Поводом премијере у Народном позоришту

ПОВОДОМ ОВОГОДИШЊЕ НИНове НАГРАДЕ

Извесним скраћивањем Татјана Мандић Ригонат је адаптирала Ибзенов текст, и режирала га је са себи својственом прецизношћу остваривши изванредан успех. Без икаквих резерви, констатујемо да је њена поставка Ибзенове Норе најбоља драмска премијера у протеклој, 2021. години, што несумњиво представља сјајан домет ансамбла Драме Народног позоришта у Београду

Појава Ибзенове драме Нора или Луткина кућа свакако представља лепо освежење нашег театарског репертоара у којем је због ковид пандемије дошло до извесног застоја, како нам се чини, посебно када се ради о остварењима светских класика, што ће рећи да на репертоару имамо знатно мање извођених дела проверених вредности из европске драмске ризнице. Зато се најновија премијера у Народном позоришту у Београду, извођење Норе Хенрика Ибзена, може поздравити само изразима добродошлице, поготово што се, у последње време, његова дела ређе могу видети на нашим позоришним сценама.

Остварења овог великог норвешког драматичара налазе се на репертоару Народног позоришта у Београду још од 1878, када је приказана његова драма у четири чина Стубови друштва да би, 28. јануара 1889. била премијера Норе, драме у три чина, у режији Милоша Цветића, који је наступио и у улози Торвалда Хелмера, док је у насловној улози била Вела Нигринова, а Љубомир Станојевић тумачио је др Ранка. Ако знамо да је прво представљање Ибзена у Лондону било управо извођење Норе исте године, како саопштава Бернард Шо у свом делу Лица и наличја, онда можемо закључити да је репертоар београдског Народног позоришта донекле био саобразан с токовима тадашњих европских позоришних збивања.
Међу најчешће приказиване Ибзенове драме, сасвим умесно, сврстана је Нора или Луткина кућа: одмах након првог извођења, децембра 1879. на сцени Краљевског театра у Копенхагену, ова веома вешто конструисана драма освојила је многа скандинавска. а потом и европска позоришта, да би се често изводила и током читавог 20. века, све до данас. Дуготрајности интересовања публике за ово дело допринела је и пишчева пажљива обрада лика Норе, који се и данас тумачи као што је то било након објављивања драме и њене праизведбе. Многе популарне светске глумице – Сара Бернар, Елеонора Дузе, Ирма и Ема Граматика, Људмила Питојева и др. прославиле су се тумачењем Норе у Ибзеновој драми.
У раздобљу између два светска рата Ибзенова Нора приказана је у београдском Народном позоришту 23. маја 1921, у режији Михаила Исајловића, који је глумио адвоката Крогстада, док је као Нора наступила Лидија Мансветова. Улогу Нориног супруга Торвалда Хелмера играо је Драгољуб Гошић, док се Добрица Милутиновић појавио у улози др Ранка. Од те представе прошло је читаво једно столеће до данашње поставке Норе у београдском Народном позоришту. У том раздобљу, ипак, била је једна поставка Норе у Београду, и то у Југословенском драмском позоришту, на Сцени „Бојан Ступица“, 10. новембра 2000, у адаптацији и режији Бранислава Мићуновића. Том приликом као Нора и Торвалд Хелмер наступили су Јасмина Ранковић Аврамовић и Војислав Брајовић, док је Предраг Ејдус тумачио др Ранка.

Драма Нора, поред осталог, карактеристична је по томе што означава наставак Ибзеновог циклуса друштвених драма започетог 1877. текстом Стубови друштва, који ће ефектно завршити на начин француске „драме с тезом“. Поред поменутих драма тај циклус чине још и Авети и Непријатељ народа. Треба указати да је комад Непријатељ народа и данас веома занимљив јер је сатира на понашање скучене малограђанске средине што ради заштите краткотрајних новчаних интереса одбацује Доктора Штокмана, усамљенога борца за истину.
За извођење у Народном позоришту, пошто је извесним скраћивањем адаптирала Ибзенов текст, Татјана Мандић Ригонат режирала га је са себи својственом прецизношћу остваривши изванредан успех. Наиме, без икаквих резерви могућно је констатовати да је њена поставка Норе најбоља драмска премијера у протеклој, 2021. години, што несумњиво представља сјајан домет ансамбла Драме Народног позоришта у Београду.
Остварен је јединствен стил глумачке игре који је резултовао уједначеном представом у свим деловима, с тим што је експонирана насловна улога била у потпуности саобразна с текстом који је, рекосмо, умесно скраћен.

Остварења великог норвешког драматичара Хенрика Ибзена налазе се на репертоару Народног позоришта у Београду још од 1878, када је приказана његова драма у четири чина Стубови друштва да би 28. јануара 1889. била премијера Норе, драме у три чина, у режији Милоша Цветића, који је наступио и у улози Торвалда Хелмера

Поред интерпретаторке насловне улоге, изврсне Наде Шаргин, која је сасвим доминирала сценским извођењем, истакла се и Катарина Марковић у улози Госпође Кристине Линде. Као дистингвирани пријатељ куће Доктор Ранк био је запажен отменим наступом и појавом Хаџи Ненад Маричић. Ненад Стојменовић као Торвалд Хелмер глумио је одмерено све до последњих сцена када је нервно експлодирао, што је било у опреци са стилом представе. Горан Јевтић у улози Адвоката Нилса Крогстада демонстрирао је пословност и био је ефектан у свом наступу.

Представа је пленила ибзеновском атмосфером која обично недостаје када се изводе дела овог великог норвешког класика.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *