ПРВА ГОДИНА ПАТРИЈАРХА ПОРФИРИЈА

СТЕПЕН ПРОГОНА КАО МЕРА ЉУБАВИ

Најгора врста прогона за цркву јесте када је нико не прогони. То онда значи да се у потпуности уклопила у овоземаљске токове, да „не смета“ никоме и да је постала део „савременог света“. А ако је степен прогона цркве мера њене љубави за душе и спасење свих људи, онда је нови српски патријарх и више него оправдао очекивања и наде свих верника, свакога пониженог и увређеног, узев у обзир чему је све био (и чему је и даље) подвргнут и изложен.

СВЕТОСАВСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ КАО ИДЕЈА ВОДИЉА Прва година како Порфирије Перић са највеће и најодговорније позиције управља кормилом СПЦ није била нимало лака. А опет, и не треба да буде лако јер: „Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет“, речима самог Исуса Христоса. Тако увек желећи да буде „мимо света“ (нарочито оног из реклама америчке амбасаде, ком тобоже и ми припадамо), почев од монашења (које није било бежање од људи и света него бежање ка Богу како би се кроз службу Њему служило свим људима и читавом свету) и монашког подвизавања, преко службовања у Загребу и Љубљани, све до ступања на трон Светог Саве, патријарх је постао једна од највећих и најзначајнијих личности настајућег „српског света“ и неко ко има наглашено место у савременом националном покрету, у српским напорима да остану то што јесу ту где јесу.

[restrict]

А ко познаје историју Срба и историју СПЦ у томе не би требало да види ништа спорно или „етнофилетистички“, напротив. Јер је српски национализам – светосавски национализам, тј. светосавље, а њега Свети владика Николај Велимировић дефинише на следећи начин: „Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљујући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу.“

Због ограничености простором и претходног опширног писања о свему што се догодило у протеклој години а да је иоле важно за нашу цркву, нећемо то набрајати овом приликом већ ћемо се позабавити проблемом изворишта свих напада на нашу цркву, пошто не можемо знати како одбранити оно што волимо ако не знамо одакле и у ком облику претња долази. И управо због тога, патријарх српски представља проблем онима за које је „СПЦ главна претња за довршавање посла на Балкану“ (амерички генерал Бен Хоџес, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи) и директна испостава Москве, што је недопустиво пошто је „Путин већа претња од Исламске државе“ (како је својевремено изјавио покојни Џон Мекејн, један од главних неоконзервативних јастребова).

 

ЦРКВА ПО МЕРИ ЦИА Индикативна у том смислу могу бити два текста објављена у домаћим (не и српским) медијима, и они могу послужити као студија случаја, парадигма општег стања и специјалног, хибридног рата који се води против СПЦ и нарочито патријарха Порфирија као „главнокомандујућег“.

Парадоксално је да против забране свештеницима да се баве политиком највише и најгласније говоре они који на сва звона упозоравају јавност када се црква огласи неким поводом који се директно ње тиче а има политичку подлогу, јер је то онда „бављење политиком“. Парадоксално је, али разумљиво са становишта инструментализовања СПЦ за обрачун с неким неподобним у име налогодаваца из иностранства.

Тако је 1. фебруара текуће године донета одлука Светог архијерејског синода СПЦ с патријархом Порфиријем на челу којом је епископима, свештеницима и монасима забрањено бављење страначком политиком. И од ведета радикалног „грађанизма“ би се очекивало да ову одлуку поздраве јер иде у прилог њиховим жељама да искључе све црквено из политичког и јавног живота. Али не лези враже.

Дежурни јуришник на СПЦ с портала „Нове С(С)“ Војислав Милованчевић, у тексту у ком је све погрешно, нетачно, манипулативно и тенденциозно написано, почев од наслова („Испливало писмо: Порфирије забранио владикама да говоре о политици“), јадикује због ове одлуке пошто сматра да то значи да ће се свештеницима који су „опозиционо настројени“ забранити да се активно укључе у предизборну кампању у Србији, док ће се врх цркве и даље несметано сликати с представницима режима, састајати с њима и тако учествовати у предизборној трци. Дакле, не желе они да се црква „не бави политиком“, они желе да се црква бави политиком на начин на који њима одговара и који им је у интересу.

Подсећамо, „Нова С“ је у власништву „Јунајтед медије“. То је ћерка-фирма „Јунајтед групе“, мултинационалне медијске и телекомуникационе корпорације која представља ударну песницу Вашингтона у борби против руског и кинеског утицаја у Централној и Источној Европи. Такође, „Јунајтед група“ је до 2018. године била у већинском (данас је у мањинском) власништву ККР фонда, у којем једну од кључних функција има бивши шеф ЦИА, генерал Дејвид Петреус. Петреус је дипломирао на Вест Поинт војној академији а у својој докторској дисертацији се бавио искуствима и поукама из америчког ангажовања у Вијетнамском рату. Тада је закључио да ће у будућности ратови бити тако структурирани да ће најважније бити освојити „срца и умове“ непријатеља како би се они лакше поразили и контролисали, пошто је у одсуству овога видео један од главних разлога америчког неуспеха у Вијетнаму. Уз то постоје озбиљне индиције да је крив за многе злочине америчке војске у Авганистану, где је такође имао запажену улогу.

Управо те методе освајања срца и умова непријатеља јесу део хибридног рата који се води против Срба, а нарочито против СПЦ као најзначајније српске институције, о чему је у двема књигама писао Слободан Стојичевић. Такве методе виђене су и у овом тексту, али не само ту. У опширнијој анализи прве године коју је Порфирије провео на челу СПЦ, Јелена Тасић у тексту за „Данас“ све патријархове активности, почев од избора у то звање до данас, провлачи кроз филтер опозиционог „новинарства“, тј. плаћене пропаганде у корист оних који је плаћају. Данас је, погодили сте, такође у власништву „Јунајтед медије“.

Поставља се неколико питања: коме патријарх Порфирије смета и зашто? Ко је тај „извор из редова СПЦ“, који је и овај пут „процурио“ и овим медијима послао писмо намењено за интерну употребу искључиво члановима СПЦ? И уопштено, ко је тај извор на који се „Нова“, „Данас“ и остали глобалистички медији позивају сваки пут када треба написати нешто против СПЦ, дакле свакодневно? Који су то црквени великодостојници који желе да се баве политиком под окриљем цркве па им ова одлука смета и зашто им смета? Зашто се радикални грађанисти налазе повређени због ове одлуке и зашто то смета медијима „Јунајтед групе“? Ко су ти људи које би они рађе видели на руководећим местима у СПЦ?

Парадоксално је да тек кроз штетно деловање против наше цркве стичемо праву слику о томе какви су и колики улога и значај СПЦ у животу српске државе и друштва, свих Срба где год били и шта год радили. У сваком случају, „наша ће борба потрајати, јер се ово зло припремало дуго, али и ми смо се спремали вјековима“, како је то рекао митрополит Јоаникије. У складу с тим, морамо стати и о(п)стати у одбрани нашег патријарха јер он брани све нас и много тога више својим постојањем и деловањем.

А пошто знамо и какво је и колико зло које нас напада, као и то одакле опасност долази, не можемо користити као изговор незнање, пасивност, незаинтересованост, јер би нас на концу могли превише коштати. Јер, како је то нагласио блаженопочивши владика Атанасије, у једном интервјуу из далеко неповољнијег периода и ратне 1992. године: „Јесу вихори, јесу буре, али нисмо сламке.“

На многаја љета Ваша светости!       

[/restrict]