врста „ратног наркомана“. И све то није било довољно, америчка доминација је у паду, нестаје, и сада се ратна политика проширила на глобални ниво.
Главни правци америчке глобалне ратне политике су Русија, Иран и Кина. За сада. То је тако према званичним америчким плановима и политичким програмима.

Зашто је Русија прва на удару?

Прије свега зато што само сукоб с Русијом може у рат да увуче Европу, а Европа онда може да у ратни вихор усиса многобројне земље. Само рат у Европи може да потпали глобални сукоб.
Иран је на мети због енергетског капацитета и свог геостратешког положаја. Али ни рат с Ираном не може да увуче довољан број земаља за глобални рат. Кина је главни економски конкурент којој Америка, уз то, дугује велики новац. Али ни сукоб с Кином не може, нема капацитет да прерасте у глобални рат.
Другим ријечима, главни ратни циљ Америке је Европа. Тога су, наравно, Европљани свјесни, али за сада немају капацитет да се одупру и да искораче. Е, сад да ли ће бити рата? Већина људи, наравно, не жели рат, али, што се оно каже, ратови се понекад и омакну. Ако је судити према припремама Русије, Кине и Ирана, утисак је да су њихове процјене да је рат веома могућ. Русија је недавно јасно ставила да знања своју позицију што преведено на разумљив језик значи да је спремна на све могућности и ниједну не искључује. Кина је одавно поставила и објавила своје „црвене линије“ и спремност да своје интересе брани и оружјем.
У Америци је евидентан хаос у политичком естаблишменту. Војни врх је свјестан да Америка нема капацитете за тако велике ратне сукобе а посебно против тако моћних сила као што су Русија и Кина. И да би Америка тај рат на крају изгубила. Већи дио јавности је такође против ратова, посебно послије дебакла у Авганистану, у којем је Америка поражена од људи који су још увијек у папучама, немају ципеле. Али политички врх уз подршку пословне елите заговара рат.
Уосталом, рат је одавно почео и то онај који се сада назива хибридним. Свакодневне оптужбе, производња лажи, па све то праћено бесмисленим санкцијама практично су увод у прави оружани рат.

Ипак, много је забринутих људи и на Западу који стално говоре да би проблеме требало рјешавати преговорима с обзиром на непредвидљивост евентуалног великог сукоба…

То је тачно, али Америка је доспјела у фазу када она не жели да преговара, са Америком једноставно нема преговора. Недавно је савјетник америчког предсједника за националну безбједност Џек Саливан изјавио да Америка може да преговара само ако се прихвате њени интереси и ништа друго. Али то онда нису преговори. И сви повремени разговори су у ствари само куповина времена, од тога нема резултата. Једном ријечју, рат глобалних размјера је врло вјероватан, али је неизвјесно када ће бити.
Многи хроничари вјерују да је стварање напетости и ратне атмосфере само начин да Америка задржи контролу над Европом и диктира њен економски развој јер контролом њених веза с Русијом, од које зависи енергетски, и Кином, с којом је дубоко везана технолошки и финансијски, Вашингтон може да задржи контролу и настави окупацију успостављену још 1945. И то је све тачно, али нико не може да предвиди да ли је неки план могућ јер процеси чији су актери људи у једном часу добијају своју логику.

Чиме би се рат водио?

То зависи од односа снага. Рат би, како изгледа, водиле земље с нуклеарним потенцијалом, а да ли би га и употријебиле, зависи од развоја рата. Не би требало сумњати да би страна која губи била спремна да употријеби нуклеарне пројектиле, али и они други имају антиракетну заштиту, па би ти нуклеарни пројектили могли да не стигну на зацртану мету. У сваком случају рат би донио огромне жртве.

Рађа се нови посткапиталистички свијет, свијет социјалне и духовне контроле, који, по оцјени многих, све више подсјећа на огромни концентрациони логор. Која је у ствари улога корона пројекта?

