Потрага за Олафом Шолцем

Две за новог немачког канцелара изузетно деликатне државничке посете за кратко време. Најпре Вашингтону па Москви. Нимало протоколарне, неспорно осетљиве и тешке посете. Из различитих разлога, с истим поводом: експлозивна, и у буквалном смислу, украјинска криза

Немачки канцелар Олаф Шолц путује, с упадљивим закашњењем, у Сједињене Америчке Државе. Трпео је због тога код куће и медијске и политичке критике. Вашингтон је, уобичајено, једна од најпречих и најургентнијих адреса немачких канцелара. Прва је, традиционално, Париз. Било је тако и овом приликом: канцелар се нашао у Јелисејској палати дан по устоличењу.
Бела кућа је морала да чека „погодан термин“. Очигледно не и најпогоднији за Шолца: Вашингтон не скрива иритацију због одбијања Берлина да испоручи оружје које Кијев упорно, и узалудно, тражи. Притисак на Немце да „промене курс“ био је пред канцеларов лет преко Атлантика посебно снажан. Иако се Бела кућа није јавно о томе оглашавала, чинили су то, јавно и веома гласно, утицајни конгресмени и сенатори.
За Шолца политички крајње неугодна тема о којој се, очигледно, нерадо изјашњава. То упадљиво ћутање донело му је доста невоља. У медијима и на друштвеним мрежама су се умножавала, најчешће јетка, иронична питања: где је нестао Шолц, зар је заборавио да је канцелар? „Дојче веле“ је приметио на твитеру „оглас“ у којем се за канцеларом трага као за „несталом особом“.

[restrict]

И Шолц се, напокон, појавио. Гостовао је на другом програму јавног телевизијског сервиса. Очигледно изазван тим спекулацијама. А посебно, и непосредно, иритиран изјавама Герхарда Шредера. Бивши немачки канцелар, Шолцов страначки сабрат (социјалдемократа) и осведочени пријатељ Владимира Путина, оглашавао се учестало критички коментаришући актуелну (по њему: лутајућу) немачку политику према Русији. И управо тога дана, кад ће се Шолц појавити у телевизијском студију, Шредер је украјинске захтеве за немачком војном помоћи означио као опасно „звецкање оружјем“.

ИЗЛАЗАК ИЗ ДЕФАНЗИВЕ Излазећи из дефанзиве, Шолц је, најпре, жустро и реско одговорио Шредеру да влада не лута у спољној политици (ни према Русији), следи политику коју спроводи председник владе, уз опаску да по немачком уставу може постојати „само један канцелар“. И да је то он, Шолц. А не Шредер.
И Шолц је (као „једини канцелар“) одлучно одбацио могућност испоруке оружја Украјини. Упркос оштрим замеркама и критикама које му, због тога, стижу из Вашингтона и, посебно, престоница источноевропских НАТО чланица. Одбацио је тврдње да је, на примеру Украјине, његова земља „непоуздан“ партнер Алијансе.
Те опаске, веома раширене на Западу, ојачала је, и додатно драматизовала, афера с малерозним, сада већ бившим, командантом немачке ратне морнарице, вицеадмиралом Кај-Ахимом Шенбахом. Високи немачки официр је, да подсетимо, на једном скупу приликом посете Индији рекао да је Крим за Украјину неповратно изгубљен. И да једино што руски председник тражи јесте да буде уважаван, што Путин и заслужује. И да се с њим мора, и треба, разговарати „на равној нози“.
Официру је то, политички, дошло главе. Промптно је отеран у превремену пензију. Ништа није помогло што је тврдио да је реч о „личном мишљењу“. Нису му веровали. Не само у Кијеву, где је тамошња немачка амбасадорка демонстративно позвана у министарство спољних послова. Јаче је било уверење да вицеадмирал у томе није усамљен.
И очигледно није: у ауторском тексту за „Печат“ (прошли број) Вили Вимер, истакнуто име међу конзервативцима (демохришћанима) и, некада, у НАТО политичким структурама (парламентарна скупштина), констатовао је да је вицеадмирал „рекао само оно што ионако мисли велики део немачког народа“. Вимер је, такође, у споменутом тексту, другим поводом, написао: добро је што се осуђује „говор мржње и линча“ на интернету, али је чудно што се не осуђује у медијима када пишу „језиком мржње и хајке против Русије и њеног председника Владимира Путина“.

Вашингтон је, уобичајено, једна од најпречих и најургентнијих адреса немачких канцелара: Сусрет Шолца и Бајдена

Канцелар Шолц је, бранећи се од оптужби у вези с Украјином, споменуо податак да је Немачка последњих година финансијски прискочила у помоћ Кијеву са око две милијарде евра. У Берлину, међутим, постоји чврсто уверење да нема сврхе испоручивати оружје Украјини. Из практичних и политичких разлога. Констатује се, наиме, да је премоћ руске армије над украјинском толика да ни издашна испорука оружја Кијеву не би променила стварну ситуацију. Јачи су, очигледно, они политички разлози. И разлози моралне природе: у Немачкој, посебно у (тренутно владајућој) Социјалдемократској партији (СПД) постоји, још, осећање историјске одговорности због злочина које је нацистичка Немачка починила руском народу током Другог светског рата.
И још једна важна, обавезујућа чињеница: изричит услов, на којем је посебно инсистирала Москва, током преговора о поновном немачком уједињењу, у формули „2 плус 4“, две тада још постојеће немачке државе и четири ратне победнице, Совјетски Савез, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француска, који је ушао у мировни споразум, био је обавеза Немачке да никад више не ратује.
Шолц је, очигледно, као социјалдемократа свестан те обавезе према Русији коју не морају, у свему, да деле и његови коалициони партнери Зелени (чији је курс према Москви у доста питања и тема, од људских права до „Северног тока 2“, веома оштар) и либерали. У већ споменутом телевизијском разговору канцелар је баратао с две опције: споменуо је ригорозне санкције с којима би се Русија суочила у случају напада на Украјину (са чим несустало и запаљиво барата Запад а Москва упорно негира), али и нужно дипломатско хлађење опасног усијања.
Многи страхују од новог рата у Европи, рекао је Шолц, и констатовао: наш задатак је да, уз помоћ „двоструке стратегије“ (претње санкцијама и дијалог), учинимо све да до тога не дође. И тада је обелоданио да ће се, у тој намери, ускоро састати у Москви с руским председником.

