„Победник“ победнику Kекановићу

ПРОГЛАШЕН ДОБИТНИК НАГРАДЕ „БЕОГРАДСКИ ПОБЕДНИК

Први „Београдски победник“ – новоустановљена књижевна награда за најбољи роман – додељен српском писцу из Загреба

У „културним“ расправама последњих месеци могли су се чути коментари како је непотребно оснивати још једну велику књижевну награду поред Нинове, те како је новоустановљена награда „Београдски победник“ за најбољи роман политички мотивисана. Шта би такозвана политичка мотивисаност ове награде тачно значила, нико, међутим, још није успео јасно да артикулише. Али ако се сетимо да је Библиотека града Београда основана далеке 1930. године а да њени зачеци сежу у 19. век, испоставиће се да је ова институција сасвим позвана да инаугурише једно престижно књижевно признање на добробит писаца, читалаца, књижевности и културе уопште. О ваљаности и објективности рада њеног жирија просудиће читалачка публика на основу књига које су ушле у шири, ужи и најужи избор.
Први добитник ове награде проглашен је у среду, 2. фебруара, на свечаној додели у Скупштини града Београда. Награђен је писац Драго Кекановић с романом Приврженост. За неке можда изненађење, а за оне који прате књижевну сцену сасвим очекивано, јер Драго Кекановић (1947) више од три деценије спада у ред најважнијих српских писаца и добитник је истакнутих књижевних награда за своја дела – од „Светозара Ћоровића“, „Григорија Божовића“, преко „Виталове награде“, до „Бранка Ћопића“, „Боре Станковића“ и „Андрићеве награде“. Премда од краја деведесетих своје књиге објављује код српских издавача (највише „Карпос“ из Сремских Карловаца, али и СКЗ), рецепција овог српског писца из Хрватске је нешто слабија него што би требало да буде. Разлоге вероватно треба тражити у недовољној присутности аутора у овдашњем књижевном животу будући да живи у другој земљи. Исто тако, могуће је да овај писац, што генерацијски, што тематски, није могао бити препознат као носилац заједничких вредности од оне, доминантне, струје у нашој култури концентрисане око европских и невладиних пројеката, фестивала и сличних подухвата. Утолико боље по писца, рекао би неко.

[restrict]

Кекановићево стваралаштво у целини – романи, приповетке и драме – премрежено је темом историјске и личне располућености српског народа који живи у Хрватској и одолева изазовима асимилације, мењања вере, идентитета, опстајања. Ово питање писац увек промишља кроз универзалну визуру, често метафизички, средствима симбола и алегорија, не допуштајући себи да зађе у дневно-политички ниво обраде. Радња његовог последњег, и сада награђеног, романа Приврженост такође обрађује тему очувања породичног и верског идентитета ван матице у околностима бурних политичких догађаја, а у потпуности је смештена у период позног средњег века на простору држава данашњег Балкана. Драго Кекановић усмерен је овде на дешавања на двору деспота Ђурђа Бранковића и судбину његове ћерке Катарине Бранковић Кантакузине, која је била удата за грофа Улриха II Цељског.
Одабир историјске теме одредио је тип приповедања у овом роману. Писац као да се определио да ову причу исприча стилом средњовековних књижевних жанрова – хагиографијe, хроникe, авантуристичког романа, витешког романа, менипеје… Сви ови жанрови, укрштени и међусобно прожети у роману, творе једну изразито модерну нарацију са читавим сплетом могућих значења и тумачења. Типичним средствима средњовековног жанра менипске сатире, коју ће у наше време у великој мери баштинити постмодернизам, овај роман исприповедан је као добијени рукопис успомена соколара грофице Цељске, Катарине Кантакузине Бранковић, а које он кад постане монах Герасим диктира иноку Димитрију, за свога пријатеља из детињства Хијацинта, архивара дубровачког архива. Рукописна исповест овог јунака представља уједно његов животопис и сведочанство о преломним временима на нашим просторима пред коначни пад Византије и српске деспотовине под отоманску власт и о политичким играма угарских краљева и напорима њихових грофовских намесника да одрже самосталност и изборе се за јурисдикцију над поседима у Славонији, Загорју, Цељу.

Лик свештеника Герасима, некада Дамјана, који још као дечак са оцем долази из православног дубровачког Стона у Смедерево на двор деспота Ђурђа ради продаје соколова и који тамо добија службу деспотовог соколара, стиче атрибуте различитих средњовековних књижевних јунака попут пикара, заљубљеног витеза, оданог духовника, дворског повереника и подесан је да се кроз његову животну путању рефлектују сва историјска и политичка питања тог доба. У том смислу је амблематична епизода соколаровог ропства у Турској која има све примесе менипског авантуристичког романа где јунака препродају на пазарима, јер се њом приказује позадинска атмосфера на прелазу средњег века у ренесансу, у годинама пред пад деспотовине.

Награда писцу Драгу Кекановићу и роману Приврженост за део јавности можда је изненађење, али за оне који прате књижевну сцену сасвим је очекивана, јер овај аутор више од три деценије спада у ред најважнијих српских писаца и добитник је истакнутих књижевних награда за своја дела – од „Светозара Ћоровића“, „Григорија Божовића“, преко „Виталове награде“, до „Бранка Ћопића“, „Боре Станковића“ и „Андрићеве награде“

Животни пут који соколар Дамјан прелази од Стона и Дубровника преко Смедерева, Грчке и Мале Азије до Цеља, Вараждина и Загреба, а потом и Београда, показује куда је текла трговачка, дипломатска, војна и финансијска комуникација тог доба, а његова тежња на том животном путу за слободним живљењем и миром представљена је фигуром сокола. Љубавни пар соколова, Нико и Ника, који прате Дамјана читавог живота, оваплоћују идеју љубави и привржености коју у роману заступа јунак. Трубадурска љубавна окосница овог романа, између соколара Дамјана и Катарине Кантакузине Бранковић грофице Цељске, у функцији је заокружења његовог лика од авантуристе, верног слуге, трубадурског љубавника до крајње скрушености. Много више од тога, прича о идеалној љубави и привржености ово двоје јунака основа је за портрет изузетне жене наше средњовековне историје Катарине Бранковић. Иако историјски донекле заборављена, у роману Драга Кекановића ова јунакиња је представљена као жена која је имала снаге да се одупре различитим европским политичким утицајима, одржи своју самосталност у цељској грофовији којом је управљала без мужа, очува тесне везе са очевим двором и одупре се притисцима да промени веру. Нијансе којима је из визуре соколара, њеног оданог слуге и несуђеног љубавника, њен лик вајан од несташне, каприциозне принцезе, преко стицања самосвести о дужности удаје и вршења државничке улоге, те трагичности мајке која остаје без детета и невољене и остављене жене која и у тој невољености опстојава у својој дужности и привржености, представљају највећи уметнички изазов овог романа. Кроз лик Катарине Кантакузине Драго Кекановић успева да прикаже универзални лик снажне жене која се гиба између своје државничке чврстине, емоционалне рањивости и националне привржености.

Иако се можда може рећи да историјски романи имају своје трендове међу читаоцима и да постоје времена када су они мање или више популарни, Приврженост Драга Кекановића има све потенцијале да се чита као историјски роман са модерним испољавањима јунака и радњом која успоставља комуникацију са савременим искуством луталаштва, обескорењавања, опстајавања у туђем, памћења и привржености својим културним вредностима. Тако је први „Београдски победник“ дошао у руке угледног српског писца из Загреба, а читаоци ће имати прилику да о овом избору суде.[/restrict]