Да, сада је ваљда свима јасно да је ријеч о пројекту, о лабораторијски направљеном наводно вирусу. Много тога је већ јавно познато, или има довољно сумњи. Као што су познате старе и новије идеје о контроли становништва, те стварања неке врсте свјетске владе. Наравно, та болест, и то у неколико облика, постоји иако није јасно како се у ствари преноси и да ли неко непрестано дозира инфекцију и како.
Шта је, међутим, стварни смисао и улога корона пројекта? Очигледно је да је корона пројекат дио далеко ширег пројекта и далеко шире амбиције него што је сама болест. У основи то је стара амбиција, прије свега америчке елите, да задржи своју доминацију по сваку цијену и све што ради је због страха од губитка моћи.
Већ раних седамдесетих година 20. вијека у Америци је постало јасно да је дотадашњи модел америчке доминације, али и самог друштва, потрошен и да је пад моћи неизбјежан. А без моћи нема ни контроле, а без контроле нема ни новца. Зато је смишљено да се успоставе нека нова правила, изван традиционалних извора моћи као што су економија и знање, па се још у време председника Никсона кренуло у наратив о заштити животне средине и климатских промјена. Тада се говорило о хлађењу Планете, али пошто су температуре расле, одустало се, али је животна средина остала као тема и идеја. Послије краја Хладног рата кренуло се с финансијским манипулацијама и дерегулацијама, али је и то пропало с финансијским сломом у првој деценији 21. вијека. И онда се кренуло с климатским промјенама и „спасавањем Планете“ а потом је дошла корона као увод у још агресивнију кампању климатских промјена.
Суштина је да се задржe контрола, моћ и богатство рушењем граница националних држава, практично развлашћивањем држава, те да се уведу јединствена правила независно од природе, историјског искуства и људи. Вјерује се да су успостављање страха, као основног друштвеног односа, и разбијање социјалног ткива најефикаснији начини контроле без граница. Ми сада имамо пандемију страха, а не короне.
Умјесто природе, Бога и људи живот преузимају самопроглашени менаџери живота. Јер слобода човјека је постала највећи непријатељ елита. Истовремено, прихваћена је идеја француског економисте и човјека из сјенке Жака Аталија да је у том великом пројекту најефикаснији инструмент страх за живот, страх за здравље. И тако се дошло до короне и то је улога корона пројекта. Корона је само виша фаза тог великог пројекта, али је корона и његова најбезочнија фаза која је свједочанство и о каквим људима је ријеч у данашњој западној елити.

Како су успјели да стекну толику моћ?

На свему томе се већ дуго ради и Американци су уз подршку западних савезника минулих деценија успјели да створе огромну мрежу од банака, политичких лидера до медија, универзитета и агенција Уједињених нација. То је прије свега широка мрежа корупције. Фаворизовани су људи склони корупцији, и то на свим нивоима, лоши ђаци и они које је могуће уцјењивати. На универзитетима су, у атмосфери политичке коректности, склањани квалитетни професори, а катедре су преузимали послушници, па су створене генерације које у ствари ништа не знају. Запад је у интелектуалној кризи.
На негативној селекцији се већ дуго ради па је дошло вријеме, барем на Западу, слабих лидера. Банкама је дозвољен криминал, а великим компанијама огромни државни кредити, па су оне у тим обавезама постале главни извођачи планова политичких елита. Као што је рекао амерички професор Џон Кенет Галбрајт, „људи који стекну привилегије увијек ће бити спремни да ризикују своју комплетну деструкцију него да се одрекну макар и дијела свог статуса“. У основи дошло је до поништавања знања и стручности као у средњем вијеку, а инсталирана је само једна „истина“ – она која се преко медија и политичара нуди јавности.

Да ли је на крају могуће извести тај пројекат?

Није. То је показао и досадашњи ток короне. Треба, наиме, јасно разлучити оно што се догађа на Западу од онога што се дешава у другим дијеловима свијета. Корона, у својој основној намјени, послије скоро двије године није успјела ни на Западу, мада медији пишу другачије. Сувише је много лажи и већина људи више није уплашена. Сазнало се такође да су кључни људи у кризним штабовима на Западу у ствари психолози понашања, а не љекари и нестало је повјерења. Више се никоме ништа не вјерује. Тај нестанак општег повјерења је највећа нежељена посљедица корона пројекта.
Други елеменат неуспјеха је то што је амбиција била глобална, а на крају се све свело само на Запад и земље ауторе пројекта. Реалност је да се свијет већ одавно подијелио на два свијета, на такозвани колективни Запад и на Исток. То су сада два одвојена и непомирљива свијета. И тај други дио је имао инфекције короне, али није прихватио наметање правила.
Нико до сада није побиједио људску природу и њену моћ. О неуспјеху свједочи и то што је корона требало да буде и изговор за економски колапс Запада, али сада се наједном прешло на ратну реторику и ратне пријетње. Рат и ратне напетости, а не корона, сада се користе за оправдање економских проблема.
Једноставно речено, и корона и пројекат чији је она дио само су симболи безочних лутања унутар дубоке кризе Америке и Запада. Јавности се за „утјеху“ нуде разне теорије како би се оправдало то што чини елита. Како ви указујете да је ријеч о „новом посткапиталистичком свијету“ у коме доминира „социјална и духовна контрола“ и који „по оцјени многих подсјећа на огромни концентрациони логор“.
То јесу амбиција и план и корона би требало да буде у тој функцији, од укидања знања, потпуне контроле до забране готовог новца, али, на крају, то ће бити само монструозан експеримент. Неуспјеха су свјесни и аутори пројекта и зато тзв. корона пандемија тако дуго траје. Нису постигнути циљеви, а нема излазне стратегије. Остале су само лажи, од броја обољелих до умрлих, и упорно сијање страха.

Да ли ће се корона наратив ускоро затворити или замијенити причом о неизбјежности новог великог рата?

Мало је вјероватно да ће корона наратив нестати у скорије вријеме. Вјероватније је да ће се мијењати интензитет тог наратива него да ће нестати, јер се тренутно не види да аутори пројекта, упркос крајњем неуспјеху, имају било какву излазну стратегију. Уз то, у плановима Свјетске банке везаним за подршку корона пројекту се као крај епидемије наводи 2025. година. Такође, тајни уговори фармацеутске компаније Фајзер склопљени с државама 2020. су на пет година.
Ратна реторика ће бити интензивнија од короне, али корона неће нестати, јер и она је дио ратног пројекта и у великој мјери облик биолошког рата. Многе земље ће ускоро укинути готово све рестрикције, али корона наратив неће нестати.

Да ли постоји климатско оружје?

Климатско оружје постоји. Уједињене нације су још 1969. увеле забрану развијања климатског оружја, али Америка је средином деведесетих наставила развој тог оружја. И оно се увелико користи. Вјероватно сада и још неке друге земље имају сличне пројекте. Остаје, међутим, да се види какав ће бити одговор Природе, јер Природу још нико до сада није побиједио.

Какав је однос транснационалних компанија и држава на Истоку, а какав на Западу?

Тај однос је и на Истоку и на Западу у великој мјери сличан. Све оне зависе од својих држава. Користе државну инфраструктуру по свијету за своје послове, истовремено обављају и оно што државе желе да сакрију, као и обезбеђивање државних интереса.
Рецимо, фармацеутска компанија Фајзер, користећи корону и вакцинацију, има тајне уговоре са 73 земље свијета, укључујући и Србију, којима поред осталог реализује и америчке државне интересе, али далеко од очију јавности. Разлика измећу Истока и Запада је само у томе што те компаније на Западу кроз систем корупције и политичких донација имају далеко већи утицај, али ипак не пресудан, јер сви знају да држава на крају може да их уништи.
Сви памте примјер из 19. вијека британске компаније Источна Индија, која је била и прва транснационална компанија и прва дубока држава, али када је британска влада одлучила да повуче своју подршку, та чувена и моћна корпорација је пропала.
На Истоку је специфичност у томе што је већина њихових корпорација у ствари у државном власништву, на овај или онај начин.
Мада и на Западу је слично. Чувене званично приватне корпорације, као Мајкрософт, Тесла или Амазон, у ствари су чисто државни пројекти.

У интервју за Печат Веселин Конатар је изнио занимљиве податке. Наиме, према предвиђањима Жака Аталија до 2050. године трансформација свијета ће се одвијати у пет фаза. Можете ли дати свој став у вези с овим предвиђањима?

Незахвално је предвиђати будућност људских друштава, јер старо је искуство да историју креирају догађаји, а не планови. Аталијева предвиђања очигледно свједоче о плановима и очекивањима у круговима дубоке државе, јер он је један од њених гласноговорника. Он, међутим, може да говори само о судбини западног свијета, а не и онога на Истоку јер, како се толико пута показало, Атали и његова сабраћа не разумију, или можда неће да разумију који су то стварни процеси. Значи, он суди о будућности на основу увјерења да је Запад цијели свијет, а да су остали само посматрачи.
У свим тим западним прогнозама не би требало заборавити да је западни модел друштва у, како се то медицински каже, терминалном стању, његова болест је у терминалној фази. Колико ће та фаза трајати, не може нико поуздано да каже. Може да траје један дан, да се већ сутрадан људи на Западу пробуде у друштвеним рушевинама, а може да траје годину, двије, три.
Сигурно је једино да су се тектонске промјене у свијету већ десиле и да се више ништа не може вратити уназад.

Како теку планови стварања новог човјека, окупираног наметнутим жељама и увученог у дигитални свијет?

Планови да се од човјека створи робот машина већ покушавају да се спроведу. Али то је само на Западу. То се тиче само западног свијета, али не и Истока који је већ формиран као засебан свијет. То увијек треба да имамо у виду.

Како оцјењујете тренутну ситуацију у Русији? Да ли ће очувати суверенитет и опет бити спремна на свјетско-историјску улогу очувања свјетског баланса и поретка?

Русија је, како се то обично каже, држава-цивилизација, као што су и Кина и Индија. То се на Западу не разумије, јер сам Запад нема сопствене цивилизацијске коријене. Британски историчар Норман Дејвис чак сматра да Запад и није цивилизација. Али у културолошком смислу Запад је успио да својим ниским критеријумима наметне већем дијелу свијета западњачење (вестернизацију). Културолошки, већина људи на свијету може да личи на Американца, на примјер, али на Русе или Кинезе не може.
Ту је предност Запада, а предности Русије и Кине су у акумулацији искуства и знања, као и дубока национална укоријењеност тих држава. Само национално укоријењене државе могу да трају и да имају снагу.
Послије искуства са Западом у посљедњих тридесет година и промјена у савременом свијету очигледно је да је Русија јасно дефинисала своју политику и међународну позицију, као и модел друштва који гради. Русија се вратила ономе шта она јесте, историјска земља с несагледивим сопственим капацитетима. Активирала је огромну акумулацију знања и науке, од физике, математике до биологије и хемије. Она је у самом врху свјетске науке. А знање је једина стварна моћ.
У политичком смислу Русија се опредијелила за сувереност и афирмацију националних држава. Послије дугогодишњих анализа Русија се потпуно опредијелила за Евроазију и Исток, Запад њу више уопште не занима. Спремна је за сарадњу, али и за односе без сарадње. Руси генерално споро доносе ставове, али када их донесу, онда је то запечаћено. То је случај у овоме времену.
То су гаранције очувања њеног суверенитета и статуса на глобалном нивоу. Оно што Русија политички заступа, право националних држава да саме одлучују о својој судбини, је и политичка будућност свијета. Према томе, Русија ће успети. Још једном се потврђује да су Руси историјски народ.
Многи вјерују да ће окосницу међународних односа чинити односи Америке и Кине а да би Русија имала улогу баланса у тим односима. То би могло и да буде тако, али суштина је да у том случају ниједна одлука не би могла да се донесе без Русије.
При томе, морам да кажем да нисам русофил, већ скоро тридесет година живим на Западу. Али Русија је ововремена реалност и ја сам поштовалац и Русије и онога шта сада она ради. На домаћем плану, наравно, као и све велике земље, Русија има много проблема, али у основи боље се живи него раније и довољно велика већина њених грађана подржава опредјељења њихове државе. У Русији живе 153 етничке групе које чине 20 одсто становништва.

Докле се у Русији дошло с духовним одупирањем западном моделу живота?

Русија је успјела да потпуно обнови интелектуалну елиту, науку и знање. У духовном потенцијалу се, стиче се утисак, иде много спорије и биће потребно много времена да се духовна сфера ослободи вишегодишње западне пропаганде. Вјероватно се у потпуности неће никада ослободити, као у царско вријеме, али ће доминантно ипак бити руско духовно насљеђе. [/restrict]