ЕВРОПСКА ОСОВИНА Иако је у томе предузимљивији Емануел Макрон, чему иде у прилог чињеница да Француска управо председава Европској унији (више пута телефонски је разговарао с Путином и биће његов гост пре Шолца), очигледно француски председник и немачки канцелар наступају у украјинском случају ортачки и синхронизовано. Да би допринели смиривању експлозивне ситуације, Париз и Берлин уочљиво форсирају „нормандијски формат“, с уверењем да би то могло да донесе корист и Кијеву и побуњеницима (сепаратистима) на истоку Украјине. Реч о „четворном дијалогу“ у којем учествују званични представници Француске, Немачке, Русије и Украјине. Недавно је, на високом дипломатском нивоу, одржан такав састанак у Паризу, а планиран је, ускоро, наредни у Берлину.
У грозничавој дипломатској офанзиви, која је покренута изричитим захтевом Москве Западу, пре свега Вашингтону и западној војној алијанси, да добије обавезујуће безбедносне гаранције (суштина тог захтева је да се НАТО држи даље од Украјине и његови офанзивни системи даље од руских граница), у оптицају су, последњих дана, разни нови „формати“, аспирације и амбиције.

Немачки медији су, с посебним занимањем, пропратили идеју о „мини-НАТО-у“, што је, наводно, приликом посете Кијеву, лансирао британски премијер Борис Џонсон: војном савезу у који би ушли Велика Британија, Украјина и Пољска. По свему судећи уверени да од уласка у „велики“ НАТО нема ништа, у Кијеву су се, судећи по писању немачких медија, обрадовали тој иницијативи британског премијера. Председник Украјине Зеленски је у томе видео „знак наде“, а шеф украјинске дипломатије Кулеба констатовао да његова земља не може да чека на безбедност и благостање кад једном буде примљена у НАТО и Европску унију. То нам је потребно „сада и одмах“, рекао је министар.
„Гардијан“, међутим, примећује да британска јавност гледа на све то „много трезвеније“. Види у томе потребу Бориса Џонсона да се на „украјинској карти“ представи као озбиљан државник, како би стишао гневне критике код куће због неодговорног организовања журки у резиденцији у време строгих пандемијских ограничења.
Бивши немачки дипломата и неспорни експерт за питања безбедности (био дуго председник Немачке академије за безбедносну политику, сада професор на универзитету у Бону) Ханс Дитер Хојман у Џонсоновој иницијативи види шире амбиције: премијер се упиње да покаже како је Велика Британија „глобални играч“ и без Европске уније.
Хојман је, иначе, уверен да је „мини-НАТО“ нереална идеја, „чиста илузија“: такав пакт би (о)слабио постојеће савезе. Пре свега „велики“ НАТО. И то у часу кад администрација у Вашингтону покушава да, на сваки начин, на украјинском случају хомогенизује западну алијансу, међу чијим чланицама постоје уочљиве разлике. Не само у процени реалне „руске опасности“ него и укупне, искључиво „санкционашке“, политике према (европској) Русији.
Нема, очигледно, много изгледа ни покушај оживљавања „Вајмарског троугла“, како би се у пацификацији украјинске кризе искористили беспоговорна подршка Пољске Украјини и јак утицај Варшаве на Кијев. „Троугао“ је својевремено настао на иницијативу тадашњег (западно)немачког министра спољних послова Ханса Дитриха Геншера. Чиниле су га две утицајне чланице Европске уније, Немачка и Француска, и Пољска која је куцала на европска врата. Свако је у том савезу имао сопствени интерес. Највише је од „троугла“ политички, и економски, профитирала Пољска: добила је снажне заштитнике на путу ка европским интеграцијама. Данас је, због варничења унутар европске фамилије, Варшава више окренута „Вишеградској групи“, мање институционалном а више политичком савезу с Будимпештом, Братиславом и Прагом.
Раније споменути немачки експерт за питања политике безбедности Хојман закључује, међутим, да ће се, упркос свим европским иницијативама и подухватима, стратешка питања која се тичу Старог континента решавати у Вашингтону и Москви. Да би ту своју тврдњу поткрепио, позива се на писање „Паиса“ – утицајни и, по правилу, добро информисани шпански дневник открио је садржај тајног америчког одговора Москви на њене захтеве. Амерички одговор, убеђен је Немац, отвара нови простор за озбиљне преговоре. Он је, међутим, послат директно, одвојено од НАТО одговора.
Политички пртљаг немачког канцелара на не баш лаком путу ка Кремљу, с обзиром на околности да се Европа и свет налазе, стварно или режирано, на опасној раселини између мира и рата, додатно је отежала одлука немачких регулаторних власти да ускрате право емитовања руској телевизији на немачком (РТ.де), после чега је уследио резак одговор Москве: затворено је дописништво „Дојче велеа“ на руском. Прво је на Западу дочекано с одобравањем и аплаузима (руска телевизија означена је као „Путинова пропаганда“ а не медиј), друго с бучним протестима: угрожава се неприкосновена слобода информисања. Фамозни двоструки стандарди или политичка дволичност. На исто му дође…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *